Početna » Aktuelno, Ekonomija » KO ĆE DA KUPI BASEN BOR

KO ĆE DA KUPI BASEN BOR

Bor, 11.03.2017. Autor i Foto: MIROSLAV RADULOVIĆ, OSNIVAČ „BORKIH NOVINA“ I AUTOR 15 KNJIGA O BASENU BOR I GRADU.

U poslednjih nekoliko nedelja gotovo svakodnevnlo se pominje Rudarsko-topioničarski basen Bor u medijima, na predizbornim skupovima za predsednika Srbije, u poslaničkim klupama… Sve te priče, uglavnom, su zasnovane na nepoznavanju ključnih činjenica i otuda se i dešava da se nigde ne pominju Borani, žitelji tog grada koji jedini mogu da osete puls nekadašnjeg industrijskog giganta. Zaista je žalosno ono što se događalo sa Rudarsko-topioničarskim basenom u Boru od 1990.godine do danas.

Sve vlade Srbije, bez izuzetka, počev od 5.oktobra 2000, pa do današnjih dana, pokušavale su i još pokušavaju, da u bescenje prodaju ovaj posrnuli gigant obojene metalurgije. Važno je da se namiri zaostali dug od milijardu evra i tu se završava spisak važnih stvari. Nisu važni zaposleni, još manje su važni Borani koji žive u gradu, nije važna budućnost proizvodnje bakra i, u krajnjem slučaju, nije važna ni budućnost Timočke krajine, pa ni cele zemlje.

Niko ih ne pita za mišljenje o prodaji i to iz razloga što je vlasnik rudnika država i ona sa njim može da radi šta god joj padne na pamet. U predratnom periodu vlasnici su bili Francuzi, pa Nemci. Tokom višedecenijske francuske eksploatacije,od 1903.do 1941.godine, svaki pogrešan korak radnici su kažnjavali štrajkovima (Vlaška buna 1935, Jugorasov štrajk 1938…), a tokom II svetskog rata štrajkove su zamenile sabotaže (zbog miniranog rudnika Nemci su proizvodnju počeli tek 1942.godine).

Dakle, ni tada radnike, još manje građane Bora niko ništa nije pitao, ali oni su se na razne načine dovijali kako da saopšte da su tu i da iz prikrajka prate događaje. Danas, vlasnike RTB-a Bor nije briga šta misle zaposleni i građani, ne primećuju ih i rade sa Basenom u zavisnosti od trenutnog raspoloženja. Jadno je i setiti se ne tako davnih događaja i nekoliko propalih pokušaja prodaje (rumunski Kuprum, austrijski ATB). Za 400 miliona dolara Đinđićevi i Dinkićevi fajteri planirali su da prodaju ovaj industrijski kompleks (računajući tu i majdanpečki rudsnik). Srećom, brzo se videlo da je reč o prevarantskim namerama i Basen je ostao u Boru. Tih godina zaposleni su odlučno stali u odbranu svojih prava (setimo se paraćinske petlje iz jula 2004.), ali situacija nije bila povoljna. Proizvodnja bakra je tapkala u mestu  i jedva da je dostizala 900 tona mesečno, pa je, čekajući rasplet, Vlada Srbije morala da priskače u pomoć.

Čekajući taj rasplet nekome iz Vlade je pala na pamet spasonosna ideja, koja je doprinela trenutnom olakšanju. Strancima su prodata prava da istražuju po Crnom vrhu i brdima oko Bora. Neko je pomislio da je to dobar razlog za trljanje ruku: prodali smo im maglu i to za prilično velike pare! Niko se nije setio da postavi pitanje: šta će biti posle?

Posle će biti situacija da radnici iz Bora budu gosti na svom imanju i da im umesto kolača ostanu mrvice, po onoj narodnoj vuk je sit, a ovce su na broju.

U RTB-u Bor postoji radna organizacija koja se zove Istražni radovi i čiji su radnici istraživali na teritoriji cele bivše Jugoslavije. Poznati su kao strručni i vredni istraživači. Nikome iz Vlade Srbije nije palo na pamet da najpre ova istraživanja ponudi borskoj organizaciji. U Boru postoji i Institut za rudarstvo i metalurgiju u kome radi 200 doktora nauka. Ni njih niko ništa nije pitao. A zamislite šta bi bilo da su ih pitali, pa i po cenu nabavke odgovarajuće opreme. Sva ta ulaganja brzo bi se isplatila. Ali, neko je trebalo da mućne glavom.

Sada, posle svih istraživanja rudnih ležišta u okolini Bora, koja još traju, ti koji su zaboravili da u Basenu Bor i u Srbiji postoji snaga koja može da uradi ove poslove, sležu ramenima i čekaju da dođu Kinezi. To su žalosna očekivanja i nepoštena ne samo prema Boranima već i prema svim građanima Srbije. Zato, istovremeno sa očekivanjem raspleta, Borani mole premijera Vučića da o Basenu Bor ne govori ništa. Pokazalo se da  ako nešto ne znate najbolje je da ćutite. Na ovom borskom primeru to će se tek pokazati, ali krajnje je vreme da neko odgovara za ovakve promašene postupke, makar to bio i premijer Aleksandar Vučić.

M.Radulović

 

ANTRFILE

Prema dosadašnjim rezultatima istraživanja, koja su obavljale neke kanadske firme, otkrivene su rudne rezerve sa oko dva miliona tona bakra i stotine kilograma zlata i drugih plemenitih metala. Najbogatije rezerve otkrivene su na Crnom vrhu i ispod današnjeg aerodroma na Sedmom kilometru. Sada se obavljaju pripreme za početak eksploatacije i očekuje se da će ona početi 2018.godine.

Ali, šta to vredi kada će Srbiji ostati sitne mrvice.

Inače, današnja proizvodnja bakra iznosi oko 4.000 tona mesečno i to iz domaćih i uvoznih sirovina, što nije ni približno proizvodnji iz, recimo 1990, poslednje godine kada je proizvodnja bila normalna. Te 1990 godine proizvedena je 131 hiljada tona bakra i to samo iz domaćih sirovina: Majdanpek 64,5 hiljada tona, Veliki Krivelj 31.842, Jama Bor 11.562 i Kop Bor 23.108 hiljada tona.

Od početka rada, 1903. u Boru je proizvedeno oko 140 hiljada kilograma zlata.

Ima i jedna caka: tona bakra se 1990. u svetu prodavala za oko 2.000 dolara. Danas košta oko 6.000 dolara. Pokušajte to da uporedite.

 

MIROSLAV RADULOVIĆ, OSNIVAČ „BORKIH NOVINA“ I AUTOR 15 KNJIGA O BASENU BOR I GRADU.

Oznake: , , ,

Ostavite odgovor