НЕДОСТАЈЕ МАЛО ПАРА ЗА ВЕЛИКО ДЕЛО О ПОРЕКЛУ ВЛАХА

Паун  Ес Дурлић, познати етнолог и вишегодишњи директор Музеја у Мајданпеку, обратио се пријатељима с писмом да је спремио за штампу монографију о феномену „влашке магије“ у којој на науочној основи, након вишегодишњег рада, објашњава порекло и бројност Влаха, али да је наишао на огромно неразумевање у својој матичној кући и у граду Мајданпеку.

Поштовани пријатељи!

Када сам се у својој 33. години коначно определио за етнологију, поставио сам себи четири главна задатка:

1)       да променим туробну слику о нама Власима као људима које ништа друго не занима, него само голи секс са (туђим) женама, и „обожавање мртвих“;

2)       да променим слику о нама као људима који су „толико примитивни“ да не могу да се ослободе опседнутости магијом, посебно „црном“,

3)       да допринесем да се с дневног реда, по могућству једном за свагда, скине питање нашег порекла и бројног стања, и

4)       да се оснује „кућа“ у којој ће становати наша традиционална култура, посебно духовна.

Ко буде пажљиво читао моје радове, лако ће уочити колико сам од овога успео да остварим; ако се изузме неколико радова из археологије и археометалургије, све остало је у складу са постављеним циљевима.

На четврти задатак отишао је највећи део моје енергије, и најдужи део мога живота;  ту сам, међутим, доживео и највећи неуспех, боље рећи крах! „Кућа“ коју сам подизао с циљем да буде ризница (и) влашке културе, сада служи у друге сврхе: постала је „испостава“ за запошљавање „кадрова“ локалних политичких странака! До каквог је апсурда стигло, најбоље се види из следећег примера: тренутно, радник Музеја који брине о одржавању хигијене и обезбеђењу објеката, има МНОГО ВЕЋУ школску спрему од особе коју је локална власт поставила за ДИРЕКТОРА установе!?!? Истовремено, особа која је у претходном мандату била на функцији директора, и која такође нема никакве везе ни са једном музејском струком, постављена је сада – за КУСТОСА!?!! Каква је моја „радна“ позиција у целој тој лудници, нећу овом приликом да описујем. То је црни хумор са преливима инфаркта! (Надам се да ће ме природни смисао за све облике хумора одржати у животу још четири месеца, колико ми је преостало до пензије!)

Грађа за монографију, која треба да објасни феномен „влашке магије“, спремљена je и у знатној мери обрађена; књигу планирам да завршим и објавим у другој половини наредне године, под насловом „У земљи Ветра и Шојмана“.

Постављени циљ из области тзв. „култа мртвих“ остварио сам сликовницом „Свети језик влашког хлеба“, којом сам показао да се у тој области влашке културе не ради о некролатрији (обожавању смрти!), већ о „култу бесмртности“ или „култу вечног живота“, што је у основи другачија животна филозофија од оне која нам се приписује.

Остао је онај најтежи посао: скинути с дневног реда (по могућству једном за свагда!) питање порекла Влаха и њихове бројности.

Овај проблем сам начео у уводном делу сликовнице; али он је тамо само грубо скициран, и дат је без научног апарата. У обавези сам да цео материјал публикујем онако како налажу најстрожија научна правила. Тим пре, што се у књизи директно полемише са већином теорија о Власима које су се до сада појавиле код нас у различитим научним дисциплинама.

Овим писмом желим да вас обавестим да сам за такав подухват сада потпуно спреман.

Вишегодишњи пројекат, који се са свом могућом озбиљношћу водио у Музеју у Мајданпеку неколико година под називом „Власи карпатске Србије“, сада је при крају. Додуше, када је пројекат покренут, имао је осморо „извршилаца“, а онда се – после неколико година – екипа распала као кула од карата, јер је оснивич Музеја сматрао да ова установа има „превише“ радника, па је наредио да се њихов број преполови. Наравно, није дошло до смањења броја радника, већ до потпуног кадровског расула, јер се убрзо видело да није циљ никаква „рационализација“ већ девастације екипе коју сам ја формирао и обучио, и девастација установе која се под мојим руководством (једина у Србији) професионално бавила културом и историјом Влаха источне Србије!

Силом прилика, пројекат сам прекинуо, и око две године био сам у сталној дилеми шта са њим даље да радим? Крајем прошле године, у време када сам писао предговор за сликовницу о хлебу, коначно сам се преломио, али сам схватио да оно што сам планирао да урадим са екипом од осморо сарадника, сада морам да урадим сасвим сам!

