Početna » Aktuelno » Ујак и сестрић против краља

Ујак и сестрић против краља

Мемоарско казивање о учешћу Зајечараца пуковника Антонија Антића и министра полиције Ђорђа Генчића у крвавом Мајском преврату 1903.године.

Аутор: Стојан Тодоровић

Завереници Генчић и Антић (седе)
Завереници Генчић и Антић (седе)

Зајечарска Задужбина „Никола Пашић“ издала је књигу „Белешке“ Антонија К. Антића чији аутор, један од главних организатора завере  у крвавом Мајском преврату 1903.године, у мемоарском казивању, описује до сада мало познате или непознате детаље о убиству краља Александра Обреновића и његове супруге Драге Машин.

То сведочење појављује се у јавности 107 година после Мајског преврата и баца ново светло на догађај у коме су водећу улогу као организатори имали пуковник Антоније Антић,нaјближи пријатељ главног завереника Драгутина Димитријевића Аписа, и Антићев ујак тадашњи министар  српске полиције Ђорђе Генчић, обојица рођени у Великом Извору код Зајечара.


До Антићевих бележака, писаних руком, приређивачи нове веома занимљиве књиге Бора Димитријевић, директор зајечарског Народног музеја и Јелица Илић, историчар у овој установи, дошли су пре две године, сасвим случајно. Сазнали су, незванично, да се те белешке, до сада необјављиване, налазе у породици Антићевог унука архитекте Антонија Ђ. Антића, пензионисаног бившег директора Урбанистичког завода града Београда.

И мада су протекле многе године од догађаја које учесник у њима описује, рецензенти књиге зајечарског издавача проф. Др Љубодраг Димић, са Филозофског факултета у Београду и Миладин Милошевић, директор Архива Србије и Црне Горе, кажу да је књига „драгоцено сведочанство добро обавештеног појединца о преломном догађају српске историје са почетка 20.века“. Веома је мало званичних извора о томе, а ова књига је изузетно вредна и зато што је аутентично и једино сећање једног од најбитнијих учесника, који је врбовао заверенике и међу млађим официрима и међу политичарима, и у престоници и у унутрашњости. У ту заверу успео је да увуче и свог ујака Ђорђа Генчића, у то време министра полиције. Антић је много знао и као војни изасланик у Атини 1916.године, и као веома образован и високо моралан човек. Био је потпуно убеђен да је преврат неопходан у интересау народа и државе и зато наводи да је учествовао у „народној револуцији“.

На 380 страница књиге Антић је описао догађаје уочи атентата (од веридбе Александра и Драге, 1900. године) до првих година четврте деценије двадесетог века. Сведочи више од три деценије о многим битним догађајима из српске историје. Драгоцено је његово запажање о односима међу завереницима и зазирању Карађорђевића од оних који су их, превратом, довели на власт. Пише занимљиво и о Балканским ратовима, Сарајевском атентату, сукобу цивилних и војних власти, о Солунском процесу, о страховању за судбину друга Аписа, о именовању Александра Карађорђевића за престолонаследника . . .

Професор Димић каже да сада сазнајемо знатно више и о самом Антићу, чију су улогу историчари само успут помињали. А очигледно је да је он иницирао догађаје у Мајском преврату. Најпре су га „отписали“ Карађорђевићи, пославши га у пензију 1917.године, а потом и историчари. Режим га, из предострожности, није желео као представника бунтовног нараштаја који се борио за правду, фанатично и пожртвовано.

Одбио „захвалност“ новог краља

Колико су Антићева начела била високо морална сведочи и то што је одбио да од режима буде „награђен“ за учешће у преврату. Критиковао је своје другове заверенике који су на то пристали, али и свог ујака Ђорђа Генчића. Антић је записао: „Сличну глупост учинио је и мој ујак Генчић, и он је после 29. маја узео од краља Петра 80 000 динара“.

Из бележака Антонија Антића сазнаје се понешто и о нетрпељивом односу, његовом и ујаковом,према радикалском трибуну и зајечарском земљаку Николи Пашићу. Али, и о томе да је Пашић највероватније био обавештен о припреми атентата. То му је, готово је извесно, дојавио Генчић, па је Пашић „алибија ради“ на време отпутовао на одмор у Опатију.

Антићевих „заслуга“ у атентату (и да је био ордонанс официр на двору краља Петра, и да га је нови краљ послао на специјализацију у Француску како га не би одмах пензионисао под притиском великих сила) сетили су се после завршетка рата 1918.године, након што је годину дана пре тога био интерниран на Крф. Поставили су га најпре за начелника штаба Тимочке дивизије у Зајечару, па је затим распоређен у штаб Косовске дивизије у Приштини. Али, никад му нису заборавили блиско пријатељство са Аписом и он, свестан тога, уз помоћ ујака Генчића, напушта војску. Ујак га је ангажовао да се стара о пословима у његовом руднику угља „Српски Балкан“ у Вршкој Чуки,код Зајечара Отуда је отишао у Београд 1923.године и остао у њему све до смрти, 1953.године.

Умро је у 75.години и сахрањен у Београду, поред ујака Ђорђа Генчића.

Share

Ostavite odgovor