VIDOVDAN – NACIONALNA GOLGOTA KAO USLOV NARODNE I DRŽAVNE OBNOVE

Bor, 28. jun

Izvor: Vostok. rs

Kosovska bitka iz 1389. godine za Srbe predstavlja znatno više od samog boja. Ona je mnogo kompleksnija i značajnija od inače krucijalnih posledica koje je sam boj imao po egzistenciju srpske srednjovekovne države. Vidovdan je centralni nerv srpske nacionalne istorije. Ko njega shvati shvatio je Srbe kao narod. Ko njega razume lakše će razumeti i postupke Srba u svim okolnostima, uključujući i aktuelni trenutak srpske društveno-političke zbilje.

Ključ (ne)razumevanja tajne, ali i dramatike Vidovdana je u prihvatanju ili neprihvatanju stradanja kao izvora pročišćenja naroda i pojedinca. Stradanja koje kao rezultat odricanja od starih individualnih navika i stare, pogrešne državne prakse, dolazi kao posledica dugogodišnjeg kretanja elite i naroda pogrešnim putem. Stradanja koje je u pojedinim životnim trenucima i velikim dušama kamen spoticanja.

Čak i najveći pravoslavni pisac Dostojevski, u velikoj dilemi kada je u pitanju stradanje, a što se vidi kroz prizmu reči njegovog junaka Ivana Karamazova: „prihvatam Boga i njegovu premudrost, ali ne prihvatam svet koji je stvorio“ – odnosno ne prihvatam stradanje i muku jer mi se čini besmislena. No, upravo su Srbi krajem 14. veka, prihvatajući dragovoljno kosovsku pogibiju, pokazali da su shvatili tajnu stradanja, a njihovo opredeljenje, kako narod kroz pesmu kaže, za carstvo nebesko, odnosno autentične duhovne vrednosti, pokazuje veru u, makar daleko, vaskrsenje slavne (srednjovekovne) države, koje je neminovna posledica narodnog duhovnog preobražaja.

Vidovdan je delio njegove tumače i deliće ih i ubuduće. Na jednoj strani stoji mnoštvo. Gotovo celokupna aktuelna srpska politička i intelektualna elita, koja u njemu vidi besmislenu samoubilačku žrtvu koja je zaustavila točak srpske istorije i uslovila petovekovno ropstvo pod Turcima. Drugi, malobrojniji, u Vidovdanu vide duhovno čistilište i nadahnuće svim srpskim pokoljenjima, te smatraju da je baš vidovdansko opredeljenje sačuvalo Srbe kao narod i bilo generator energije koja je početkom 19. veka predstavljala pokretač srpskih ustanaka i stvaranja srpske moderne države.

Istorijski uslovi koji su doveli do neophodnosti Vidovdana

Da bi shvatili šta je uslovilo Kosovski boj, ali i da bi razumeli njegovu isceliteljsku funkciju za srpski narod, objasnićemo konkretne istorijske okolnosti koje su uslovile srpsku vidovdansku pogibiju. Srpska srednjovekovna država je početkom 14. veka pod kraljevima Milutinom i Stefanom Dečanskim postala najsnažnija na Balkanu. A srpsko pravoslavno-svetosavsko biće i opredeljenje, kao stub duhovnog i državnog napretka, u to vreme još uvek nije bilo ozbiljno ugroženo. Međutim, posle bitke kod Velbužda, 1330. godine, stvari se ubrzano menjaju. U tom velikom sukobu Srbi su pobedili Bugare i obezbedili dominaciju na Balkanu. To je propraćeno jačanjem novih stremljenja među srpskom vlastelom – tadašnjom nacionalnom elitom. Naime, srpska vlastela je želela da iskoristi istorijsku šansu koja se ukazala, te da realno proširi svoj uticaj na prostorima balkanskih država koje su bile u fazi slabljenja, tj. prvenstveno na vizantijske i bugarske zemlje.

Ovome naumu se kralj Stefan Dečanski opirao ali ne i njegov sin, tada prestolonaslednik Dušan. Ambicije ovladavanja Balkanom koje su gajili vlastela i Dušan izazvale su građanski rat oca i sina, ali i favorizovanje od strane vlastele mladog prestolonaslednika koji je porazio oca i zavladao Srbijom. Tada je srpskoj vlasteli – željnoj materijalnog bogatstva i teritorijalnog proširenja – put ka ostvarivanju njene ambicije bio otvoren. Dušan je pokrenuo osvajanje oslabljenih vizantijskih zemalja koje su bile u dubokoj finansijskoj i moralnoj krizi, koja je prerastala čak u fazu potpunog raspadanja.

