Početna » Intervju » DOBAR FILM TREBA DA ZABAVI

DOBAR FILM TREBA DA ZABAVI

„Tilva Roš“, debitantski film reditelja i scenariste Nikole Ležajića iz Bora premijerno se prikazuje danas na Sarajevo film festivalu, kao jedini dugometražni film iz Srbije koji nastupa u takmičarskom programu najvećeg regionalnog festivala. Prema rečima mladog autora, dobar film ne mora da ima nikakvu poruku već je dovoljno da zabavi i da pokaže nešto što nije viđeno.

Jedina uloga koju film i može da ima je da te obogati za neko iskustvo koje realno ne bi mogao da imaš – kaže u razgovoru za „Blic“ Nikola Ležaić.

Iako je srpska premijera tinejdžerske drame o troje mladih ljudi u rudarskom mestu Bor ranije bila planirana za FEST, premijera se u Beogradu sada očekuje na jesen. Do tada će film biti prikazan na dva filmska festivala. Prema rečima Nikole Ležaića, nekadašnjeg studenta Fakulteta dramskih umetnosti u klasi profesora Darka Bajića, nagrade i festivali za mladog čoveka su sredstvo za dobijanje kredibiliteta i „način da se skrene pažnja na sebe i sugeriše onima koji drže novac da si bitan i da tvoj rad neko negde ceni“.

S kakvim očekivanjima idete u Sarajevo?
– Iskreno, nemam apsolutno nikakva očekivanja. Velika je čast biti predstavnik svoje zemlje na najvećem regionalnom festivalu. Voleo bih da se film svidi ljudima, da ga zapamte, da se priča o njemu. Dosta vremena i energije raznih ljudi je uloženo u njega, pa bi bilo lepo kada bi im se makar deo te energije vratio na neki način.

Kako je nastao „Tilva Roš“?
– Pre četiri godine video sam jednočasovni amaterski „jackass“ video pod imenom „Crap – Pain is empty“ koji su snimili Stefan Đorđević i Marko Todorović Toda, tada tinejdžeri iz mog rodnog grada Bora, koji je na mene ostavio neviđen utisak. Toliko da sam iste večeri poželeo da napravim igrani film u kojem bi ti momci glumili sami sebe i izvodili te vratolomije u nekoj narativnoj formi. Jednostavno sam želeo da zabeležim taj momenat završetka srednje škole u malom mestu, to najduže leto kada je sve najbolje i kada se sve lagano raspada i počinje nešto drugo. To je nešto što najbolje poznajem, a generalno mislim da je najbolje krenuti od nečega što najbolje poznaješ. Na kraju je to ispala priča o likovima koji su neka vrsta moje slobodne interpretacije pravih momaka u situacijama koje sam zamišljao da su mogle da im se dese tog leta, ili koje su se meni dešavale tog leta nakon srednje škole.

Da li je zbog autentičnosti Bor i izabran kao mesto radnje?
– Ovde bih mogao da citiram duhovit komentar američkog reditelja Harmony Korine kada su ga pitali zašto više ne snima filmove u Njujorku gde je počeo, na šta je on rekao: „Njujork je kao stara kurva, zabavan je, ali neće ti dati ništa što nekom drugom već nije“. Mislim da je Beograd postao toliko preeksploatisan da je već postalo komično gledati ga u domaćem filmu. Mislim da to što se radnja „Tilve Roš“ dešava u unutrašnjosti i što se u filmu priča mahom „nepravilnim“ narečjem samo daje filmu autentičnost, ali priča o malom gradu, odlasku na studije, prijateljstvu… univerzalna je nevezano za grad ili zemlju.

Film govori o čudnom odnosu prijateljstva i rivalstva, ljubavi i destrukciji. Da li priča oslikava našu stvarnost?
– Ja stvarno ne znam ništa o našoj stvarnosti, niti je pratim, niti se interesujem jer nisam u mogućnosti da na nju utičem. Informišem se potpuno selektivno, preko interneta, mahom o stvarima koje me interesuju. Ovde me je konkretno interesovalo to koliko zabave i prisnosti postoji u nečemu kao što je „jackass“ i koliko destruktivnost može da približi ljude. Možda je malo iz kontre, ali to mi je bilo zanimljivo.

A da li ste mišljenja da se sistem vrednosti izgubio? Kakve generacije dolaze?
– Ne znam, video sam neku karikaturu iz pedesetih godina u kojoj se govori kako su te tadašnje nove generacije posrnule i kako se nekada znao red. Stari uvek kukaju na nove i obrnuto. Ne mislim da postoji neki trend u gubljenju sistema vrednosti. Uvek je bilo i ovakvih i onakvih ljudi. Meni je čak utisak da su klinci sada mnogo bolji nego kad sam ja bio klinac. Mnogo su brži, komunikativniji, lakše uspostavljaju prisan odnos sa ljudima, mi smo bili tunjaviji, ciničniji, sve nam je bilo glupo. Opet, ograđujem se jer možda sam ja u kontaktu sa takvim klincima u poslednje vreme.

Koliko je teško, posebno mladim autorima, da u sadašnjim uslovima u Srbiji stvaraju film?
– Realno je nenormalno teško doći do filma, snimiti ga i završiti, bilo kod nas ili bilo gde drugde. To je kombinacija ludačke sreće, dobrog tajminga i, naravno, dobrog scenarija i ideje u koju moraš da veruješ, i koja mora da ti bude bitna toliko da si spreman da joj posvetiš više godina svog života, pošto je najkraće realno vreme u kojem neka ideja dođe do gotovog filma tri do četiri godine, što je ozbiljno mnogo vremena. Dete se rodi, prohoda, progovori i već vozi biciklicu za to vreme.

Svetska premijera u Lokarnu

Film „Tilva Roš“ svetsku premijeru imaće 8. avgusta na filmskom festivalu u Lokarnu, gde učestvuje u takmičarskom programu, u konkurenciji za najbolji debitantski film.

– Lokarno je jedan od najvećih evropskih festivala i za nekog ko je realno tek na početku fenomenalna je stvar da učestvuje u programu festivala tog ranga. Za festival je specifično to što se generalno koncentriše na otkrivanje novih reditelja, tu su prve ili druge filmove prikazali Paul Thomas Anderson, Jim Jarmusch ili Richard Linklater. Velika je čast biti deo jedne takve manifestacije – kaže Nikola Ležajić.

Share

Ostavite odgovor