Početna » Aktuelno » „VI, SRBI, JAKI STE KAO STENA“

„VI, SRBI, JAKI STE KAO STENA“

Bor, 5. januar 2011.

Valentina Šekarić, rodom iz Rgošta kod Knjaževca, nakon rodnog mesta, školovala se i radila u Zaječaru i Boru, a pre neku godinu obrela se u Kanadi, gde je pre mesec dana završila ugledni koledž savladavši tri svetska jezika

Autor: B.Filipović

Posle Knjaževca, Zaječara i Bora, gde si se školovala za medicinskog radnika ( radila si i na Hirurgiji borske bolnice) otišla si, pre pet godina, u Kanadu. Tamo si naučila jezik, skućila, rodila decu, pre neki dan završila školu. Nije bilo lako. Kako se sve to postiglo uz neizbežnu nostalgiju za rodnim krajem i starim drugarima i prijateljima- bilo je prvo pitanje  Velentinu Šekarić, devojačko Mladenović, rodom iz okoline Knjaževca, danas uspešnoj “srpskoj Kanađenki”.

-Bor sam napustila septembra 2005.godine i otišla u provinciju Kvebek na jugoistoku Kanade. S obzirom da je Kanada dvojezično govorno područje bilo je neophodno znanje francuskog i engleskog jezika. Pošto sam engleski već znala dovoljno dobro, morala sam da naučim i francuski. Tako sam krenula na kurs francuskog pri ovdašnjem koledžu i savladala ovaj romanski jezik za samo devet meseci. Nije bilo lako. Tu je i puno neprospavanih noći provedenih uz knjigu, ali i velika podrška mog profesora Mišela koji je od prvog trenutka snažno verovao u mene. Još su mi u mislima njegove reči da smo mi Srbi „jaki kao stena“ i da „sve možemo da postignemo“. Moram da spomenem i veliku podršku moje majke bez čije pomoći ne bih uspela da postignem ovoliko značajnog za kratko vreme.

Kako je tekla integracija u novo društvo?

-Svako napuštanje rodnog kraja je izuzetno teško. Pored neizbežne nostalgije za svojom zemljom, porodicom i svim dragim, neophodno je i integrisati se u novu sredinu i društvo koje je po mnogo čemu drugačije od našeg. Počevši od jezika, preko kulture i običaja, pa sve do obaveznog poštovanja strogih zakonskih propisa. Prva stvar na koju je trebalo navići  se  jeste činjenica da svaki pojedinac ima ustavom zagarantovana prava, ali ta prava nose i velike obaveze i odgovornost. Jezik je velika barijera koju je neophodno premostiti. Meni je poznavanje engleskog  u mnogo čemu pomoglo, ali nepoznavanje francuskog jezika je, s druge strane, štetilo. Zbog toga sam morala da naučim i francuski kako bih nastavila studije i profesionalno usavršavanje. Kasnije, na medicinskom koledžu, morala sam da naučim i elementarni španski jezik zbog velikog broja latino-američkih imigranata, tako da, pored maternjeg, govorim i tri strana jezika.

Koje su tvoje lične ambicije u profesionalnoj struci?

-Nedavno sam diplomirala na medicinskom koledžu, na odseku za „Soins infirmiers“ ili u grubom prevodu „zdravstvena nega“. To je smer koji donosi veliki izbor u daljem usavršavanju, jer otvara vrata Univerziteta na odseku za medicinu, socijalnu medicinu i zdravstvenu negu. Drugačije, imam mogućnost da nastavim akademsko usavršavanje na medicinskom univerzitetu, što je meni bio i ostao cilj. Međutim, kako bi moj akademski dosije bio potpun, neophodno je da položim stručni profesionalni ispit u martu i dobijem obaveznu licencu za rad. Ono što čini još jednu bitnu razliku između našeg i kanadskog obrazovnog sistema jeste i to što se ovde dozvoljava profesionalni rad uz usavršavanje, svaki student nakon diplomiranja na koledžu stiče pravo da radi u svojoj struci na univerzitetskoj klinici i uporedo se dalje usavršava na univerzitetu. To je ta prednost koju ću  sigurno iskoristiti.

U mestu gde živiš ima Srba, kako se oni snalaze, neguju li srpske običaje, imaju li veze sa otadžbinom, sa maticom. Kako se tamo slažete i kako se tamo, rečju, živi?
-Živim u gradu Šerbruku (Sherbrooke) na jugoistoku provincije Kvebek. Šerbruk je veliki ekonomski, politički i kulturni centar regije poznate kao Estrija. Nalazi se na samoj granici sa SAD, nedaleko od velikog jezera Magog, prirodne granice između Kanade i SAD , prema Bostonu. Grad leži u slivu dveju reka, Magog i San Fransoa, a šerbruška regija je izuzetno bogata jezerima i planinama. Šerbruk je poznat i kao univerzitetski grad u kome dolaze studenti iz celog sveta kako bi nastavili  profesionalno usavršavanje na svetski priznatom francuskom Univerzitetu Šerbuk (Université de Sherbrooke). Ovde nema puno naših ljudi, oko 250 i to većinom Srba iz Bosne ili iz bivših republika SFRJ. I Većina naših ljudi radi u firmama ili se bave uslugama prevoza građana. Ima i onih koji su vlasnici nekih firmi. Iako nas je tako malo, srpska kulturna i verska tradicija se poštuje.Godine 2000. osnovana je misionarska parohija Svetog Simeona Mirotočivog u Šerbruku koju opslužuje paroh montrealski, protojerej Živorad Subotić. Nedavno je osveštana i srpska pravoslavna crkva u Šerbruku, trenutno najmlađa u Kanadi. Postoji i Udruženje Srba „Vuk Karadžić“ u sklopu  kojeg je i folklorna grupa za decu. I pored najbolje volje vremena za druženje je malo. Nemoguće je uskladiti druženje sa gomilom svakodnevnih obaveza u brzom tempu života kakav se ovde nameće.

Verujete li u povratak u svoju zemlju i šta bi trebalo da se desi da bi se tako nešto značajno ostavrilo?
-Trenutno ne razmišljam o povratku u Srbiju, jer još nisam postigla sve ono što želim. Ispred mene su univerzitetske studije i sticanje profesionalnog radnog iskustva u Kanadi. Ali, jednog dana, želela bih da se vratim u svoj rodni kraj i pomognem znanjem i iskustvom, jer smatram da nema lepšeg mesta na svetu od onog odakle potiču naši koreni. A da bi se tako nešto i ostvarilo, potrebni su i određeni uslovi za rad koje, u ovom trenutku, na žalost, ne vidim.

Share

Ostavite odgovor