BOR JE BESKRAJNO FILMIČNO MESTO

Intervju sa rediteljem prvonagrađenog filma na sarajevskom filmskom festivalu „Tilva roš“, Nikolom Ležaićem

Autor: Brana Filipović

„Tilva roš“ je pobednik Sarajevo festa, Vi ste veći deo filma snimali u svom rodnom gradu. Kakav je osećaj i pobednički, i lokal-patriotski, jer ste i rođenjem i odrastanjem vezani za Bor i ovaj kraj…?

– Drago mi je da je film ovako lepo počeo svoj život, a posebno mi je drago zbog Marka koji je dobio nagradu za najbolju mušku ulogu i celog skate tima Kolos. Nadam se da će im ova medijska pažnja pomoći u pokušaju da dobiju skate park za koji se bore već duže vreme.

Da li ste očekivali pobedu i koliko ovaj uspeh znači za mladog režisera i uopšte stvaraoca, prevashodno što ste bili debitant i to uspešan?

– Realno nismo očekivali nagradu jer je film pomalo hermetičan i više sam ga radio kao nešto što bih sam voleo da gledam, ali mi je jako drago što se ispostavilo da je to ono što bi i drugi gledali. Veliki je uspeh uopšte predstavljati svoju zemlju na najvećem regionalnom festivalu, a još dobiti nagradu na prvom festivalu i to od reditelja kao što je Kristi Puiu. To je savršeno.

Izjavili ste da film ne mora da ima poruku, „Tilva roš“ ima li poruku ili je nešto sasvim treće?

– Jeste, malo se ježim od poruka, svi bi nešto da budu pametni i da poručuju, ako «Tilva Roš» ima poruku onda je ta poruka da probamo da sa 19 godina sačuvamo tu energiju koju imamo što duže možemo, i da koliko god to što radimo bilo nekima čudno, glupo, odvratno, da to radimo iz srca.

Direktor „Sarajevo film festivala“ rekao je novinarima da je ovaj festival na putu otrkivanja mladih autora iz regiona, da li je u Vašem slučaju takva zamisao ostavrena?

-Verujem da jeste, Sarajevo je preraslo u ozbiljan festival i vidim da je medijska pažnja u zemlji i inostranstvu značajna, pogotovo za prvi film.

Tokom snimanja u Boru bilo je problema. Zbog nekih scena morali ste da odete u Majdanpek. Koliko su Vas rezumeli i prihvatili u Boru i da li je to samo uvreženo shvatanje da za mlade i nedovoljno afirmisane navodno „ ima vremena“?

– Bor nam je u svakom pogledu izašao u susret. Pošto sam bio na «domaćem terenu» znao sam unapred šta nam treba, šta se gde nalazi, itd., tako da je taj deo priprema počeo još pre 29 godina. U okviru kompleksa RTB-a snimali smo razne scene i rudnik je potpuno izašao u susret. Pomenuta scena koja je snimana u Majdanpeku je scena radničkih demonstracija, koja je praktično «rimejk» demonstracija iz 2004. kada je damper izašao na ulice Bora. Hteli smo da ponovimo ovaj događaj, ali je bilo neizvodljivo to uraditi u Boru – postojala je bojazan da bi damper zbog težine mogao da uruši ulične instalacije koje su nam odgovarale za snimanje. Tako je nađeno kompromisno rešenje da se ta scena snimi u Majdanpeku, jer tamo, u ulici u kojoj je kadar snimljen, nije bilo instalacija, a sam prilazak dampera je bio mnogo izvodljiviji – tamo kapija površinskog kopa rundika bakra izlazi u sam centar grada, na 50 metara od mesta gde smo snimali. U svakom slučaju, RTB nam je pomogao. Mislim da je sve izvedeno na najbolji način.

Sutra putujete u Šavjcarsku, 8. avgusta je promocija i Vašeg i filma Olega Novkovića „Beli, beli svet“ koji je gotovo ceo sniman u Boru?

– Da, sa francuskim producentom Olegovog filma zezali smo se još pre snimanja oba filma, kako ovde možemo da napravimo «Borivud». Bor je beskrajno filmično mesto. Festival u Lokarnu je jedan od 5 najznačajnijih filmskih festivala u Evropi i samo učestvovanje na tom festivalu upisuje vas na evropsku filmsku kartu. To je velika privilegija.

– Kada u Srbiji i Boru možemo očekivati premijeru Vašeg filma?

– Nadamo se u novembru kada se ispuca nekoliko domaćih filmova koji su već za septembar i oktobar najavili svoje premijere.

Vaš diplomski rad je dokumentarac o borskom bioskopu „ Zvezda“, bioskopu koji Vam je možda pomogao u opredeljenju za filmsku umetnost. S tim u vezi, kakva je sudbina bioskopa ne samo u lokalnim sredinama i da li će „mali ekran“ jednog dana poptuno zameniti veliko filmsko platno?

– Nije to moj diplomski, to je ispitni film treće godine iz dokumentarnog filma, «Tilva Roš» je moj diplomski film. Što se bioskopa tiče tužno je što jedna takva institucija zamire, sve je manje ljudi u bioskopima iz objektivnih razloga – samo tri-četiri bioskopa u Beogradu mogu da se pohvale uslovima gledanja koji bi mogli da se nazovu prihvatljivim ili dobrim, a ljudi u svojim domovima imaju sve veće televizore sa sve boljom slikom i sve bolje ozvučenje, tako da im se realno ne isplati da komfor zamene nekom neudobnom stolicom. Samim tim, izgubila se ta tradicija kolektivnog gledanja filma. I meni je mnogo prijatnije da neke filmove gledam sam zato što sam se prosto navikao na takav način gledanja, bioskop je više stvar hepeninga, kada odeš negde da sa drugima podeliš neko iskustvo.

Koliko je i da li je Slobodan Šijan pomogao da usavršite i zavolite svoj posao?

– Pa, ne znam, nije mi predavao, radio sam na njegovom filmu koji je snimao u Boru i to je to. Na tom filmu sam bio treći asistent režije i bavio sam se statistima, nisam ni imao mnogo vremena ni prostora da učestvujem u Šijanovom delu posla.

Vaši dalji planovi i koliko će te se ubuduće, kao reditelj, vezati za ovaj kraj gde su snimani i u neku ruku kultni filmovi poput Šotrinog „Osvajanja slobode“ i Makavejevog „Čovek nije tica“, pa i Pavlovićevog „Na putu za Katangu“?

– Dalji planovi su da iznesem ovaj start Tilve Roš i da ubrzo krenem sa novim tekstom, pošto sad već imam iskustvo tog rada i svestan sam da je za dobar scenario potrebno i po par godina, pa ne bih voleo da sledeći film snimam kad budem imao 40. Imam planove i ideje, ali nisu vezane za Bor i okolinu, malo sam se zasitio, ipak sam u ovom projektu već četiri godine. Voleo bih da sledeća priča bude na potpuno drugom mestu, u potpuno drugom vremenu i o potpuno drugim ljudima.

Share

Ostavite odgovor