Stranci u Srbiji u potrazi za litijumom, zlatom i srebrom

Stranim kompanijama su od rudnog bogatstva Srbije najzanimljiviji zlato, bakar, olovo, cink, molibden i litijum. U Srbiji postoje i dva nalazišta uranijuma, osnovnog goriva za nuklearnu elektranu, ali eksploatacija nikada nije počela, delom i zbog uvođenja zabrane gradnje nuklearki u SFRJ krajem osamdesetih godina. Rezerve uranijuma su smeštene u okolini Aranđelovca i kod Kalne u istočnoj Srbiji.

Sve to, uz ugalj i bakar, Srbiju čini srednje bogatom rudama u odnosu na države regiona i Evrope. Firme ne vole da kažu da traže zlato, ali obično na njega ciljaju kada spominju bakar. Tako je i otkrivanje novog minerala jadarita, po sastavu sličnog kriptonitu iz filma o Supermenu, stranoj firmi bilo važno pre svega zbog pratećeg litijuma koji se koristi za pravljenje baterija za električne i hibridne automobile,objavljuje današnji „Blic“.

Dve poslednje informacije o zlatu na Crnom vrhu i kod Medveđe treba, kažu stručnjaci, uzimati sa zadrškom. Do potvrđivanja rezervi u prvom slučaju proći će još najmanje dve godine, ovo su samo prolazni rezultati sa jedne bušotine koji se mogu, ali i ne moraju potvrditi kao tačni. Za veliki procenat zlata u rudniku Lece se znalo i ranije, ali je pitanje koliko ima tako bogate rude.
– Srbija ima najviše uglja, oko četiri milijarde tona, uljnih škriljaca iz kojih se može dobiti nafta oko dve milijarde tona i fosforita oko 100 miliona tona. Ni po jednoj rudi nismo ni među deset u Evropi i svetu. Treba reći da je ruda ekonomska kategorija, odnosno to je ono što se može eksploatisati uz ekonomsko opravdanje. Istina, Srbija ne zna da li su joj rude pravo bogatstvo jer ne postoji procena o tome, poslednja je urađena 1972. godine – kaže Dušan Podunavac, tehnički direktor Geološkog instituta Srbije.

U međuvremenu u našoj zemlji se najviše iskopavao lignit, koji je najlošiji ugalj, zatim mrki i kameni ugalj, olovo, cink, bakar, zlato, srebro, bizmut, selen, ali i kamen, cementne sirovine, razne gline, mermer. Miroslav Ignjatović, savetnik u Udruženju za energetiku i energetsko rudarstvo, kaže da se dinar uložen u ovu granu najsporije vraća. To je i razlog što su domaći rudnici propadali, a novih nije bilo.
– Istraživanja metala su poslednjih nekoliko godina dobila na ceni, time se bavi više stranih kompanija. Na to je prilično uticalo poskupljenje ovih sirovina na berzama. Bakar je pre nekoliko godina bio samo 2.000 dolata po toni, a sada je sedam, osam hiljada. Situacija je lošija kod kamena, raznih glina, magnezita, zeolita, azbesta jer je potrebno dobiti proizvod što veće finalne obrade, a to traži veća ulaganja i ozbiljnije firme od ovih koje smo dobili u privatizaciji – objašnjava Ignjatović.

Share

Ostavite odgovor