SMS PORUKE − SAKATA ČEDA NOVOGOVORA

AUTOR: PROF. SAŠA ČORBOLOKOVOIĆ, nastavnik u OŠ „3. oktobar“ Bor

Vreme nove komunikacije, dopisivanja putem mobilne telefonije, sve u želji da  bude brzo, nije izbeglo onu jednostavnu narodnu mudrost da sve brzo bude i kuso. Tako je upravo sa porukama koje se imenuju kao SMS. One se svaki čas šalju radi obaveštenja o porodičnim potrebama, u poslovnim odnosima, ljubavnim dogovaranjima, sve do jedne industrije komunikacije koja predstavlja osmišljen biznis skoro s karakterom moderne pljačke, u koju se dobrovoljno, sa ,,svoga” telefona i po svome nahođenju uključuju milioni komunikatora koji lako, preko ,,jednog poziva plus PDV” omogućavaju organizatorima nesagledivu zaradu, od koje je moguće lako izdvojiti stan ili kola za izabrane, ili srećne!, učesnike komunikacije. Pri tome jezički nivo takvih poruka postaje nakarada, kao da je poruka prošla kroz virusno polje, pa šta od nje ostane!

Iako vreme SMS poruka jedva da je otpočelo, već se javaljaju radovi u kojima se  pokušava njihovo proučavanje, više kao izraz brige za skrnavljenje jezičke strukture, odnosno oblika u koji su odenute, nego kao opravdavanje mogućnosti da se ,,i ovako može”, iako se zna da tako nije i najbolje. Tako će biti i s ovim našim osvrtom − tek da se ostvari prvi uvid u ono što je i nepismenima dano kao mogućnost da makar jednom ne brinu o tome kako što treba reći ili napisati!?

Vukovo pravilo „Piši kao što govoriš, a čitaj kako je napisano“ (Vuk je pravilo „piši kao što govoriš“ preuzeo od nemačkog filologa Johana Kristofa Adelunga i ono je poznato kao „Adelungov princip“)  obeležilo je početak velike reforme srpskog jezika i pravopisa.  Od tada pa do danas jezik se razvijao, bogatio, a jezičke norme dograđivale, menjale, kao i lingvisti (veliki je broj lingvista radio na stvaranju normi srpskog jezika, počev od A. Belića, M. Stevanovića i dr)  koji su na njima radili. Bile one  potpuno logične, ili ne svi smo se bar trudili da ih prihvatimo, poštujemo i primenjujemo mada je  u tome uvek bilo i uspešnih i manje uspešnih, ali nikada toliko neuspešnih, nezainteresovanih i ravnodušnih kao danas.Gledajući današnju situaciju svako bi se, s pravom,  zbunio i zapitao šta se u međuvremenu dogodilo, da li smo Vuka bukvalno shvatili ili danas stvarno tako govorimo.  Što se tiče čitanja, tu smo odavno rešili da više ne čitamo. Nemamo vremena ni potrebe!  Odrasli možda samo prelistaju novine uz jutarnju kafu i to uglavnom naslove i oglase, žutu štampu u kojoj ima najmanje teksta, a više slika, poslovne i kreditne ugovore koje sklapaju, račune koje plaćaju, proizvode na vikend akciji, a  učenici određene i izabrane sajtove na internetu i  po mogućstvu prepričana književna dela jer ko još čita i kome je to potrebno!
Uprkos upozorenjima eminentnih lingvista da nam je govorna kultura očajna, ništa se ne preduzima, situacija je svakim danom sve gora i gora, a nekog nacionalnog projekta za očuvanje jezika ni na pomolu.  Ne samo da ne gradimo nove reči, već i zaboravljamo i stare, čitave rečenične konstrukcije svodimo na pojedine reči, žargonsko izražavanje počinje da ima prioritet i u formalnim situacijama,  pravopisna pravila kao da nemamo, i što je najgore, lišeni smo svesti njihovog postojanja i potrebe primenjivanja. Književni jezik je na prinudnom odmoru, sve liči kao da se vraćamo na pravila „baba Smiljane“.
Pošto živimo u vremenu duboke duhovno-moralne i finansijske krize kao pravi sedativ deluju nam mnogi rialiti programi. Dvadesetčetvoročasovno posmatranje tuđih života sa primarnim aktivnostima kao što su ogovaranja, svađe, vređanja, isprazni razgovori, uz retke izuzetke, bilo naših poznatih ličnosti, bilo nekih anonimusa, dovoljno  govori o tome koliko su naši životi bedni, dosadni i ispunjeni potrebom da se bavimo drugima i pobegnemo od svoje stvarnosti i svakodnevnice, tako da su sa punim pravom tvrđenja širokih narodnih masa o tome kako su „Farma“ i „Veliki brat“ nešto vredno i kvalitetno i dosad najbolje u istorijatu  televizije razumljiva. Šta da se radi, narod zadovoljan viđenim, televizije rejtingom i ostvarenim profitom .

Međutim, mediji kao najmoćnije sredstvo uticanja na gledaoce  morali bi da povedu računa i o programskoj šemi, emisijama koje emituju, posebno o jeziku na televiziji i o jeziku televizije jer za ovakvu situaciju su dobrim delom baš oni odgovorni. Bez cenzure, šalje se jasna poruka da su bitne samo zarada i zadovoljstvo, a način izražavanja je marginalan.
U periodu dok traju ovi programi idu mnoge SMS poruke  sa komentarima o učesnicima ili pozdravima upućenim poznanicima, ukućanima, uopšte dragim osobama. One na najbolji mogući način prikazuju našu trenutnu pismenost ili bolje rečeno nepismenost.
U ovom radu usredsređujemo se samo na nepoštovanje najvažnijih, osnovnih pravopisnih pravila.

Poruke smo uzeli sa ekrana Televizije PINK, odnosno sa njenog, danas masovno gledanog programa ,,za narod” nazvan Farma, gde su se rijalisti pomešani sa stokom, a gledaoci im se pridružuju samo preko SMS poruke, koje stoka, verujemo, još ne razume. Neke poruke su sa programa Veliki brat TV B92. Nismo ih odvajali, jer i nema neke razlike među njima, a objedinjuje ih to što se serijali emituju u istoj sezoni (a verujemo da im  je i publika ista!).

SUTRA: ITERPUNKCIJSKE GREŠKE

Share

Ostavite odgovor