Početna » Aktuelno, Članak, Vremeplov » Na vest o smrti Milana Dimitrijevića Dimitrike

Na vest o smrti Milana Dimitrijevića Dimitrike

Bor, 3. februar

Veseli probiraci2Gulaš iz testije Pere Bulazera

Autor: Brana Filipović, Borske novine, 26. april 2005.

Veseli probirači su obeležje grada bakra. Isto kao što su u Šapcu čivijaši, Kruševcu čarapani, Leskovcu paprikari, Paraćinu džigerani, Jagodini „ćurani”. Ovako je zapisano u uvodnoj reči knjige „Na Homoljskom drumu” – Spomenar Društva veselih probirača „Petar Zlatković”.

Društvo je nastalo 1961. godine, a za ceo taj veseli „pokret” najkrivlji je Petar Zlatković, tadašnji sudija Opštinskog suda, koji je u Bor pristigao 1950. i u kafani „Gurman” svakodnevno stolujući, okupljao druželjupce, boeme i ponekog bekriju i varoškog šaljivdžiju. Pera, zvani Bulazer, je penzionisan 1970., ali je i dalje uživao u „svom” Boru pokatkad odlazeći i u rodno selo Gnjilane kod Pirota. Ugasio se 1998. – piše u spomenaru- a na put bez povratka ispratio ga ceo Bor.

„Bio je poštenjačina, veseljak, iskrena duša i veliko ljudsko srce”kazao je na nedavnoj promociji „Spomenara“ autor te obimne i lepe knjige, najstariji „probirač”, prof. dr Milan Dimitrijević -Dimitrika.

A na tom skupu lju bitelja knjige i starog Bora sjatilo se i staro i mlado, u svakom slučaju više od 250 zvaničnih članova Društva. Profesor Dimitrijević, s ponosom i žarom boema, govorio je o začecima druženja koje do danas neumorno traje…

„Nakon desetak godina druženja, neočekivano se, na ispraćaju u penziju popularnog sudije Zlatkovića, isprečilo pitanje kakvo ime dati nerazdvojnim veseljacima. Pljuštali su predlozi: „Prijatelji sveta”, „Borski prijatelji”, „Borčani”, „Borski boemi”, Društvo veseljaka. Najzad neko predloži „Veseli probirači”. Dakle, Društvo veselih probirača. Izabran je i to jednodušno i predsednik – Pera Zlatković.. Onda je Pera predsednik zajecao od sreće, poletele su suze radosnice. Održao je i govor: „Od danas smo ozbiljno društvo, tako moramo i da se ponašamo. Naše vrline moraju da budu javne, jer od danas smo prijatelji sveta…” Potpredsednik, zadužen za muziku, Srba Jovanović, naručuje specijalno pripremljenu kompoziciju:

Ima neko ko te voli

da ga za teb’duša boli,

i taj neko tako shvata

i voli te kao brata.

Prijatelj je njemu ime

Tako mu je i prezime.

Autor stihova Pera Zlatković.

Aktuelni predsednik Društva, Ljuba Mladenović ispričao je kako je gulaš iz testije nekoliko puta okupljao „zlatkovićevce” pre zvaničnog osnivanja danas najsigurnije borske „institucije”.

Našli bi se još vazda puta oko tog specijaliteta Stanka Šekularca (nadimak dobio zbog virtuoznih ugostiteljskih manira i veština), ali nije bilo testija. Dve poslednje, 1. juna 1961, nabavio je Čole Kostić kod grnčara u Zaječaru. U Boru tada nije bilo grnčara. Jer, neobičan specijalitet u još neobičnijoj posudi, pre konzumiranja, morao je da se „posluži” uz prethodno razbijanje testije, ali da se jelo ne prospe.

Tako nekad, tako i danas, „probirači” ne odustaju od svojih, ličnih specijaliteta. Sem gulaša spremaju i – jare. Ono je u ilovači, može i na ražnju, te šureno ili iz pećnice. Može i prženo, u pikantnom sosu ili bez ražnja. Posebno se sprema žensko prase na vatri od vinove loze. Miroljub Mojsin, čuveni kulinar, poreklom Vojvođanin, Boranin po svemu ostalom, s uživanjem spremao je berbeka na ražnju i pečenu ovčju glavu, pa teleće pečenje u sosu, teleći gulaš u povrću ili teleću glavu u škembetu. Sve se to zaliva špricerom koji s uživanjem prave kelneri Ješa Stojanović i Vlada Bugarinović.

Kao i uvek, i na promociji Spomenara, skup je otvoren himnom „probirača” „Oj devojče, Piroćanče” nastavljeno je „Knjigu piše Mula Jusuf…„ a završnicu krasi „Svilen konac”.

– Uspomenu na „probirače” kojih više nema, mlađe kolege čuvaju naručujući im, ili sami izvodeći, samo njihove pesme. Pera predsednik bio je preosetljiv na „Oj, Zoro, Zorice”, doktor Jordan Stojanović uživao je u „Dva putića”, Ljubiša Mitrović „Ah, moj doro”, profesor Ika Žikić „ludovao” je slušajući „Raslo mi je badem drvo”, a Bora Kenić uzdisao je uz „Udaše me za staroga”. Jedino se podvriskivalo uz „Krčmarice, vina mi donesi” i „Kafu mi draga ispeci”. Za rastanak bila je prigodna: „Ne dolaziš kad dolaze ljudi”…- seća se 8o- godišnji Ljuba Marković.

Možda je i zato recenzent knjige Miodrag Đurđević napomenuo: „Ovo je spomenar, čine ga slike i sličice iz rudarske neseobine. Spomenar je to jednom segmentu života i življenja. O druženju. Svojvrsni kaleidoskop života”.

Share

Ostavite odgovor