Sa jedne strane vizantijskim zemljama, oslabljenim tada već gotovo dvovekovnim uplivom Zapada (krstaško osvajanje, preuzimanje finansija, ekonomije i svih bitnih nacionalnih resursa u ruke Venecijanac i Đenovljana; videti film „Vizantijska lekcija – pouka Arhimandrita Tihona“), bilo je potrebno jedinstvo. Sa druge strane, prevladavanjem imperijalne ideologije u redovima srpske srednjovekovne eliti, srpsko teritorijalno proširenje dobilo je idejni potencijal za objedinjavanje srpskih i grčkih zemalja. Opet, to je predstavljalo odstupanje od svetosavskih nacionalnih vrednosti.

Ugroženost čitavog Balkana od preteće turske sile je utvrdila kralja, a od 1346. godine i cara Dušana, da prebacivanje težišta srpske nacionalne ideje na nadnacionalne balkanske integracije, ne samo da je istorijski opravdano nego je i u cilju samoodbrane preko potrebno (sličnu je mislio i kralj Aleksandar stvarajući jugoslovensku državu). Da je Balkanu bilo potrebno jedinstvo pred turskom opasnošću bez sumnje je tačno, ali je takođe činjenica i da je srpsko nacionalno biće u tim vremenima gubilo svoj duhovni identitet dok se elita opčinjena bogatstvom i sjajem trenutnih uspeha i umnožavanjem svog bogatstva, moći i uticaja, potpuno udaljavala od svetosavske duhovne matrice, samim tim i od naroda.

Stanje je postalo alarmantno, a sistem vrednosti baziran na individualnom bogaćenju, odnosno sticanju uticaja u cilju dobijanja što veće materijalnih koristi, poprimio je drastični vid nešto pre, a pogotovo nakon smrti, cara Dušana. Regionalni lideri ignorišući centralnu vlast počeli su da vode samostalnu politiku. Saveznike u borbi za očuvanje svog feuda lokalni velikaši su birali po kriterijumu sile. Dakle, ko je mogao pojedinom lideru da obezbedi vlast na njegovom posedu bio je poželjan kao partner i saveznik, makar bio i Turčin. Pri tome za više, svetosavske, kulturološke i identitetske vrednosti – sve manje se marilo. Usled partikularizma Srpsko carstvo se ubrzano raspadalo i kada je Turska zakucala na balkanska vrata Srbija, iako je još uvek bila jača od ostalih balkanskih država, nije bila spremna da odgovori na muslimansku pretnju.

Lazarevo opredeljenje za carstvo nebesko

I tada, kada je i narod bivao sve više dezorijentisan bez duhovnog i svetovnog vođstva, kada je duh individualizma, materijalnog uspeha i trenutnih vrednosti postao dominantno merilo ostvarenosti, kada je narod egzistirao u njemu neprirodnim državnim tvorevinama – čas hetoregenim, nadnacionalnim, čas regionalnog tipa, gde je svaki lokalni lider nametao zakone po sopstvenom nahođenju – kada se moralno urušavao nacionalni organizam sa ozbiljnom pretnjom da će sudbonosno i konačno biti dotučen, pojavio se knez Lazar. Njegova delatnost bila je usredsređena na obnovu centralizovane srpske države i svetosavskog sistema vrednosti, kao njenog garanta. Posle Maričke bitke 1371. godine i potpadanja srpske Makedonije pod tursku vlast, Lazar je sve više postajao predvodnik jezgra otpora turskom prodiranju. Takođe on je postao nosilac nove (ili stare Nemanjićke) etike, koja je težila obnovi centralizovane države, te pretpostavljala nacionalne interese ispred individualnih ambicija.

No, Turci nisu sedeli skrštenih ruku. Nameravali su i u prilog toga radili, da Balkan i Srbiju konačno pokore postupnom metodom. Sistem vazalstava koje su uspostavljali na osvojenim teritorijama, a u koji su se posle Maričke bitke, čuvajući svoje krune i materijalnu ugodnost, integrisali neki srpski lokalni predvodnici, nameravali su da prošire na ceo Balkan. Na red je došla Lazareva moravska Srbija. Posle poraza koje su turskim snagama nanele srpske trupe kod mesta Pločnik (1386) i kod Bileće u Hercegovini (1388),sultan Murat odlučuje da sve svoje snage povede na kneza Lazara i tako skrši žarište otpora turskoj ekspanziji.

Idući u susret neminovnoj bici Lazar je započeo bolan proces integrisanja uveliko rascepkane države. Paralelno je radio na duhovnoj obnovi kao temelju bez kog ni država nije mogla da se reintegriše. Odbrambenu moć je ojačao sklapanjem savezništava koja su trebala da doprinesu jedinstvu naroda i tako spreče turski osvajački prodor. Dobrim imao je uspeha u svemu tome, pogotovo što je za sebe vezao crkvu i gro naroda. No, njegovo životno delo je trebalo da bude postavljeno na najsnažniji ispit. Da li se suprotstaviti Osmanlijama ili sačuvati krunu i integrisati se u već razrađeni sistem vazalstava u okviru turske carevine? U slučaju otpora potrebna je ogromna lična i narodna žrtva, koja uprkos suprotstavljanju lako može rezultirati propašću i konačnom osvajanju najsnažnijeg entiteta srpskog rascepkanog državnog prostora. U drugom slučaju, vlast i „čast“ bi knez sačuvao, ali bi sigurno propalo njegovo životno delo, odnosno rad na obnovi autentične svetosavske duhovnosti koja podrazumeva nacionalno na uštrb nadnacionalnog, saborno naspram partikularnog, te opšte, kao zaloga ostvarenja ličnosnog, iznad ogoljeno individualnog.

