Pet porodica živi na ivici rudarskog kopa i u ruini od škole

Izvor: Blic

Pet porodica koje su živele pokraj napuštenog površinskog kopa u borskom naselju Sever preseljene su 1995. godine zbog opasnosti da im klizište sruši zgradu. Oni su privremeni smeštaj dobili u zgradi zatvorene škole „3. oktobar“, a u RTB-u im je obećano da će tu ostati najduže godinu dana. I pored obećanja, ove porodice i danas, deceniju i po kasnije, žive u „privremenom“ smeštaju u školi na kojoj su prozori polupani, a vlaga nagriza zidove.

– Tadašnji direktor Rudnika bakra „Bor“ (RBB), a sadašnji generalni direktor Rudarsko-topioničarskog basena (RTB) „Bor“ Blagoje Spaskovski nam je lično kazao, nakon što smo se uselili, da će za godinu dana biti rešeno naše stambeno pitanje, ali smo ostali ovde punih 15 godina. I pored nekoliko pokušaja da od nadležnih dobijemo odgovor kada ćemo biti preseljeni, ništa nije učinjeno.

Poslednji dopis uputili smo pre dva meseca Spaskovskom i direktoru RBB Jovici Radosavljeviću, ali odgovora nema – kaže stanarka Valentina Radovanović i dodaje da je pet porodica uputilo zajedničko pismo i Ministarstvu pravde.

U oronuloj zgradi stanari jedva preživljavaju u potpuno nehumanim uslovima. Stakla na prozorima su popucala od miniranja u rudniku, a loše uslove pogoršava i vlaga, jer su objekti oronuli i prepuni pukotina. Ceo „stan“ porodice Radovanović sastoji se iz jedne pregrađene učionice koju su Valentina i Božidar uredili kako bi malo prostora obezbedili dvema ćerkama. Starija Gordana završava Medicinsku školu u Zaječaru i samo vikendom dolazi kući, a mlađa Katarina po ceo dan uči i retko kad izlazi napolje, jer nema sa kim da se druži u ovom naselju.

– Deca su odlični đaci, mada žive u potpuno nehumanim uslovima u samo 30 kvadrata. Ovde su bile smeštene kancelarije RBB-a, a nakon što smo se mi uselili, a kancelarije zatvorene, isključili su nam vodu i struju. Morali smo da svakodnevno pešačimo kilometar do Hajdučke česme. Sada je to rešeno, ali grejanje pokriva samo 15 kvadrata, pa se dogrevamo. Naselje je udaljeno od centra grada, noću je mračno, a mlađa ćerka se plaši da izađe napolje. Katarinu je sramota da drugarice i drugove pozove u goste, jer zapravo nema gde da ih dovede. Strahujemo i za ovu zgradu jer je i ona na stotinak metara od napuštenog kopa. Razmišljali smo da uzmemo i kredit za stan, ali nismo u mogućnosti sa mojom platom od 37.000 dinara, jer je školovanje dece najbitnije – kaže Božidar Radovanović, stanar i radnik na kopu rudnika „Veliki Krivelj“.

U ovim porodicama kažu da su svesni loše ekonomske situacije, ali da njihov problem predugo traje. Nusreta Osmanović ostala je bez supruga sa troje dece kada je 2006. godine on nestao.

– Sam Bog zna kako smo preživeli u ovim uslovima sa 12.000 dinara koliko primam suprugovu privremenu penziju. U međuvremenu su se ćerke udale i sada sam ovde sa sinom. Ovde su uslovi za život ponižavajući, duže od decenije se suočavamo sa dotrajalim instalacijama, vlagom, insektima. Jedno vreme smo drhtali bez grejanja, voda ulazi ispod temelja, a bilo je i glodara – priča Nusreta.

Deca odrasla u kabinetu
Trinaestogodišnja Katarina Radovanović ima samo jednu neostvarenu želju, da se sa roditeljima preseli u novi stan. Ona je rođena i odrasla u nekadašnjem kabinetu engleskog jezika, a pored nje rođeno je još petoro dece iz porodica koje su ovde smeštene.

RTB nema novca za stanove
Gradnja stambene zgrade u koju je trebalo da budu preseljene ove porodice započeta je 1996. godine, ali ona do danas nije završena.
– U vreme kada je zgrada započeta pomoć je obećavala i Fondacija „Divac“, ali je to ostalo na rečima. Trenutno nema dovoljno novca da bi se izgradnja nove stambene zgrade privela kraju. I pored dobre volje da se ovim porodicama reši stambeno pitanje, RTB nema dovoljno para – kaže generalni direktor RTB Blagoje Spaskovski.


Share

Ostavite odgovor