Снимам филм као да печем хлеб

ИНТЕРВЈУ: УЛИКС ФЕХМИУ, глумац

Филм „Бели бели свет” није прављен за широке народне масе, то је филм о народу и због народа, каже глумац и продуцент

Отац ме је учио да шта год да радим у животу, радим без резерве. Небитно је да ли орем, копам, пишем, печем хлеб, снимам филм или играм на позоришним даскама – сећа се глумац Уликс Фехмиу речи оца Бекима. Тих речи присећао се и синоћ, на београдској премијери филма „Бели бели свет” Олега Новковића у Великој дворани „Сава центра”.

Уликс Фехмиу је важна карика у новом филму сценаристичко-редитељског тандема Милена Марковић–Олег Новковић, који је продуцирао и у којем је одиграо лик мрзовољног и трагичног Краља.

Да ли је Краљ могао да учини нешто да би било боље људима које воли?

Краљ не размишља шта је било и шта ће бити, он постоји само у садашњем тренутку. Родио се из Олеговог и Милениног искуства и доживљаја Бора. За мене, Бор није различит у односу на Београд, Србију и наше друштво које покушава да научи како да живи са постиндустријском фазом мањих места у унутрашњости. То се одражава на велике градове у које људи из мањих места долазе трбухом за крухом, зато што су њихова места престала да живе. Престали смо да мислимо на сутра. Плашимо се да размишљамо о последицама својих поступака и шта за собом остављамо. У филму „Бели бели свет” нема само добрих или само лоших јунака, они су и добри и зли, и прљави и честити, и трагични и топли… Средина у којој одрастамо и сазревамо одређује у какву личност ћемо израсти. Бор је одредио Краља да га не занима ништа сем онога што је сада.

Сведок сте времена благостања на овим просторима, када је и Бор као привредни центар проживљавао „златно доба”. Има ли наде да ће Бор, а и Србија, живети боље?

Оптимиста сам, али сам реалан. Бору и нашој средини биће потребно много времена да би било боље. За то је потребна озбиљна, колективна свест, и организација посла. Појединац не може да промени ствари. Потребна је већа група људи која ће се организовати и посветити добар део свог живота да другима буде боље, а не њима самима. У Србији се често размишља: ма дај да мени буде боље, да напуним своје банковне рачуне, а онда ћу можда да помогнем да се асфалтира неки пут. Политика ме никада није занимала, одувек ми је било мука од ње. Ја сам човек који пече хлеб, и с времена на време одиграм неку представу и снимим неки филм, јер верујем да уметност постоји да би поставила нека важна питања.

Са Олегом Новковићем сте сарађивали на драми „Сутра ујутру” којом сте се вратили српском филму после 13 година одсуства. У чему се огледа Ваше уметничко разумевање са Новковићем?

Ми смо колеге са академије и моје прво филмско искуство је било у Олеговом студентском филму. У раду са глумцима, Олег је један од наших најбољих редитеља. Он воли глумца, поштује га и има бескрајно стрпљење за глумачки процес. То је реткост на филму, јер је позориште место где се глумачки процес боље разуме. Имам 42 године, више нисам дечко и више не би требало да будем мали и млад. Зрео сам мушкарац који још увек гаји страст према уметности, има срце, жар, храброст и жељу за игром. Такав је и Олег. Његове филмове доживљавам као зреле.

„Бели бели свет” одликује обрнута дистрибуција – филм је прво видела публика по Србији, па тек онда београдска. Као продуцент филма, шта сте хтели да постигнете тиме?

Не правим разлику између пекарства којим се бавим у Америци и продуцентства. Пекарство је тежак посао који се ради 24 сата. Немам малу пекару у којој се продају кифле, већ пекару која производи хлеб који се развози по хотелима, ресторанима, супермаркетима, која запошљава доста људи, и веома је комплексна организациона структура. Филм није ништа компликованији од пекарства. Када пласираш производ на тржиште мораш да знаш какав производ имаш и коме желиш да га продаш. Код неких производа циљ је да се заради новац, а код неких знаш да ти неће донети добит. Такви производи имају други разлог и различите добити, које ће уследити накнадно. Биоскопска ситуација у Србији је катастрофална. Гледаност домаћих филмова је мала. „Бели бели свет” није прављен за широке народне масе, у смислу садржаја и подилажења укусу већине. Овај филм је прављен о народу и због народа. Речено ми је да је у Београду 95 одсто српских биоскопских гледалаца. Желео сам да одемо у Србију, у госте, и да гледаоце замолимо да погледају филм, да пружимо пажњу унутрашњости Србије, која је занемарена, не само филмски.

Share

Ostavite odgovor