Bronza će čuvati sećanje

IZVOR: VEČERNJE NOVOSTI

BOR – Šest umetničkih skulptura, zaostavština Matije Vukovića, preminulog srpskog vajara, koje gotovo deceniju propadaju u holu zgrade Istorijskog arhiva u Boru, biće izlivene u bronzi i spasene od daljeg urušavanja.
Ovu odluku je, nakon teksta u “Novostima”, donelo rukovodstvo Rudarsko-topioničarskog basena (RTB) “Bor”.
– Spremni smo da te skulpture u potpunosti restauriramo – potvrdio nam je Blagoje Spaskovski, generalni direktor RTB “Bor”. – Od nadležnih u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije očekujemo da nam dostave podatak koliko je bronze potrebno da bi se Vukovićeva dela sačuvala od propadanja, nakon čega bi se livenje obavilo u našoj Livnici fazonskih odlivaka.
Dušan Kabić, viši kustos borskog Muzeja rudarstva i metalurgije, ne krije oduševljenje što će skulpture Matije Vukovića biti spasene od daljeg propadanja.
– Zub vremena je ozbiljno načeo gipsane modele, zbog čega je sada neophodna kompletna restauracija ovih važnih umetničkih dela – objašnjava Kabić. – Zato, najpre treba obaviti sve neophodne pripreme za livenje, pre nego što se i pristupi “obavijanju” šest Vukovićevih skulptura bronzom.
Kabić ističe da je u pitanju veliki i skup posao, jer najmanja skulptura teži oko 300 kilograma, dok je najveća gotovo duplo teža.
– Ipak, sve to se, uprkos dobroj volji nadležnih u RTB “Bor”, ne može uraditi bez saglasnosti beogradskog Muzeja savremene umetnosti, jer su Vukovićeve skulpture u njihovom vlasništvu – podvlači Kabić. – Ali, ako bi sada propustili priliku da ova značajna dela restauriramo, tvrdim da bi to predstavljalo svojevrsni – kulturni zločin!
U Muzeju savremene umetnosti ne postoji nikakav pisani trag o putu Vukovićevih skulptura u Bor. Može jedino da se nagađa. Pre desetak godina kad su, kako se pretpostavlja,
skulpture stigle , zaslugom ondašnjeg direktora MSU Radisava Trkulje, odlivene su dve: “Utopljenica” i rani rad “Rudar”. One su danas vlasništvo MSU i stoje u Parku skulptura.
Od gipsanih skulptura Muzej savremene umetnosti je vlasnik samo jedne – “Bizona”. Rajka Bošković, kustos u MSU zadužena za zbirku skulptura je upoznata sa problemom. Kao stručnjak i predstavnik matične kuće koja brine o umetnosti 20. veka, ona je odlazila u Bor. Fotografisala je skulpture, konstatovala stanje i preporučila da se skulpture izmeste na pogodnije mesto, izvrši konzervacija… Pravno gledano više nije ni mogla da uradi, jer MSU nije vlasnik skulptura. Naime, naslednici Matije Vukovića su svojevremeno osporavali pravo MSU na skulpture.
Kako nas je u petak obavestila Snežana Marjanović-Antonović, sekretar ove ustanove – “na osnovu pregleda arhiva “, muzej ne poseduje skulpture u Boru, ali i “ne vodi spor sa naslednicima Matije Vukovića”.
Posle smrti jednog od najvećih srpskih vajara 20. veka, evidentirana je 81 skulptura, tri crteža, negativi fotografija sa radovima, koje je sam snimao… Njegovo delo je proglašeno pokretnim kulturnim dobrom. Kosta Bogdanović, istoričar umetnosti i vajar, tada čelni čovek MSU, godinu dana posle Vukovićeve smrti, priredio je veliku retrospektivnu izložbu(novembar 1986 – januar 1987). Tu su bile izložene i velike gipsane skulpture koje nisu bile izlivene u trajnom materijalu. Ali, tada niko nije slutio da će deo njih završiti u nekom mračnom hodniku.
Matija je živeo asketski, sirotinjski. Jedino gde nije štedeo i pravio kompromise, bilo je izlivanje dela (koja je stvarao u glini) u trajnom materijalu. Sam nije stigao sve da odlije, a svestan okruženja u kom živi, znao je da mora da se pobrine za “svoju decu”. Gladovao je, ali je svaki dinar ulagao u bronzu. I, nije stigao sve…

SA VELIKANIMA
MATIJA Vuković je sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju, gde počivaju i Danilo Kiš, Stojan Aralica i Petar Lubarda. Živeo je i radio u Beogradu. U prestonici je stvorio svoj, za našu kulturu značajan opus. Zato ni Beograd ne bi trebalo da zaboravi vrednost njegovog dela.

DOŠAO KAO METEOR
MATIJA je došao, kako je zapisao na početku njegove karijere Lazar Trifunović, “kao meteor, idejno zreo i sadržinski bogat.”. “Samovoljan i sebi veran”, Matija je vajao “golu istinu”…Njegovu posebnost prepoznao je i Miodrag B. Protić, prvi i legendarni direktor MSU, pa je u stalnoj postavci u parku pred zgradom, postavio čuvenog “Ranjenika”, a u odličnoj kolekciji skulptura unutar zdanja bila je izložena i Matijina “Žena s mrtvim detetom”…
Bio je slavljen, ali od onih teoretičara koji jure stalno za novim i novim – i marginalizovan.

BIOGRAFIJA MATIJE VUKOVIĆA

Rođen je 1925. godine u Platičevu. Posle završene  osnovne škole, 1940.godine dolazi sa majkom u Beograd i upisuje se u Višu narodnu školu, napušta je, uči stolarski zanat, koji ga nije interesovao, i počinje da crta. Sledeće 1941. godine upisuje se u privatnu Slikarsku školu Mladena Josića, a zatim u  Srednju školu za primenjene umetnosti.

Posle oslobođenja Beograda, 1944. godine, mobilisan je u NOB i kao borac X krajiške brigade odlazi na Sremski front, gde je ranjen i iz rata izlazi kao invalid.

Stidije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu završava 1952.godine u klasi profesora Tome Rosandića i Sretena Stojanovića. A specijalku u klasi profesora Ilije Kolarevića, 1954.godine. Učesnik je mnogih umetničkih kolonija (Ečka, Bačka Topola, Senta, Danilovgrad) i vajarskih simpozijuma („Beli venčac“, „Mermer Prilep“).

Umro je u Beogradu, posle duže bolesti, 1985.godine.

AUTOR: Medija centar Bor

Share

Ostavite odgovor