Početna » Aktuelno » ŠLJIVA NA GROBU

ŠLJIVA NA GROBU

Bor, 8.jun

„Duhovi u nama“ nije samo izložba o pogrebnim običajima Vlaha u okolini Bora

Autor: M.C.

Foto: D.P.

“Duhovi u nama” naziv je upravo okončane izložbe u Muzeju rudarstva i metalurgije koja će dugo ostati u sećanju ne samo Borana: prikazani deo pogrebnog rituala između 1910.i 1970. godine u vlaškim selima u okolini Bora, u Galriji Muzeja rudasrtva i metalurgije, pobudio je veću pažnju nego što je bilo ko očekivao. To svedoče pozivi iz naroda, ali i  stručnjaci. Oni se pitaju kako je postavka nastala, o kojim i kakvim običajima je reč i da li takva izložba može da se vidi i u prestonici. Autor Suzana Mijić, etnolog i viši kustos borskog Muzeja, rekla je novinarima da publiku, prevashodno starijeg uzrasta, posebno zanima ritual fotografisanja obreda i čin žaljenja, “uloga” rajskih sveća, kao i običaj koji polako nestaje, sadnja mlade šljive na grobu.

-Rajske sveće napravljene od voska, a namenjene za pokojnike koji su umrli bez sveće, imaju interesantan oblik i još su u “upotrebi”, najviše u okolini Majdanpeka. Poseban segment su obredni hlebovi i zasađena šljiva na grobu (u slučaju kad umre neko mlad) “okićena” marama, peškirima, raznobojnom vunom i još nekim darovima koji se, posle sahrane, poklanjaju rodbini ili ostaje na stablu. Pokojnik je do večne kuće prevožen velikim, volovska kolima- priča Danica Đorđević / 70 / iz sela Slatina.

Slavko Spasojević (80) iz Slatine objašnjava da se nekada mlada šljiva vadila iz voćnjaka i presađivala na grob mladog čoveka. U vreme balkanskih i Prvog svetskog rata i kasnije groblja su bila prpeuna šljiva, izrastali su lepo odnegovani šljivici na grobljima, jer su vojnici prvopozivci masovno odlazili u smrt. Šljiva je bila najlepša i najslađa voćka, u nju se klelo i smatrala se srpskim i vlaškim svetim zajedničkim drvetom. Šljiva je, iz tih razloga, i zasađivana kao poseban, poslednji dar najmilijem kojeg više nema.

-Na groblje se i danas odlazi sedam godina svake nedelje. Obavezno se nose voda i vino. Na 40 dana je pomana. Neko od dece stare do deset godina, nekada isključivo žensko, odlazi na reku po vodu. Svih 40 dana voda se nosi nag rob. Na reku se nosi i belo platno sa tri ušivene metalne pare na koje se prospe voda. Običaj je da se na krevet pokojnika nedeljom iznosi njegovo odelo, ali i posteljina, prekrivač, jastuk. Na taj način stvara se utisak da je pokojnik obučen i da je još u kući i  spava u svom krevetu. U sobi je i voda, vino, peškir, sapun, sve što mu je bilo potrebno za života… -priča Danica.

Izložbu “Duhovi u nama” u borskom Mzeju postilo je oko 1.000 Borana, više nego i jedanu likovnu ili neko drugu tematsku postavku poslednjih deset godina.

Share

Ostavite odgovor