U dilemi kako da postupi u teškoj situaciji, podstaknut sa jedne strane delom vlastele da se nagodi sa Muratom, a sa druge crkvom i velikim delom naroda da pruži otpor, Lazar se odlučio za suprotstavljanje koje je uslovilo herojsku pogibiju gotovo čitave njegove vojske i njega samog. No, time je pretpostavio besmrtne vrednosti vraćanja autentičnim duhovno-nacionalno-identitetskim konstantama, koje su utemeljene u njegovom životnom delu. Narodni genij je to kroz pesmu izrazio kao Lazarev odgovor na dilemu kom će se carstvu privoleti gde knez kaže: „ Zemaljsko je za malena carstvo a nebesko uvjek i doveka. Car voljede carstvu nebeskome negoli carstvu zemaljskome.

Vidovdan kao vododelnica srpske istorije

Duhovno-kulturološke vrednosti koje su posvedočene stradanjem i žrtvovanjem života, odnosno najvrednijim što čovek može dati, kneza Lazara i njegovu krstonosnu vojsku, koja se suprotstavila azijatskom polumesecu, svrstalo je na pijedestal srpske nacionalne epike. Ono je postalo merilo svih srpskih opredeljenja i odluka kroz čitavu istoriju. Isto tako, ono se kroz vekove izgradilo kao posvedočeni, ali i racionalni vrednosni pokazatelj, valjanosti svih stremljenja ka obnovi srpske države, kao i ka ostvarivanju nacionalnih interesa u svim vremenima, uključujući i sadašnje. Srbi su naučeni da svaki poduhvat od značaja za zajednicu mora biti uslovljen markiranjem starog pogrešnog puta, te odricanjem od njega ako treba i stradanjem uz prilaganje najveće žrtve, ali u skladu sa vidovdanskom etikom.

Takođe, Srbi su naučeni, makar i ne potpuno svesno, da na sve događaje gledaju kroz naočare kosovskog zaveta i kneževog opredeljenja kao nepogrešivog pokazatelja valjanosti jednokratnih odluka, ali i dugotrajnih nacionalnih strategija. Nije onda čudo što narod velikom većinom ne elitu našeg vremena ne gleda blagonaklono. Aktuelna vlast, nastala na duhu petooktobarskih promena, spremna je da se nagodi sa svim ovovremenim Muratima, navodno zarad virtuelnog evropskog sna, a suštinski zbog očuvanja svojih privilegija i svojih položaja. Spremna je da zarad upodobljavanja globalnim moćnicima pristane na cepanje države kroz odvajanje KiM, sve snažnije osamostaljivanje Vojvodine, davanje sve veće autonomije Raškoj, te regionalizaciju čitave Srbije. Lazarevskim rečnikom rečeno spremna je da žrtvuje carstvo nebesko zarad carstva zemaljskog. Na kraju krajeva srpska elita se toliko otuđila od nacionalne vidovdanske etike da čak i otvoreno kaže, kao što je to učinio Đinđić 2001. godine, baš za Vidovdan kada je isporučio Miloševića Hagu, da se opredelila za carstvo zemaljsko.

Nevolja je što srpsku ovovremenu društveno-političku elitu vidovdanske duhovne vrednosti, kao srpski reper valjanosti vođenja nacionalnog broda, ugone u laž. Naime, nikada u srpskoj istoriji politikom nagodbe sa neprijateljima i odustajanjem od svetosavske duhovno-identitetske konstante srpski narod i država nisu doživeli prosperitet. Zanemarivanjem i ignorisanjem kulturološkog i civilizacijskog srpskog etosa gubi se i duhovni temelj nacionalnog postojanja, ali i država koja može da proistekne samo iz poštovanja neprolazne duhovne svetosavske matrice.

Lazarevskim rečnikom rečeno, današnja politička elita vodi Srbiju u pravcu gubljenja oba carstva, čega smo svi svedoci. Država je teritorijalno razvaljena sa trendom daljeg raspadanja kome se kraj ne nazire. Usled toga Srbi treba da svom snagom rade na narodnoj duhovnoj obnovi, ali i izgrađivanju nove elite koja će se u skladu sa kosovskim idealima uhvatiti u koštac sa nagomilanim nacionalnim problemima. Krajnje je vreme za to. To je između ostalog put odricanja, možda i ličnog stradanja, ali je jedini. Na to ovaj i svaki naredni Vidovdan treba da nas podsete i podstaknu da na pravi način delujemo!

Milovan Balaban

Share

Ostavite odgovor