Осам месеци даноноћног рада требало ми је да бих то коначно и остварио.

У тренутку када ово пишем, пројекат је скоро завршен. Преостало је још око 5% послова, којe не могу да завршим без новца.

У тих 5% спада:

–   допунско архивско истраживање у више београдских архива (Архиву Србије, Архиву Југославије, Војном архиву);

–   допунско библиографско истраживање у водећим београдским библиотекама (Народној библиотеци Србије, библиотеци Републичког завода за статистику; библиотеци Војног музеја и др.);

–   допунско истраживање у неким музејима (Музеју српске православне цркве, Музеју историје, Етнографском музеју и др).

–   допунско теренско истраживање, и то обавезно у Пожаревачкој Морави (где је највећи број посрбљених Влаха) и у Неготинској крајини (где је највећи број повлашених Срба);

–   посебна пажња при овим допунским истраживањима треба да се посвети расветљавању феномена пописа из 1961. године, на коме је, како се зна, број Влаха био најмањи у њиховој „статитистичкој“ историји (једва нешто преко 1300 особа!).

Истраживања у Београду су у току,  захваљујући околности што ми је жена на операцији у једној београдској клиници, па сам приватно смештен код деце у Панчеву, одакле свакодневно путујем за Београд. У Београду, пре и после посете супрузи, (признајем: уз приличну грижу савести!) радим у архивима или библиотекама. Цене копирања грађе су различите, крећу се од 5 до 20 динара, како где. Нека документа, која желим да публикујем у пуној резолуцији, наручујем да ми се скенирају у TIF формату; цена је од 150 до 200 дин по страници. До сада сам прегледао и издвојио за копирање документа у износу од око 50 €. Чека ме копирање неких старих књига, без којих не могу да заокружим одређена поглавља монографије. Број страна таквих књига прелази 1000, али овог тренутка не знам цену копија, пошто је она различита од установе до установе. Под претпоставком да је само 5 дин, то значи додатних 50 €, што укупно за копирање архивског и библиографског материјала чини издатак од око 100 €.

Допунска теренска истраживања процењујем на најмање 5 радних дана, а трошкове по једном дану на око 20 € (превоз и исхрана за мене и мог сарадника, апсолвента етнологије А. Репеџића), што на претходна средства додаје нових 100 €.

Поред овога, за само обликовање књиге (будући да сâм радим и дизајн, и прелом, и обраду графичких прилога: карата, фотографија, архивских докумената и сл.), неопходно је да обезбедим 5 рисева папира и 3 пуњења тонера за ласерски штампач. Рис папира је око 400 дин, а тонер 3000 динара по једном пуњењу, што је укупно такође око 100 €. (Ови издаци су неизбежни када се књига пише и прелама на монитору рачунара, јер се прави изглед књиге може видети тек када се штампа на папиру. На папиру се не врше само естетске корекције, већ и стилске и лекторске. Просто речено, писање књига гута много папира, а штампање папира гута много тонера!).

Дакле, за остварење 5% преосталих обавеза у пројекту, потребна су ми средства од ≈300€.

*

Пошто ја ове паре немам, нити постоји промил шансе да их обезбедим од своје редовне плате (која, узгред, на пар месеци до пензије износи 31.000 динара!), принуђен сам да их обезбедим прикупљањем „пренумераната“, односно претплатника на књигу.

То је још од времена Вука Караџића сасвим нормална ствар.

*

Овог тренутка о „морфологији“ књиге знам једино то да она мора бити у нешто већем формату од Б5 (због карата са много ситних детаља) и у пуном колору (због фотографија у боји); зато процењујем да би за претплату на њу оптимална цена била око 10 € по примерку.

П О Н У Д А

Поштовани пријатељи,

Молим вас да се укључите у акцију прикупљања претплатника за књигу под радним насловом „Власи карпатске Србије – порекло и бројно стање“.

Молим вас да ми ових дана на име претплате уплатите износ од 1000 динара (или неки други, према вашој могућности) на жиро рачун који прилажем, и то што пре, како бих могао, док сам у Панчеву, да преузмем наручене копије из наведених београдских установа.

Свако ко ми на овај начин помогне да довршим књигу, добија потврду о уплати. Потврда ће бити истовремено правни доказ о уплати, али и основа за свођење коначног обрачуна који може да се изврши тек по изласку књиге из штампе,

Идеално би било да ваше уплате стигну до 15. децембра, да се не би прекорачио рок за подизање наручених копија.

Уколико све протекне у реду са овом акцијом, књига ће бити готова до пописа који у Србији треба да се спроведе на пролећа следеће године. Са добром организацијом промоције и ефектним маркетингом, књига може да допринесе разрешењу дилеме о начину изјашњавања на пoпису, која мучи многе наше Влахе.

