Početna » Aktuelno » O RODU, NAŠEM…

O RODU, NAŠEM…

Bor, 10. maj

Na promociji 9. maja u OŠ „Petar Radovanović“ prisustvovali predstavnici Ambasade Rusije, predstavnici Opštine Bor, sela Zlot, članovi porodice Božina Jovanovića, Megatrend Univerziteta i boračkih organizacija Timočke krajine. Objavljujemo recenziju dr Nebojše Radmilca. Knjigu je izdao Medija centar Bor. Učenicima i zaposlenima u zlotskoj školi poklonjeno je 360 ovih knjiga

Foto: M. Antić Pirke

Poslednjih godina kao da smo zaboravili na poeziju o rodu svom, o srpskom narodu, Srbiji, o nama. Kao da iščezava sećanje na otačestvo, na najvrednije što nas održava. Otadžbina Srbinova je, uprkos svemu, opstala, što su ovekovečili i veliki srpski pesnici i pisci i poredili je s “materom svojom”, “majkom dragom”… Latio se pera i olovke Brana Filipović, autor više knjiga o slavnoj istoriji svog srpskog naroda, prevashodno iz najtežih vremena, iz razdoblja Prvog svetskog rata, da krene stopama Disa, Vojislava Ilića Mlađeg, Rakića, Dučića, Шantića. On, novinar, publicista, pisac, dete s pocerskih pobrđa, nije smetnuo s uma ni ostale događaje koji su mnogo značili za spas rodne grude i kolevke, za postojanje i bitisanje u vrelini globalizacijskih težnji i nasrtaja na srpsku zemlju i jedan hrabri, dostojanstveni, prkosni narod. Narod kojem “zapadnjačka strana” brutalno uzima deo bića, rođenu kosovsko-metohijsku zemlju.

Filipović se, gle dobre želje, setio i onih koji su pomogli njegovoj srpskoj čeljadi i srpskom vojniku, seljaku, gorštaku, čuvadaru ognjišta, podario je pregršt toplih, setnih stihova dr Arčibaldu Rajsu, francuskom generalu Gambeti, grčkoj pravoslavnoj zemlji, braći koja su zadužila ovaj narod i ove prostore. Peva i o srpskim soluncima, o Aleksi Radovanoviću, “poslednjem i prvom srpskom soluncu”, o solunki Hristini Đorđević, đeneral-štabskom pukovniku Radoju Laziću, jedinom preživelom na obnovi Solunskog procesa, rodom iz ponosnog zaječarskog sela Rgotina koje je u Velikom ratu dalo 140, a u Drugom 116 života. Pesnik i nadasve istinski rodoljub naglašava i borce protiv fašističkog okupatora u Drugom svetskom  ratu, prene se i na junake iz novijeg doba i mirnodobske Srbe, veličine ljudske po njegovom odabiru. Ne zaboravlja borce za istinu o Srbiji, ni pregaoce što verno neguju tradicije i svetlost Srbije. O tim dobričinama i zanesenjacima koji kao profesor Nedeljko Magdalinović, vezan za svoje Gornjane u srcu Homolja, ispreda tananu stihovnicu kao dar za sve što čine zavičaju svom, i svima nama.

I najradosnije: pesnik je knjigu posvetio Čoveku, revolucionaru, partizanskom borcu, privredniku, humanisti i pravedniku, Božinu Jovanoviću koji je nedavno napustio sve nas kako bi, nakon 91 godine života, skončao u Aleji velikana u Beogradu. Božin je, verujem, očekivao od svog DRUGA da će se setiti njegovog lika, njegovih  saveta i dobrodušnosti, možda ne tako hitro, ali jeste, ubeđen sam, imao ogromnog poverenja u, kako je umeo da prozbori, “najboljeg našeg srpskog novinara”.

-Moj najstariji drug Božin jeste hvalio moj rad i brigu o Udruženju starih srpskih ratnika, ali to je uglavnom bilo u “našem društvu”, ne tako prostrano, jer nije bilo potrebe, ne samo što je skromnost  vrlina, mada je i pitanje koliko je ko u ovim pregrejanim vremenima snalažljiv i kako se izborio u stegema vetrometina i  vetrenjača, govorio bi Filipović podsećajući da je “čiča Boško”  ( Božinovo partizansko ime) toliko bio privržen Srbiji, tek Timočkoj krajini i rodnom Zaglavku na Staroj planini te je i starijem sinu dao ime R O D O LJ U B. Posvetio je Brana Božinu knjigu ne s prigodom, nego s ljubavlju i poštovanjem. On je to obećao na obeležavanju 70-godišnjice pobede nad fašizmom u Zaječaru, i ispunio obećano, što još više vrednuje ovo nadahnuto delo.  Kada je autor 2010. na ustaničkom Valja rnžu javno pročitao pesmu “U spomen ružu darivao”, posvećenu Božinu, starina iz Novog Korita, samo je tiho prozborila: “Nije trebalo…”

Bilo je tu, na svečanosti, u prvom redu, puno ljudi, neko je i čuo ove reči. A, sad se tek bolje vidi, trebalo je s ovim povodom još kako napisati i posvetiti vazda stihova, i više od te blagosti, junaku našeg doba, Čoveku koji je od prvih petoletki do poslednjeg daha bio na usluzi otadžbini, u službi narodu i državi. I zato je Filipovićeva knjiga neprocenjivi sjajni biser rodoljublja, sećanja na čovečnost i istrajnost, i od srca  poklon porodici Jovanović, i svima nama.

Rodoljub Jovanović uručuje knjige direktorici škole u Zlotu Danijeli Dobrić

Share

Ostavite odgovor