Početna » Aktuelno, Istorija » Posle šetnje zahvalnosti ili četiri slike i jedan zaključak

Posle šetnje zahvalnosti ili četiri slike i jedan zaključak

Bor, 27. oktobar

Zašto verujem da su u koloni u sredu do Novog groblja šetali novi Milovan Milovanović, novi Milan Rakić i novi Apis

Autor: Željko Cvijanović

Približavajući se Novom groblju, momci, gotovo deca, na čelu kolone, koji su u rukama nosili glavni transparent Šetnje zahvalnosti („1912-2012 – Srbijo, sećaš li se Slobode“), počeli su da pevaju pesmu o Srbiji koja je „triput ratovala“. Prvi deo kolone prihvatio je pesmu. U Ruzveltovoj, na poslednjoj raskrsnici pre groblja, pesma je najednom, kao po komandi, jednovremeno prestala. Niko iz kolone ih nije opomenuo, niko nije rekao ni reč. Jednostavno je prestala. Jedan stariji čovek je rekao:

„Znaju deca da se na groblje ne ulazi pevajući!“.

Ne bih im, naravno, odavao nikakvo priznanje zbog tog pokazanog minimuma obzira i vaspitanja, ali sam ostao fasciniran tom jednovremenošću kojom je pesma prestala. Poput onog uvek fascinanstnog prizora iz prirodnjačkih emisija, kad jato riba menja pravac i kada sve, kao jedinstven organizam, to učine jednovremeno.

Naravno, kada se rulja ponaša kao jednstven organizam, ona to čini svojim instinktima i strastima. Kada se pristojan svet ponaša kao organizam, to može da bude samo na međusobnoj razmeni neke ideje ili osećanja. Ako bih bio patetičan, rekao bih da su te ideje i osećanja sve vreme šetnje lebdele nad nama u duhovima Vojvode Putnika i kumanovskih junaka. Kada bih pokušao da to izbegnem, rekao bih da je nad nama svakako nešto lebdelo.

Najavljujući Šetnju zahvalnosti, pre nekoliko dana napisao sam da verovatno ne postoji toliko nesporan povod oko koga Srbija može da se ujedini kao kumanovski podvig Srpske vojske od pre sto godina. U međuvremenu, rečeno je mnogo o sličnostima između ovog i onog vremena. I, naravno, rekao bih da su sve te sličnosti bile navođene samo zbog jedne fundamentalne i očigledne razlike – nedostojnosti našeg naraštaja pred pregnućem kumanovskih junaka.

Pa ipak, propuštena je jedna možda još fundamentalnija sličnost: kada je 1912. godine pohrlila da osveti Kosovo, ta generacija druge politike nije imala, ne zato što je tako izabrala, već što je tako moralo biti i nikako drugačije. Sve, od unutrašnje politike, preko diplomatije, do privrede, sve je tada vrhunilo u reči Kosovo.

Danas je to isto Kosovo, još manje nego onda, stvar srpskog izbora. Preživeti se danas u Srbiji zove se Kosovo. Izboriti se za poziciju na međunarodnoj sceni zove se Kosovo. Spas države ima isto ime. Ljudi koji su u sredu šetali do Novog groblja to su znali, i to na način rešenih ljudi, bez mnogo emocija, patetike i praznog srbovanja.

Sličnost ovog i onog vremena je u tome što u njemu za nas nema druge politike sem Kosova. Onda je Srbija to znala, znaće i danas. Nekima će se to dogoditi kada ne budu imali da plate račune, drugima kad osete da nemaju slobodu, trećima kad počnu da razmišljaju o budućnosti svje dece.

Ljudi iz kolone ka Novom groblju to su znali, i neće proći mnogo, a znaće i svi ostali. To nisu proročanstva, jednostavno, mora tako, tako nalažu procesi koji se odvijaju.

Kada kažem da ni meni ni ostalim organizatorima (Branko Pavlović, Milo Lompar, Boris Malagurski, Slavoljub Kačarević, Slobodan Antonić, Dragan Pavlović, ovaj na slikama koji polaže venac na spomenik Vojvodi Putniku u odeći kakvu je nosio njegov deda, pripadnik Sremskog dobrovoljačkog odreda u odbrani Beograda 1915), nije bila najvažnija masovnost skupa, „pronicljiv“ čitalac će zaključiti da smo prošli veoma loše.

RTS je izvestio o „nekoliko stotina“ učesnika šetnje, NSPM o 800, Dveri o preko 2.000, policajci na licu mesta procenjivali su da nas je 2.500.

Možda smo mogli da budemo aktivniji na društvenim mrežama, da obilazimo redakcije i molimo ih da najave skup, možda je moglo da se nađe i nekih para da se plate kamere velikih srpskih televizija. Bez namere da ijedan od tih napora podcenim, ništa od toga nismo uradili, zainteresovani u prvom redu za čvrstinu i karakter podrške.

Došli su oni koji su zaista hteli, oni koji nemaju sumnju koliko su Srbiji potrebne suštinske promene, koliko joj je potrebna Sloboda. Koliko god da ih je bilo, uveren sam da bi se iz sastava te kolone mogla formirati bolja vlada Srbije od ijedne u poslednjih 20 godina. Ali nismo bili tamo da bismo formirali vladu. Pred Srbijom su mnogo veća pregnuća, i zapamtite ta lica jer imena neću nabrajati. Kada započnu prave promene, oni će biti njihova klica. Do tada me slobodno držite za reč.

Na Šetnji zahvalnosti nije bilo stranaka, ali je bilo ljudi koji se profesionalno bave politikom. Nije bilo pripadnika aktuelne društvene elite, ali je bilo predstavnika one marginalizovane prema kriterijumu svojih moralnih i stručnih referenci. Bilo je ljudi koji među sobom godinama ne govore i izbegavaju se, ali u šetnji ka Vojvodi Putniku niko od njih nije mislio da mu tu nije mesto. Bila je to jedna mikrosimuilacija budućeg srpskog okupljanja.

Stranke same, ni one na vlasti ni one u opoziciji – ni zajedno, još manje same – neće promeniti Srbiju. Izbačeni iz javnog prostora, pripadnici njene marginalizovane elite, koja istrajava u svom nepristajanju na postojeće stanje, isto tako. Dečaci spremni da se bore, pa i da se tuku za bolju Srbiju – ni oni. Na prošlim izborima ta Srbija nije prepoznala važnost okupljanja. Sledeći put, uveren sam, ponovo ne ne mora da ga prepozna, tek na okupljanje će biti naterana onim što je čeka i što će joj postati čujno i vidljivo kao voz na čijim šinama stoji, ako se ne okupi.Srbija političkih stranaka, marginalizovane elite i vrele mladosti, koja ne pristaje, moraće u godinama koje su pred nama da hoda u istoj koloni, i samo tako prva od njih će poroditi novog Milovana Milovanovića, samo tako druga će imati svog Milana Rakića i samo tada treća će roditi svog Apisa.

Sva trojica su u sredu bili s nama u šetnji. Sa duhom Vojvode Putnika iznad glava.

RTS javlja Bilo ih je oko 800 stotina,ovo drugi deo kolone

Četiri zastave u koloni Saveza potomaka ratnika Srbije iz Surčina i iz ravnoga Srema

Jedan od organizatora Dragan Pavlović na kolenima pred velikim Vojvodom, pogača i jabuka

Šetnje zahvalnosti („1912-2012 – Srbijo, sećaš li se Slobode“)

Share

Ostavite odgovor