Уплату извршите на следећу адресу:

Паун Ес Дурлић, Хајдук Вељкова 16/8 Мајданпек

ж.р. 180711101023658359

(АLPHA BANK)

Прилажем и свој девизни рачун за пријатеље из иностранства, али нисам сигуран да је он довољан. Уколико буде заинтересованих да помогну девизама, распитаћу се у својој банци који је најбољи начин да се из неке земље изврши уплата.

д.р. 180711101032384770

*

У погледу садржаја, књига ће имати три дела.

У првом ће бити до детаља представљени и коментарисани СВИ пописи који су у Србији рађени од 1846 године до данас, и који су на овај или онај начин приказивали статистику Влаха источне Србије, или села у којима они живе, било као мањина или већина. (Да бих илустровао темељитост прикупљене грађе, овде истичем, на пример, да сам успео да дођем до два статистичка извора који се до сада нису могли наћи нигде у Србији: први је књига са статистичким подацима са пописа из 1931 године, који су по наредби врховне војне команде Краљевине Југославије изостављени из југословенских службених публикација, а који су објављени на немачком језику у Бечу 1942. године, а други извор је књига у којој је новоформирана српска статистичка наука први пут обрадила Влахе, чак са једном етничком картом која приказује влашка села, на основу пописа из 1866. године, али која је објављена на руском језику у Петрограду 1872. године, и о којој у Србији данас нема  ни најмањег библиографског трага!)

У другом делу, књига садржи поглед на влашки живаљ источне Србије, сачињен на основу грађе о преко 4000 влашких фамилија, које је антропогеографска наука затекла на подручју Србије крајем XIX и почетком XX века, у време када је још увек било живо сећање на време и околности досељавања њихових предака. О каквом је „густом ткању“ реч може да се назре летимичним погледом на радну карту коју прилажем. На основу те карте може се закључити да ова антропогеографска грађа обухвата готово 80% територије на којој живе Власи (нису обухваћени само Црна Река, Хомоље, Доњи Пореч, део Браничева и део Стига, јер о тим пределима не постоји релевантни атропогеографски материјал!). И овде бих само као илустрацију навео један детаљ. Велики део домаћих аутора пише или да су се Власи доселили у источну Србију у XIX веку (и то после 1833. године!), или, ако допуштају некакве трагове њиховог присуства у ранијим временима, онда помињу не више од 9 села у којима су они живели у време Аустријске окупације (1718-1739). Радећи на припреми ове књиге, дошао сам до веома поузданих архивских података о чак 53 (педесет и три!) села у којима је било Влаха у том периоду, и у којима они непрекидно живе до данас! Посебна вредност грађе је што је она СВА унета о посебне базе података са којима је могуће оперисати на разне начине. Антропогеографски преглед кретања становништва биће пропраћен одабраним језичким пимерима, и фрагментима из народне књижевности.

У трећем делу књиге наћи ће се пажљиво одабрани прилози, међу којима ће бити готово сви сачувани пописи који помињу Влахе у Србији, од XVIII века до данас, и то дати у прегледу по насељима; затим комплетна листа СВИХ фамилија обрађених у другом делу књиге, пре свега према местима одакле су се досељавали њихови родоначелници, и времену када се то досељавање збило. Ту ће бити штампана акта која због посебног историјског или научног интереса треба да се прикажу у изворном облику и у целини. Међу њима су, на пример, акта писана на влашком језику у време Милоша Обреновића, фрагменти влашких црквених књига које су се користили у црквама док је служба вршена на влашком језику, и тд.

Књига ће бити илустрована ликовним делима старих аутора, која су за мотиве имали Влахе источне Србије, и многобројним фотографијама савремених аутора са сличном тематиком.

Једном речју, биће то јединствена и лепа књига, коју ће Власи са радошћу пригрлити као своју, а остали ће је радо користити као бих их боље упознали.

Помогните ми, молим вас, да таква књига што пре угледа светло дана!

У прилогу вам шаљем и две „радне“ верзије њене насловне стране.

Која ће бити права верзија, чак како ће коначно гласити њен прави наслов, овог тренутка не знам. Оно што ме тренутно највише брине описао сам у овом писму.

Захваљујем се на пажњи коју сте му посветили, и извињавам се због времена које вам ово писмо својом дужином одузело.

Јавите ми повратним мејлом што пре шта сте одлучили.

С поштовањем,

Паун Ес Дурлић, етнолог

063 151 7218

У Панчеву,

На други дан св. Алимпија,

10. XII 2010. године

Share

Ostavite odgovor