Početna » Vremeplov » „I PONESI AMERIČKU ZASTAVU SA SOBOM“

„I PONESI AMERIČKU ZASTAVU SA SOBOM“

…I tako se zbilo da je na hiljade američkih i kanadskih Srba napustilo svoje domove u Severnoj Americi da bi se borili za Srbiju. Od tog broja, 450 je došlo iz severozapadne Indijane.  Većina je odlazila u dva naleta, jedan u aprilu, a drugi u novembru 1917. godine. Istočni Čikago Namond poslao je grupu iz crkve Svetog Đorđa. Garijeve „Večernje novosti“ prenosile su događaje do detalja, stavljajući naglasak na građanske vođe koji su aplaudirali grupnom patriotizmu. Održavani su i mitinzi. Oni koji su o patriotizmu govorili bili su bodreni srpskim pozivom na oružje, mada je zakonskim i ozbiljnim dobrovoljcima to bio poziv na Kosovo, ne samo mesto na mapi, već na Kosovo koje zahteva polaganje  života u odbranu časnog krsta.
Sem njih, samo još nekolicina je to mogla razumeti.

…I tako, pošto ih je gradonačelnik Indijanopolisa pozdravio divljenjem za hrabrost, oni su pristali još jednom da se slikaju za „Njujork tajms“. Gledali su pravo u fotografski aparat bez posebnog izraza „sa ozbiljnošću pijeteta“, kako je to kasnije nazvala Rebeka Vest. Onda su se ukrcali na voz za Njujork Siti.
Amerikanci, koji su videli sliku, pročitali su naslov da je misija dobrovoljaca tu da pomogne u oslobađanju Srba; ono što Srbi nisu mogli da objasne štampi bilo je da su se vraćali na Kosovo da preuzmu Krst, da umru za svetog Lazara.
Iz Njujorka, dobrovoljci su poslati na Nova Skotija radi obuke. Kanađani su bili mobilizirani i pripremljeni za takvu dužnost. Posle osnovne obuke od nekoliko nedelja, ukrcali su se na brod za Bizertu, u Tunis, pa su išli do srpske bolnice i kampa radi dodatne obuke. Onda su se ukrcali na brod za Grčku.
Do tada, dobrovoljačke grupe iz cele Amerike i Kanade, preuzimale su oružje iz kalifornijskih rudnika zlata i nevadskih rudnika bakra, iz pensilvanskih čeličana i rudnika uglja.
Ankorag i Galveston slali su svoje najbolje momke iz Čikaga i Minesote; Bilinga, Vine, Britanske Kolumbije, Toronta i Montreala, i dole do Nju Orleansa. Bratske organizacije, pomoć srpskih simpatizera, prikupile su novac za prevoz sve većeg broja do Kanade, radi obuke. Prvi dobrovoljci, oni koji su se vratili u Srbiju 1915, 1916. i 1917. godine, poticali su iz svih delova srpskih sela, mada ih je bilo malo brojčano. Najveća najezda bila je 1917 – 18. godine, i to su uglavnom bili Bosanci koji su podizani po austrijskim manirima, i koji su bili brzi na osveti, ali do 1918. godine veliki broj Srba koji su emigrorali iz Like, srpskih pravoslavnih enklava u sadašnjim administrativnim granicama Hrvatske, koji su isto tako mrzeli austrijsku dominaciju. Sledeća najveća grupa bili su Crnogorci, mnogi nastanjeni na američkom Zapadu. Bili su žestoki antimuslimani i antiaustrijanci. Svi su govorili da su dobrovoljci, da su  došli iz regija Severne Amerike i značajno su predstavljali svaki ćošak njihove bivše domovine. Većina regrutovanja obavljena je u crkvama.
Arhive sa Univerziteta u Nikšijani u Geriju opisuju interesantan događaj koji se desio tokom regrutovanja Bosanaca. U tim patriotskim danima groznice za odlaskom u rat, neki crnomanjast čovek ( cranac ) je potpisao da ide u Srbiju da se bori naporedo sa svojim prijateljima. Starosedeoci su predlagali da američki crnci, bivši robovi, mogu slobodno da razvijaju prijateljstvo sa Srbima, koji su bili Sloveni. I tako se  desilo da su se ova prijateljstva kovala u etničkim kafanama sa  Bosancima koji mogu dobro da popiju, onda nije neobično neobično ni za crnca žto je potpisao da  ide u rat sa njima. Njegovo ime, kao ni šta je bilo s njim, nije ni danas poznato.
Odmah kada su dobrovoljci stigli u Solun, bili su raspoređeni u pet srpskih divizija duž Solunskog fronta.
Grad sam po sebi je bio urbani haos. Uvek u gužvi sa svojim  stanovništvom od 120.000 ljudi. Grad je do 1916. porastao uključujući 100.000 grčkih trupa, 60.000 britanskih, 110.000 francuskih i nebrojeno srpskih vojnika i civilnih izbeglica. Žagor na ulicama je bio nepodnošljiv. Smrad se svuda osećao. Ljudi su bukvalno živeli po kaldrmama, u jadnim prodavnicama pod vedrim nebom, u kioscima, radeći, prodajući robu, pričajući, vičući iznad tezgi.
Ričard Harding Dejvis bio je tamo dve nedelje izveštavajući za njujorški „Tribun“. Spavao je u hotelu  na krevetu dve stope kraćim , gde su Englezi, Francuzi, Srbi i Grci – muškarci, žene i deca , ranjenici i ostali, svi zajedno spavali po hodnicima. Bilo je slučajeva da su neki samozadovoljno trljali dlanove od zarada, kao što su prodavci, vlasnici hotela, kafea, barova i „bioskop“ kuća. Zgrtali su bogatstvo u zlatu. Škripanje nosila, buka kamiona, vagona i konjskih kola svih vrsta, ambulantna kola Crvenog krsta, ljudi i psi po ulicama –  bili su to sve  prizori i zvuci ovog drevnog grada. Solun je video mnoge događaje i razne slike od vremena Aleksandra Velikog, ali nikad takve.

Todor Erceg,
“Hronika dobrovoljaca iz Amerike 1914-1918.”,
Indijana, 1995.

Share

Ostavite odgovor