Гвоздени човек племените душе

ПОДСЕЋАЊА: Драгољуб Алексић, акробата светског гласа, у родној Вини саградио је пут према руднику. – Великодушан према рођацима, предусретљив према својим сељанима.- Рођен у сиромаштву, стекао је огромно богатство, а живот скончао у дому за старе

Акробата Драгољуб Алексић
Акробата Драгољуб Алексић

Аутор: Стојан Тодоровић

До књажевачког села Вине, одакле се у свет невероватних авантура 1920. године отиснуо сиромашко Драгољуб Алкесић, касније акробата светског гласа и творац нашег првог звучног филма „Невиност без заштите“, и данас се стиже асфалтним путем који је Алексић, за житеље свог родног села, саградио пре више од тридесет година. Времену одолева и стамена кућа у Вини, коју је славни Вињанин још 1957. године саградио за своју братаницу Десанку, сада једини живи изданак из лозе Алексића.

Човек гвоздених мишића и живаца, који је својом снагом и акробацијама, какве свет до тада није виђао, изводио на улице Београда и светских метропола на стотине хиљада људи, кренуо је у славу из књажевачког краја као ковачки калфа, кржљав,неухрањен и жељан свега. За цео живот остала му је у сећању слика убоге мајке која је, у самртном часу, са сузама у очима гледала поломљене ноге свог десетогодишњег синчића, кога су испред рудника „Добра срећа“, прегазила волујска кола натоварена угљем.

Падом до висина

Говорио је, касније, да га је та слика мајке у најтежим часовима подстицала да издржи најтеже напоре. Тако је, снагом мишића, успевао да задржи четири аутомобила у покрету, могао је да се држи зубима за авион, да изводи акробације на високој разапетој жици са огромним теретом у зубима, да преживљава смртоносне падове и ломoве. Уздигао се и после оног несрећног пада у Сплиту, 4. јула 1930. године, када се покидала разапета жица на висини од 20 метара, на којој је изводио вратоломне акробације, без заштитне мреже. Поново је поломио обе ноге , тешко је повредио кичму и из болнице је отпуштен као богаљ. Ипак, после само осам месеци наставио је да изводи још вратоломније акробације широм света.

Тај пад као да га је осоколио. Сплитску трагедијуе преживео је када је имао свега 20 година, а кробације је после тога изводио све док није напунио 58 година. Вежбао је фантастично гимнастику и атлетику методом коју је сам измислио, без узора. Тако је излечио и кичму: уз метални мидер kojи је специјално за њега направио пријатељ лимар, по нацрту наручиоца. О свим тим сензацијама нашироко је писала штампа оног времена, међу првима „Политика“, 1928. године. Најпре када је у редакцији, пред забезекнутим новинарима, покидао метални ланац зубима, а потом када је, насред тадашње Поенкарове улице, снагом мишића на конопцима задржавао четири аутомобила у покрету. Био је јачи од четири машине.

Тих почетака великог и неустрашивог акробате у Вини се слабо сећају. Памте углавном акробације које је, у том рударском месту, изводио тек после Другог светског рата. Драгољубово акробатско умеће највише памти његова братаница Десанка. Она данас има 77 година, а њен славни стриц, да је још жив напунио би ове године деведесету.

– Волела сам га више од икога на свету-каже Десанка, забрађена, сувоњава старица, у црнини. – Значио ми је много више него отац Љубомир. Био је леп и мој отац, и висок, али се несрећник одао алкохолу и умро млад. А стриц – прави господин, душеван. Сажалио се на мене. Дошао је једног дана и рекао да хоће да ми направи кућу, баш на место оне старе, где смо он и ја рођени. Одмах је платио за материјал и рад и брзо је све било готово. После сам и мужа Михаила, болничара, довела у ову кућу.

Са сузама у очима, старица Десанка сећа се и како ју је стриц, чим се удала, водио с мужем на море.

За рођака Момчила Јовановића (68) и његову супругу Косовку (68) и њихове синове Зорана и Милоша рођак Драгољуб био је „супермен“, изузетан у сваком погледу.

Добротвор „у олдсмобилу“

– Био је господин и добротвор, племените душе – прича Момчило. – Ову нашу кућу саградили смо по истом плану по коме је грађена и она његова кућа у Београду, у Видовданској број шест. Волели смо се и посећивали. Мене је замолио да путујем с њим у Канаду и у Лондон, да му будем асистент. Отишао бих сигурно, наглавачке, да ме отац није спречио. Није то, говорио је, за нас сељаке. А тек колико смо пута свраћали код Драгољуба у Београд. Једном му је, за неку представу, био потребан баш радио марке „космај“ и узео је наш. Платио га је три пута више него што је вредео и још нам, убрзо, донео и нови радио.

Супруга Косовка подсећа мужа како су у Београду, код Драгољуба, били први пут, 1957. године. А Драгољуб-домаћин, пуна кућа свега и свачега. Тада су први пут видели дупле тањире и чудили се: шта ће тањир у тањиру? Млађи син Јовановићев Милош памти велику црну лимузину коју је акробата Драгољуб возио и која није могла да уђе у њихову авлију. Био је то „олдсмобил“. А брат Зоран се сећа како га је велики рођак водио у подрум-вежбаоницу и како је тамо видео мноштво разних справа на којима је Драгољуб челичио мишиће.

У Вини су једнодушни у оцени да је Драгољуб Алкесић необично много волео своје село, многе Вињане радо је дочекивао у својој кући у Београду и помагао им у свему. За градњу пута, први асфалт према Вини, поклонио је 1955. године 500 хиљада динара. Нажалост, пут је од Саставка стигао само до Стогазовца, јер је остатак пара негде нестао. А тек колико је пара дао у добротворне сврхе. Вињани нам показују исечак из старе „Борбе“ где пише да је само у 1954. години Драгољуб Алексић дао у добротворне сврхе 26 милиона динара. А просечна месечна плата у Југославији тада је била  9 340 динара.

– Скоро да сам пресвисла од туге када су мог доброг стрица довезли код мене таксијем. Био је непокретан од Паркинсонове болести, већ на самрти-јецајући прича Десанка. – Било је то 1983. године. Желео је да га сахраним у Вини, на гробљу где је он подигао споменик свом оцу и мом оцу, његовом брату. Међутим, одвукли су га у Београд, на превару, опљачкали и стрпали га у дом на Бежанијској коси. Вајни пријатељи и бездушне жене. Остао је без икога, умро је усамљен. Није имао деце, немам их ни ја.

Недавно је у Београду умро и Вињанин Миломир Стојановић, филмски аматер, који је иза себе оставио драгоцен документарни филм о пријатељу и хуманисти акробати Драгољубу Алексићу.

Овај текст објављен је 2o.марта, 2000.године у дневном листу „Политика“.

Share

Ostavite odgovor