Ударник и у пензији

Подсећања: Божин Јовановић не мирује ни у пензији: после две обимне књиге о развоју Тимочке крајине и послератној изградњи задружних домова, појавила се и хроника о његовом родном селу

Аутор: Стојан Тодоровић

Пре 123 године млади официр, касније прослављени војвода, Живојин Мишић кренуо је из књажевачког Новог Корита преко планинског превоја Кадибогаз, на Старој планини, у своју прву борбу протива Турака, а из истог села, у којем је рођен пре 83 године, Божин Јовановић кренуо је у Други светски рат, и у послератну обнову земље.

У свом селу и многим селима Тимочке крајине предводио је велику поратну изградњу задружних домова (од 1948. до 1952. године) у овом крају, да би потом био и успешан директор Тимочких рудника угља, директор Борског комбината бакра, у најполетнијој фази његовог развоја (од  1965. до 1975. године), а онда председник Скупштине Тимочког региона (од 1978. до 1982.), председник Пословне заједнице „Југобакар“ и председник Привредне коморе Југославије.

Писани трагови

Немирног горштачког духа, пословно предузимљив и истрајан, заветовао се Божин Јовановић, одлазећи у пензију пре 19 година, да ће о Тимочкој крајини и њеном бурном послератном развоју оставити писани траг. Тако се, почев од 1995. године, једна за другом појављују три обимне књиге: „Привреда Тимочке крајине (1940.-1990)“, „Изградња задружних домова у Тимочкој крајини (1948-1952)“ и“ Књига о Новом Кориту, селу на Кадибогазу“.

Ову последњу написао је заједно са својим „сељанима исписницима“ Петром Крстићем и Илијом Петковићем.Заједно, веле,имају 245 година. Књигу је промовисао недавно (13. септембра), истог дана када је на караули на Кадибогазу наша војска открила спомен плочу –белег сећању на почетак војничке каријере војводе Живојина Мишића.

Стручњаци од угледа затечени су обимним и систематским страживачким списатељским подухватом времешног хроничара. На укупно 1 376 страница, великог формата, са много табела, графикона и упоредних анализа, све је у овим књигама регулисано прецизно и занимљиво,са великим списковима литературе и сарадника. Публицистички течно и занимљиво. Драгоцена су сведочења аутора.

Непосредни оперативац, веродостојно беседи, незаобилазно и за будуће истраживаче. Пријатеље овог необичног хроничара задивљује толика количина енергије у његовим поодмаклим годинама. Он каже да то ни њему самом није јсано. Ваљда је, вели, тако генетски навијен. Такви су људи испод Старе планине, жилави и непоколебљиви.

Био је одличан гимназијалац, солобођен матуре. Желео је најпре да заврши медицински факултет, као војни стипендиста,али имао је само 53 килограма, а било је прописано да има 56 најмање. Сељаче испод Старе планине није прошло из „физичких разлога“. Кренуо је да студира електротехнику и дао све испите у првој години, али га је рат зауставио у студијама. После је као активиста на фронту и оперативац ванредно завршио Правни факултет, радећи и учећи даноноћно, упорно.

Такви су му били отац Јеленко и мајка Јелена, земљоделци. Јеленко је био испред у свим сељачким пословима.Био је и столар и руковалац парне машине, а када је устребало и болничар и књиговођа. То је та генетика.

Без роптања Божин Јовановић подноси и„извесне“ здравствене недаће. После једног удеса у саобраћају отказало је „понешто“, али дух није. Стари оперативац не сме да изневери. Не би то приличило оном човеку који је био председник Народног фронта у Књажевцу и секретар Среског народног одбора у време када је његов Тимочки срез, сада књажевачка општина, саградио 45 од укупно 127 задружних домова у Тимочкој крајини.

Нема села које је правило задружни дом а да Божин Јовановић није био у њему једном или више пута. Њега радује што је више од четири петине тих домова и сада у добром стању. Користе их земљорадничке задруге, читаонице, клубови пензионера, у њима се праве весеља, откупљује млеко, у њима још раде продавнице…

Баш као што је славни Тимочанин Никола Пашић својевремено у листу „Видело“ 1880. године писао оду о сељачком гуњцу и опанку, којима Србија много дугује за успехе у рату и миру, тако се и Божин Јовановић диви ударништву својих сељака Тимочана.

Он сведочи из прве руке како су у најтежим условима, без икакве технике, ти тимочки аргати саградили и пре планираног рока све те грађевине,а сведочи и како се развијао Борски комбинат бакра и како су грађениЂердапске хидролекетране и велики Хемијски комбинат у Прахову. Посебно су аутентична сведочења о ударништву послератних рудара и металурга у Борском комбинату бакра.Сведочи, драгоцено, о времену када је тимочки регион био водећи у привредном развоју Србије.

За синове и унуке

– Било је то време великог ударништва, велике свести и  патриотизма,које може да послужи као узор у свакој етапи нашог развоја – убеђен је Божин Јовановић. – Те 1948. доходак по становнику у Србији био је само 150 долара  (1952. порастао је на 450 долара) али се показало да се и са тако ниским дохотком могло ићи у велике инвестиције.

На дане ударништва у родном селу и Тимочкој крајини Божин Јовановић и његови „сељани исписници“, коаутори „Књиге о Новом Кориту“, Петар Крстић и Илија Петковић (први просветар,а други привредник и инструктор на омладинској прузи Брчко-Бановићи) подсетили су се и недавно на промоцији књиге о родном селу. Годи им што је академик Петар Марковић написао да је та књига, хроника о Новом Кориту, једна од најтемељнијих међу 250, колико их је досад објављено о нашим селима у Србији.

Али не весели их што је село опустело. Ново Корито имало је значајну улогу и у време Римљана, баш као и у свим вековима касније. Име му датира још из 1455. године. Имало је то село у прошлом веку 1 435 становника, 90 трактора,150 мотокултиватора, 22 комбајна и много телефона, али многи су се Корићани одселили у градове. У последњих десет година угашено је више од 50 домаћинстава. Остала је механизација, обиље пашњака, воде и шуме.

У Завичајном клубу Новог Корита, у коме су аутори књиге међу најактивнијима, смишљају како да некад напредно село учине опет привлачним за синове и унуке. А Божин Јовановић,неуморни ударник, припрема опсежну монографију о Борском комбинату бакра, поводом његовог великог стогодишњег јубилеја.

Политика,19. октобра 2003.

Share

Ostavite odgovor