Početna » Aktuelno » Подсећања:Херојска смрт логораша антифашисте

Подсећања:Херојска смрт логораша антифашисте

Био је здравствени просветитељ, филантрол и антифашиста, а легенда о њему живи и данас, 55 година после смрти у злогласном логору Дахау. – Здравствени центар у Књажевцу враћа име др Радивоја Савића

Аутор: Стојан Тодоровић

Недавно се, 25. фебруара ове године, навршило 55 година од херојске смрти легендарног тимочког лекара и хуманисте и здравственог просветитеља др Радивоја Савића. Умро је у фашистичком логору Дахау, заразивши се пегавим тифусом, од кога је, све до самртног тренутка, лечио своје другове логораше. Логору се већ приближавала канонада руских „каћуша“, али племенитом књажевачком лекару антифашисти, који је срцем и душом срастао са својим тимочким крајем, није било суђено да дочека велику победу идеје за коју се борио.

Веровао је у те идеје још док је 20-их година студирао у Бечу и био најбољи инострани студент медицине, коме су понудили посао и специјализацију на тамошњој клиници, и док је у завичају, вративши се из Беча, бесплатно лечио сироте горштаке и рударе књажевачких угљенокопа, а затим и рањене партизане. Први је пре више од седам деценија донео у Тимочку крајину рендген апарат, основао прву рударску амбуланту…

Поводом стоте годишњице рођења др Рдаивоја Савића (31. јануара 1900. године у Књажевацу) и 55. годишњице његове херојске смрти у немачком концентрационом логору у Дахау (25. фебруара 1945. године), и због свега што је учинио за родни крај и човечанство, његови Књажевчани су одлучили да исправе неправду према њему и здравственом центру у Књажевцу поново врате име овог великог хуманисте, антифашисте и здравственог просветитеља. То име је, кажу овде, центар сасвим случајно „изгубио“ 1991. године, када су књажевачке здравствене установе интегрисане са зајечарским у регионални здравствени центар.

Последњи поздрав логораша

Колико је др Савић био вољен и цењен за живота најбоље, вероватно, сведочи и запис логорског сужња Душана Лалевића (из Књиге о Дахауу) о полседњем опроштају логорашке сабраће од умрлог драгог лекара.

– Из гомиле лешева – пише Лалевић – кришом је ишчупано тело заслужног и омиљеног доктора Радивоја Савића, иако је то било строго забрањено, како би му поштоваоци, припадници разних нација, одали захвалност што је својим пожртвовањем спасао многе животе. Пролазили су поред њега ћутке и гологлави. Јер, доктор Савић је био херој у борби против смрти. Тако је Дахау изражавао признање заслужним и вољеним друговима. Без венаца, без говора, тихо и дирљиво.

А у тај логор је др Савић стигао крајем новембра 1944. године, преко Књажевца и Беча. У Књажевцу је хапшен више пута због марксистичке литературе, а први пут у току рата ухапшен је у јулу 1941. године. Окупатори га нису дирали до тада јер их је лечио, мада су знали да је он још док је студирао у Бечу одржавао везе са неким важним људима у Коминтерни у Москви. Били су фасцинирани његовом хируршком спретношћу и добро опремљеном ординацијом. Чудили су се откуда рендген и остале справе у Књажевцу, када их у то време није било много ни у Немачкој, још мање у другим крајевима Југославије.

Тек касније, када је 19. августа 1942. године, стрпан у логор на Црвеном крсту у Нишу, дознало се да је др Радивоје Савић, пре тога, у окупираном Књажевцу, пуном Немаца, лечио и најпознатије партизанске руководиоце. Дознало се и да је он у Књажвецу пред рат организовао марксистичке кружоке (иако није био члан КПЈ), да је основао Коло савеза трезвене младежи. Био је водећи активиста у Црвеном крсту и Соколском друштву.

Био је ожењен Аустријанком с којом је, почетком рата, већ имао сина и кћерку. Захваљујући тој околности, и изванредном познавању немачког језика, успео је да спаси стотине људи од интернације у концентрационе логоре, а многи су из логора, њеовим заузимањем, и пуштени. Када је и сам доведен у логор на Црвеном крсту, избегао је смрт тако што су стигли потписи 1 169 житеља среза заглавског којима је гарантована његова политичка неутралност. Пресудна је,ипак, била гаранција једног немачког лекара, с којим се срео у Нишу, а кога је вероватно познавао из времена студија у Бечу. Тај Немац је издејствовао да др Савић буде, 5. октобра 1943. године интерниран у Беч, међутим, он и тамо одржава везе са антифашистима, шаље санитетску помоћ партизанима у Словенији. И тако доспева у Дахау….

Сећање кћерке Десанке

Кћерка Десанка, већ три године лекар у пензији, настањена у Београду, после службовања и у Бечу и још којекуда, и данас се сећа многих појединости из периода док оца нису дефинитивно одвели из Књажевца. Сећа се његове изузетне радне енергије, устаљене сатнице, аутомобила „шкоде“ којим је највећом могућом брзином стизао до болесника. Мајка Олга, Бечлијка, са завршеном трговачком академијом, свирала је клавир,а отац  гитару. И то перфектно. Отац је био кршан, прави динарски тип. Том појавом освојио је и њену мајку у Бечу. А тамо је доспео пошто је са Медицинског факултета у Загребу протеран као антидржавни елемент. Наставио је медицину у Бечу, без било какве помоћи из Књажевца, тако што је ноћу радио као болничар да би зарадио за живот и студије, а дању је учио и одлазио на вежбе.

– Колико је био стручан најбоље сведочи то што су га у Бечу запослили на тамошњој клиници и дали му специјализацију – објашњава кћерка Десанка очеву спретност, стручност и упорност.

А када је отац настрадао у логору, породица се нашла на мукама. Мајка се запослила на шалтеру амбуланте у Књажевцу. Њена мајка, Бечлијка Христина, продавала је мараме направљене од завеса некада велике и моћне куће др Савића. Продавала је лекове који су остали од зета, само да се некако преживи.

– Никада нећу заборавити последње виђање са оцем кроз решетке немачког затвора у Књажевцу и онај дан када су нас избацили из породичне куће-каже Десанка данас. – Ишла сам тог јутра да полажем пријемни у гимназији када је отац, са још некима, био ухапшен. Посебно је страшно било када су нас избацили из куће. Наишла сам бициклом однекле и видела наше ствари у дворишту. Било је наређено да се цела кућа ослободи и да се у њу усели војна команда. Нема зашто, тако мора. Било је тешко, неподношљиво, морало се бежати из града који нас више није хтео. Десило се то 24. октобра 1949. године, баш на мој рођендан. Преселили смо се у Београд 1951. године.

Упорни као што им је био и отац, кћерка Десанка и син Иво (име је добио по очевом другу Хрвату који је погинуо у шпанском грађанском рату) успели су да заврше студије. Oна медицину, он биологију. Иво је био бриљантан студент и асистент академика Синише Станковића,а после одбрањеног доктората основао је и еколошку катедру на Биолошком институту.

Када ових дана поново на зграду здравственог центра у Књажевцу буде стављена табла са именом њиховог оца др Радивоја Савића, доћи ће у Књажевац да евоцирају успомене на оца и оно што је било лепо у њиховом детињству.

„Политика“, 28. маја 2000.

Share

Ostavite odgovor