Početna » Aktuelno » NA 3O U HLADU…

NA 3O U HLADU…

Bor, 29. jun

A gde li je Cigan Sava

Kad je davno Miljenko Smoje pisao o „Malom mistu“ traćeći penzionerske dane po kafanicama i konobama u rodnom Splitu, „Slobodna Dalmacija“ čitala se i u Beogradu, i celoj bivšoj „Jugi“. Samo, ili navjiše, zbog Miljenka. Kasnije su te varoške pričice prerasle u TV seriju koje se stariji i danas rado sećaju. Nekada se nije mogla zamisliti „crna“ „Politika“ bez velikih reportera i njihovih sočnih, životnih priča, od Miloša Gojkovića i neponovljivih sudskih hronika do Vaska Ivanovića ili hodoljubca Zuhe Džumhura i uvek aktuelnog Mome Kapora, te povazda drugih od kojih je danas, izgleda, jedino ostao Bogdan Ibrajter. Tek lepršava i poetična pisanja Puriše Đorđevića o vremenima i ljudima u njegovom Čačku i podalje. Puriša se upamtio i po starom NIN-u, onom formatu „Politike“, pa i kasnijem. Da ne zaboravimo Tiku Lešiča iz Tuzle koga se sećaju generacije četrdesetih i pedesetih. Blizu uz Tihu, kako su ga još kolege zvale, bio je i naš Rajko Čukić iz Bora sa svojim rudarima. Nama u provinciji, pogotovu današnjoj i srpskoj, kao da nema ko da napiše o tim malim, velikim zbivanjima, o zanesenjacima i legendama iz naše ulice i sokačeta, iz čaršije koja lagano nestaje, berbernica i sudnica, parkića i klubova, s partijskih udvoričkih sastanaka ili slatkastih ljubavnih susretanja. Sve se svelo na golu informaciju, na saopštenje, izjavu za javnost, siromašnu i bljutavu konferenciju za medije ( sve manje novinare). Okrutnost privatizacije i surovog kapitalizma uzima danak u gubljenju identiteta i smisla za lepu reč, srdačan razgovor, pismo prijatelju, razmišljanja o komšijama i rođacima, o sitnicama koje život znače. Zato započinjemo seriju takvih napisa iz pera našeg reportera Brane Filipovića.

U deliću podsećanja našao se i Sava Ciganin iz Podgorca (posle Mute najpoznatiji borski Rom svih vremena) , decenijama stanovnik Bora i veseljak s pijace i kaldrme od bifea Crni vrh do Slatinskog puta, uvek raspojasan i „pod gasom“, s ironičnim smeškom na crvenom, ispucalom i neobrijanom licu, s flašicom cujke negde u unutrašnjosti pohabanog kaputa ili u ruci da svi vide i  svako voljan da mu zatraži gutalj, dva, pa makar njemu ne bilo…

Pre jedno dve decenije našao se Sava , kao i svakog jutra, u Balkančetu. Mamuran, umoran, neispavan. Stao je uobičajeno za šank. Pogledao strogo i pun sebe, skinuo težak zimski kaput i okačio o čiviluk udenut u zid, onda se važno pozdravio sa svima i opet zauzeo staru pozu čuvara šanka. Konobarica Slava, stasita Bosanka, donela je rakijicu usput naglasivši kako je od „onog tamo iz ćoška“. Tamo je, od otvaranja objekta,  sedao „strašni“ Buć. Dobričina sokobanjska, boem borski, radnik valjda rudarski. Imao je para koliko mu je trebalo. Za kafanu, i ni paru više. Kad se dobro natreskao Sava je ljutito otrgao kaput sa zida i iščupao jedan od četiri drvena klina. Setio se Duplija, svog spasioca i u najtežim mukama i nemaštinama, koji je svakog jutra u „Pivnici“ pravio sefte Paji konobaru . Slava je vikala za njim da plati štetu, ali nije vredelo. Trčećim korakom odlazio je u pravcu „Pivnice“. Svakog božjeg dana opominjala ga je da će je direktor kazniti za čiviluk. Otišla je konobarica Slava u penziju. Nije se u Boru i Balkančetu pojavila bar deset i više godina. Savin čiviluk i danas je okrnjen. Nema onog istorijskog drvenog klina. Niko više i ne mari za tu sitnicu. Balkanče ili „Mali komitet“, posle i „Komitej“, prodat je pre dve, tri godine. I danas je otvoren. Radi. Kad god neko od starog društva navrati, prvo pogleda u čiviluk, pa u zidove na kojima više nema bakarnog sata s lišćem vinove loze Tome Funtaša, ni stihova u bakru o „Balkanu“, Slavi i Cigan Savi, ni nekoliko starih slika, pa ni šah garniture šahovskog majstora Toše.

U blizini „Balkančeta“, Dragan Bosiok, pre neko jutro, otvorio kafanče „Jutro“. Zvonko Švajciga prvi je bio na otvaranju. Svakog je častio, stigla švajcarska penzija, a i red je kad se otvara nova radnja, pogotovu ovakve vrste. Ispred sede stari gosti  „Malog komieteja“ , a pridružio im se i Doktor. Neko će, više u zbilji: – Ljudi, vide li neko Savu Ciganina, danima ga nema. Pere li još kola kod Duplija na Slatinskom putu?

-Nije, nažalost. Spremili smo ga u Starački dom u Knjaževac. Oronuo je. Bolestan je. Čujem da se žali, nije Dom za njega. Ne može bez Bora, bez Duplija i apartmana u napuštenom autobusu, i pijace. Ko će ga tamo zadržati, Bog će znati. A nema ni gde, ni kod koga da ga gleda-tužno izusti Doktor.

-Neće taj dugo. A sećam se kad je kroz centar trčao za studentskim fijakerom dok je ranijih godina organizovan „Skok preko kože“- dobaci Bosiok.

Za susednim stolom galama je probijala jutarnju maglu pomešanu smogom.

– Ko je, bre, upropastio ovu zemlju, nije valjda Sava Ciganin iz Podgorca…?

– I nije on, naravno, nego lažne političke i ostale veličine…

Doktor gurnu glavu u krilo. Ispio je prvu kafu, i kao za sebe, naglas progovori: – Da li se Savi sad štuca… da li je jadnik živ?

 

Share

Ostavite odgovor