ZBOGOM, MOJ VELIKI DRUŽE…

Na vest o smrti novinara Slobodana Bobana Stankovića

Brana Filipović

Starije generacije novinarskih poslenika iz Timočke Krajine, pa i oni mlađi koji tek okusiše taj slatki a i gorkast novinarski hleb, i da hoće, ne mogu da zaborave Slobodana Bobana Stankovića, Lepog Boleta, Santanu, kako su ga kolege već od milja zvale. Otišao je juče i zauvek, u svetu nedelju, u 54. godini života, na onaj svet s puno vedrine, šarma, boemskog i neprolaznog podunavskog emotivnog u sebi, zaljubljenika u novinarstvo i Đerdpasku klisuru. Prepuklo je, u sred dana , u rodnoj, očevoj kući, srce novinarsko, a nas, njegove kolege i prijatelje, duša je zabolela kao nikad. Nema novinara starijih generacija u ovoj zemlji koji se, dolazeći u Kladovo i na Đerdap, u Ključ i na plavi Dunav, nije obratio Bobanu za pomoć. I dobijao je svaku vest, svaku informaciju uz širok osmeh i puno srce što može da izađe u susret. Voleo je život, muziku, pesmu, zanosno je pričao o dunavskim plavim zorama i noćima kraj moćne reke, o svirkama po veseljima u Krajini. Voleo je celu Timočku Krajinu bezgranično, s ljubavlju je pričao o Tekiji i alasima ; izveštavali smo o trećem u istoriji čovenčanstva pregrađivanju Dunava kod Kusjaka, o šahovskim turnirima u hotelu „Đerdap“, pratili Titovu štafetu, uživali s rekorderima u proizvodnji pšenice, otvarali kladovsku Knez Mihajlovu, prvi javljali o rekordima HEI „Đerdap“, proslavljali državne i verske praznike, dugo mehali belim lađama i dočekivali „zemljake“ s privremenog rada u belom svetu… Radili udarnički i družili se momački. Zaljubljivali se u Srpkinje i Rumunke preko puta Dunava u gradiću Oršavi, vino pili i nazdravljali u Gam-banji i cele plate ostavljali muzikantima uz setnu i nezaboravnu „Leno, Leno, sav se život izokreno“. Dobročinitelj i zanesenjak u novinarstvu, možda i jedini takav kojeg je Kladovo imalo i upamtilo. Preseliće se danas, u 13,30 sati u mermer, tamo gde mu počiva otac Slobodan i majka. Ostala je Bobanova ćerkica, danas otmena devojka, ostalo je i sećanje kolega, i da li još ponešto. Jer, samo sećanje ostaje, sve ostalo prolazi. Mi, kolege Bobanove iz Zaječara, Bora, Negotina, nećemo zaboraviti ni njegove tekstove u Politici, emisije na Radio Đerdapu, prohujalih s ponosom 18 godina u „Timoku“, rubrike u „Glasu javnosti“, u TV Bor, TV Zaječar… Ostale su nedovršene reportaže i mora nenapisanih vesti novinarskog trudbenika iz malog , pokatkad mističnog podunavskog mesta.

Jeste, Bobane, moj Lepi Bole kako smo te najčešće zvali, najteže biti čovek. Jeste još teže biti novinar, jeste i život kratak i nemilosrdan. A kad novinar ode bez pozdrava, kad se srce njegovo izmori i utihne suočeno sa stalnom bitkom za istinu i pravdoljublje, onda je i Bogovima i teško i neprežaljivo. Zbogom, moj veliki druže…

Share

Ostavite odgovor