REPUŠNICE, DANAS IMA I NEMA

Na Staroj planini i danas  umiru najlepša sela.

AUTOR: BRANA FILIPOVIĆ

U Repušnici, knjaževačkom selu koje je, primerice, 1953. godine, imalo 353 stanovnika, dočekala nas je, leta 1998., jedina preostala «živa duša»,  Bora Božinović. Iskreno se obradovao. Onda smo duboko u noć čevrljali.
-Pokatkad sanjam Repušnicu punu ljudi. Najčešće mi nadolze slike večeri, nakon napornog rada u njivi, i kad se okupimo kod seoske prodavnice. I kuća je tada bila puna čeljadi…
Rodio se 1920., jedno od četvoro dece, Radmile i Vidojka. Bilo nas je puno, a svi pod jednim krovom. Dosta je bilo i zemlje, oralo se, sejalo i žnjelo. Svega je bilo u izobilju. Kasnije su se braća poženila. Sestra se udala, deca su dolazila i odlazila od kuće. Otac Vidojko , solunac, stigao je iz rata gotovo uništen. Jedino je mogao da čobaniše. Na Bori je kuća ostala. Oženio se u 18. devojkom iz sela, Borinkom. Rodili su jedno dete, ćerku Milanku.
-Brzo posle Drugog rata sagrađena je elktrična centrala. Gorela je elektrika po celu noć, sve dok do  ujuro ne  iznemoća. Nije ni bilo potrebno danju da sija. Sagrađen je dom, pa škola, učionice pune dece. Orila se pesma na svdbama i veseljima. Najviše se tražilo kolo «rumenka» – priča Bora jadajući se kako se danas samo čuje žuborenje Repušničke reke. Sve je obraslo u korov i divlju lozu.
Strahuje li deda Bora u ovoj samoći i nedođiji?
-Od čega i koga. Mrtvih se ne plašim, živih više nema. Ni lopovi ne dolaze, nemaju šta da ukradu. Čuvam ovce po ceo dan. Umorim se i uveče spavam kao beba.Na oprezu sam, lani mi je vuk u sred dana zaklao ovcu. Doduše, 7. juna, na Svetu Trojicu došli mi Repušćani, da proslave. Doveli i decu. Sa mukom su ulazili u napušptene kuće. Pevul Pešić iz Zaječara jedva je pronašao svoju otzadžbinku. Trideset godina nije dolazio. Dugo je lutao dok rođenu kuću nije prepoznao u trnju i rastinju.
U neko doba noći zalajše psi. U deda Borinu otadžbinku uđoše  unuk Danko i njegov zet Hranislav. Danko je u ovoj kući rođen. Navrati, nadiše se čistog vazduha, pa opet , kao preporođen, krene dole, u Knjaževac.
Tako je bilo u Repušnici, u domu dede Bore,  poslednjeg žitelja ovog lepog,  staroplaninskog sela, u leto 1998. Tako je i pisao vrsni novinar «Islutrovane Politike» Desimir Desko Milenović. A kako je u selu kojeg više nema – danas?
-Poslednji stanovnik napustio je  Repušnicu 1999.  Devedesetogodišnji  Bora Božinović dugo je odolevao samoći, a onda je uhvatio «put pod noge» i doselio se u Trgovište, nedaleko od Knjaževca. Ostalih 30 domaćina, koliko ih je ostalo devedesetih godina prošlog veka , jedan za drugim, odseljavali su se i iznova kućili na periferijama Zaječara i Knjaževca- kazuje nam prof. dr Vitomir Vita Milić , rodom iz Papratne, suednog sela Repušnici, redovni profesor Tehničkog fakulteta u Boru podsećajući da  zajedno sa Drinom i Nikolom Jovanovićem, poslednjih godina , čim okpone snegovi, svakog vikenda, odlazi u zavičaj  i popravlja stare kuće, proseca puteve i puteljke, dovodi  davno odseljene Repušičane na seoske slave, Svetu Trojicu i Svetog Jeremiju.
SVETA TROJICA U REPUŠNICI PRE DVE GODINE-Pre dve godine, na desetogodišnjicu obeležavanja Svete Trojice, obnovili smo Nikolinu kuću u Repušnici, staru najmanje tri veka i postavili Spomen opomenu generacijama i našoj Srbiji. Napisali smo: Srbijo, stavi prst na čelo,  i sačuvaj svoje selo. Jer je oblast Zaglavak na Staroj planini, uz bugarsku granicu, ostala  pusta. Sela imaju po  tri, četiri  kuće, Repušnica i Papratna nemaju ni jednog stalnog stanovnika. Drvnik i Albinac imaju po šest domova. A to je raj na zemlji. Nedirnuta priroda- objšnjava profesor  Milić pokazujući fotografije sa prošlogodišnjeg otvaranja puta Gornja  Kamenica-Papratna.
Deda  Bora Božinović,  danas i junak dokumentarnog filma o napuštenoj Repušnici, seća se vodenice i male elektrane na drva.
-Čuo sam da će profesor Vita, Divna i Nikola sagraditi novu elektranu na Repušničkoj reci.  Eh, kad bih i to doživeo- procedi 90-godišnja starina.

Kako Stanjinac nestaje

Norveška novinarka i spisateljica Osna Sejerštad objavila je 2004. godine u svojoj zemlji knjigu «Portreti iz Srbije» u kojoj piše i o «Prijateljima iz Stanjinca», knjaževačkog sela, Borisavu Vojnoviću i Nikoli Ranđeloviću. O njihovom seljačkom životu i političkim opredeljenjima, ali ne zaboravlja ni Stanjinac koji polako umire. Selo je po popisu iz1991. imalo 156 stanovnika, 2002. godine 95, a te, 20004. samo 30 žitelja čija je prosečna starost bila  65 godina. U svakoj kući je uglavnom po jedan stanovnik.

Share

Ostavite odgovor