CEO VELIKI RAT U OBJEKTIVU RISTE MARJANOVIĆA

Bilo je proleće 1916. godina, izložba ratne fotografije u Parizu. Autor je Risto Marjanović, urednik fotografije najčitanijeg lista tog doba na svetu Wujorr heralda, čije je sedište za Evropu bilo u Parizu.

O Ristinim fotografijama pisao je poznati engleski književnik Gilbert Kejt Česterton, u visokotiražnom Ilustrejdind London wuzu.

-To su fotografije koje od svih savezničkih najviše zaslužuju da se nazovu istorijskim slikama.

Ove fotografije su povećale ogromno interesovanje i simpatije za Srbe i njihovu državu. Zapanjen od čuda bio je nadobudni nemački general August foh Makenzen, koji je objavio celom svetu da je izvršio naredbu svog cara Viljema u pokoravanju i uništavanju Srba. Odakle sad vojska?

Najviše su ga bunile fotografije srpske vojske na njihovom oporavku na Solunskom frontu. Ostalo ih je šest divizija od šesto-mesečnog povlačenja kroz krševitu i hladnu Albaniju. Nisu svi umrli, kako je neprijatelj mislio. Evo ih na slikama, u novinama. Prvo i jedino svedočanstvo da je Srbija još živa.

I sam Risto Marjanović je bio iscrpljen od povlačenja kroz albanske gudure.Na obali Jadrana jedva je ulazio u brod spasa. Na samom ulazu srpski ga je oficir sumnjičavo pogledao, bio je nepropisno obučen. Imao je na glavi oficirsku kapu, a oficir nije bio. Nosio je kravatu, a na sebi pocepani šinjel. Usledilo je pomalo šeretsko i neuobičajeno pitanje oficira:

– Zemljače, kojoj ti jedinici pripadaš?

– Ni jednoj, poručniče…

Ili, ako baš hoćeš, svim našim jedinicama. Izvoli ovaj papir pa ćeš videti…

Na papiru, sa zaglavljem Vrhovne srpske komande, pisalo je: Propusnica – g. Risto Marjanović, dopisnik – fotoreporter Wujork heralda, ovlašćen je od Vrhovne komande da se može baviti na vojišnoj prostoriji.

U potpisu je stajalo Dragutin T. Dimitrijević Apis, obaveštajni oficir u Ministarstvu vojske.

Pročitavši ovo srpski oficir se naglo promenio u odnosu prema Risti.

– Oprostite, pa to ste vi! Mnogo ste mi propali. Mi smo se upoznali na Ceru… Znate kad ste slikali moju bateriju. Pomagale su nam i žene da se haubice izguraju… I sad mislim da to nije baš zgodno da se na slici u svetu vidi kako srpskoj artiljeriji žene guraju topove…

– Eh, poručniče – uzvratio – je Risto – znam ja bolje šta je zgodno. Žene jesu žene, ali su i narod. Pa, ako već branite narod, šta je tu loše što vam narod pomaže. Srećna je vojska koja ima takav narod. U svetu ćete dobiti samo naklonost za vašu borbu.

Ristu Marjanovića, uglednog Parižanina, prepoznao je i kapetan  broda. Bio je oduševljen i odmah mu dao na raspolaganje svu udobnost tog doba na ratnom brodu. Marjanović je to koristio da neumorno radi i obaveštava svet o srpskoj tragediji i istini.

U oporavku srpske vojske na Krfu i Solunu Risto Marjanović je učestvovao i kao vojnik i kao fotoreporter. Obilazio je jedinice i snimao. Za mnoge srpske mladiće bio je čudan. Oni i nisu znali šta je njegovo zanimanje. Oni koji nisu dolazili sa njim u kontakt mislili su da je Francuz. Tako je mislio i neki Vidoje iz Mačve. Kad mu se Risto obratio na čistom srpskom jeziku, Vidoje izvadi čuturu sa rakijom pa mu pruži. Risto je uze u levu ruku, a desnom se prekrsti. Vidoje  poskočio i obrati se vojnicima:

-Pa, slikar nije Francuz, krsti se ko i mi.

Risto Marjanović je bio Srbin. Rodio se 1885. godine u porodici Dragojla Marjanović, žitnog trgovca nastanjenog u Šapcu, doseljenog iz mačvanskog sela Radenković. Namlađi Risto imao je još dva brata. Najstariji Kosta bio je apotekar, a srednji Dušan profesor i direktor Pete muške gimnazije u Beogradu, rezervni pukovnik srpske artiljerije.

Zanat fotografa počeo je učiti kod Steve Jovanovića  u Beogradu, oca poznatog slikara Paje Jovanovića. Posle je otišao u Beč, pa u Pariz, prestonicu sveta. Čudesno je napredovao kao fotoreporter. Imao je talenta. I odvažanosti. Zakucao je na vrata čuvenog ateljea Marsela Rola u Parizu kod koga su tada radili najčuveniji fotoreporteri sveta. Za samo pola godine Risto Marjanović je bio čuveniji od najčuvenijih Rolovih reportera. Pravio je čudensne fotografije. Fotografisao je pogibiju predsednika francuske vlade u trenutku kada je avion udario u svečanu tribinu. Bili su tu svi najbolji fotoreporteri. Čuvali su glavu dok je risto fotografisao. Takvih primera je bezbroj. Zato je imao najveće privilegije tog doba. Wujork herald mu je dao kuću i automobil na upotrebi još 1907. godine. Tada je automobil u Parizu imalo nekoliko desetine građana.

Posle Prvog svetskog rata Risto Marjanović je ostao u svojoj zemlji . Jedan je od osnivača prve novinske agencije kod nas Avale, 1919. godine, a bio je i njen direktor. Pedagoški muzej u Parizu na istaknutom mestu ima fotografiju Riste Marjanovića u prirodnoj veličini, koja je obišla svet. Reč je o snimku u Velikom Popoviću kod Beograda koji je potpisan „Rado ide Srbin u vojnike“. Veliki fotoreporter je umro u Beogradu 1969. godine. Iza njega su ostali brojni potomci – napisao je 29. jula 2010. u šabačkom „Glasu Podrinja“ Miomir Filipović- Fića.

NAJSLAVNIJI DEO ISTORIJE

– Kada se bude pisala istorija ovog rata ( misli se na Prvi svetski rat ), najslavniji odeljak te istorije nosiće naziv: SRBIJA. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod je pretrpeo nečuvene muke, i tako požrtvovanje i istrajnost ne mogu proći nezapaženo- oni se moraju nagraditi.

( Robet Lesing, ministar spoljnih poslova Sjedinjenih Američkih Država )

Share

Ostavite odgovor