SMS PORUKE − SAKATA ČEDA NOVOGOVORA (3)

AUTOR: PROF. SAŠA ČORBOLOKOVOIĆ,nastavnik u OŠ „3. oktobar“  Bor

VELIKO I MALO SLOVO

I   bebi (Bebi) se primila na marka (Marka).
cakana  (Cakana) voli da napada, ali bebi (Bebi) se ne da.
Karlo, nemoj da se praviš njutn (Njutn) nego izađi!
arso, (Arso) užice  (Užice) je uz tebe.
ubacite (Ubacite) mene da oženim dragicu (Dragicu) gradski (Gradski)
Većina poruka je napisana ili svim velikim ili malim slovima. Ako bi oko nekih primera i bilo kolebanja (imamo preko 100 pravila o pisanju velikog slova), sigurno svako mora da zna da rečenica počinje velikim slovom, kao i da se sva vlastita imena pišu velikim slovom. Po svemu sudeći, nije u pitanju klasično neznanje, nego nemar. Svi znaju za veliko slovo, ali ga pišu bez reda i ,,bez ustrojenija!“

Množina  glagola

Izgleda da su mnogi su zaboravili kako se gradi množina određenih glagolskih oblika, koje nastavke dodajemo:

vrati te (vratite) violetu  sandra
pozdrav aci, voli mo (volimo) te tvoje princeze
kaži te (kažite) da je ovaj sale pravi smor
nemoj te (nemojte) da nervirate sandru

Glas h
voleo bi (bih) da nigor i đura napuste Farmu odma (odmah)
marina i sale odma (odmah) napolje
odma (odmah) bi (bih) izbacila Topalka

Glas H je Vuk vratio u upotrebu još 1836. godine. Od tada pa do danas nestalna je njegova upotreba. Od njegove obavezne upotrebe ne treba zaboraviti da prvo lice jednine aorista uvek ima  nastavak za oblik H, kao i da  u nekim rečima glas H je  strukturalni deo reči (odmah, hladno).

Jer ili je l′

Jer (Je l′) ste videli ove babe, samo ogovaraju?
Jer je veznik uzročnih rečenica, a upitna rečca bi bila je l′.

Ponekad se pojavi i neko pametan, pa kritikuje ostale:
ne kaže se užičan nego užičanin neznate gramatiku.
Ovako je glasila jedna pismena ispravka, nema veze što je imao više grešaka nego njegov prethodnik (Ne kaže se Užičan nego Užičanin, ne znate gramatiku!).
Ovu su samo osnovna pravila, kompleksnijim se nećemo ovoga puta baviti,  koja bi i jedan učenik petog razreda trebalo da zna. Nema odstupanja, nema izgovora: „Ma dobro, sada žurim“, „Beži, nemam puno vremena“ ili „Važno je da se mi razumemo“, „Znam to, sada nije za ocenu“. Pismenost ne može da čeka. Ona ili postoji ili ne, ili se poseduje ili ne.
A šta tek reći za poruke koje nisu namenjene javnosti, koje nisu za TV-ekran? E, tamo ima i drugih ogrešenja, ali ona zasad ostaju u privatnoj sferi, puni su ih telefoni, i ne dao bog da sve te poruke odjednom zapište, zasvetle ili riknu! Potamanili bismo se ničim drugim do jezikom za koji još verujemo da izvire iz duše, i iz uma.
Neće biti nikakvih ocena u dnevniku, ali će ih biti u celovitoj predstavi o nama koliko znamo i čuvamo svoj jezik. „Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i poštujemo, njime govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi narod, može se među sobom razumevati i umno sjedinjavati, ne preliva se u drugi, ne propada“ (Vuk Karadžić). A mi ako budemo nastavili ovako, jezik će nam biti najsiromašniji, prost i primitivan, zapušten bez ikakvih pravila, a, što je najgore, možda ga vremenom više neće ni biti. „Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod“ (Mile Medić: Nemanjino zaveštanje).  Da li nam je to cilj?!

Share

Ostavite odgovor