JEDINO POMOGAO LEKA RANKOVIĆ

Bor, 29 jul.

Ko je bio Boranin Slavko Milošević Tarcan (1922-2011.) i zašto je, zbog rodoljublja, tamnovao 16 godina

Autor: B. Filipović

Iako je, od nedavno pokojni, Boranin Slavko Milošević Tarcan (89), bivši pripadnik vojske Draže Mihajlovića,  bez ikakvih dokaza za krivicu, u sremskomitrovačkom zatvoru tamnovao od 1946. do 1962. godine, nije doživeo ni da dokaže nevinost, pa ni čestitu rehabilitaciju. Ostala su sećanja i pomalo setna priča o „velikom državnom neprijatelju“, mada je ceo život bio odani rodoljub i patriota.

Te, 2004. godine, kada smo se prvi put susreli  u njegovoj dnevnoj sobi kako čita stare knjige i časopise, pokazao je pismo ( iz oktobra 2001. godine) velikog, iskrenog prijatelja, advokata Veljka Guberine. Razgovetan je to bio rukopis…

„Stari, veliki prijatelju Tarcane, iako se danas navršava godina od kako je srušen poslednji komunistički režim u Evropi – ništa se nije promenilo. Kakva demokratska vlast u kojoj glavnu reč vode nekadašnji ovejani komunisti“… Govorio je:

-Prvo su, 1946. , tajno osudili mog najboljeg prijatelja Veljka Guberinu. Kako se vodila istraga? Šešelj i Milošević u Hagu imaju neuporedivo bolje uslove. A tek ja, rodbina za mene nije znala pet meseci. Ko god je stigao šikanirao je, tukao. Sud je bio samo puka formalnost. Presuđivao je Komitet UDB-e. Rekli su: – Ako budeš drzak, a drzak jesi,  dobićeš 15,  ako budeš fini, samo deset godina apsa…

Svež je i pribran za svoje godine, sećao se vazda imena i detalja. Na stolu je bila i zatvorska potvrda, jedini dokaz da je tolike godine proveo iza rešetaka.

-Čim sam kročio u kaznionu dovedu me do Krcuna Penezića. Odsečno je izgovorio: – Voditete ga u podrum. – Šesnaest godina čamio sam u samici. Strašno. Ocinkario me izvesni Rile. Šefovi zatvora puste vest da će svako ko sa njima sarađuje biti povlašen, pa i pušten na slobodu. Rilu se udavala bivša devojka, hteo je da ode na svadbu, ali „nasedne“ na štos. Bog će znati šta je sve rđa o meni ispričala. Dobijem samicu broj 20.  Hladno i jadno, zubi  su zveketali od studeni. Dobijali smo polovunu ćebeta iako je zima. Hrana  – nikakva. „Jeli“ smo neku crnu vodu. Dobrica, sin vojvode Petra Bojovića, govorio je da je to „Molotovljeva čorba“. Danju nas je čekao najcrnji rad u ciglani. Bio sam krajnje iscrpen, slab. Prijatelji su gurali kolica umesto mene. Hranili me da ojačam. I u tom jadu i čemeru „udbašima“ padne na um da stvore „robijaški Tanjug“. U zatvoru su bili pismeni, načitani: 50 univerzitetskih profesora, vladike, biskupi, pisci, znalci stranih jezika. Slušali su strane radio stanice, beležili i prevodili. Sve je svakodnevno odlazilo u Beograd na ruke Brozu. Spremali smo i govore za Tita i Kradelja., najviše 1948. godine – seća se starina strogo napominjući da u „dražinovcima“ nikad i ništa loše nije učinio, niti postoji i jedan svedok.

Pred smrti, pre pola godine, u borskom restoranu „Korzo“, gde je svako jutro pio kaficu sa prijateljima i ispisnikom i školskim drugom iz zemunske gimnazije,  penzionisanim profesorom Ljubom Mladenovićem, bio je uveren da je kucnuo čas da prvi put i u širem društvu  progovori o starim,  robijaškim „zlim vremenima“ kada je ljudski život malo ili ništa značio.

-Krajem 1956. osude Đilasa. Dođe kod nas u Mitrovicu. Bace ga u samicu kao kriminalca-povratnika. Štampa je brujala o njemu i njegovoj knjizi „Nova klasa“. Postala je svetski bestseler. On to tad nije znao. Prvi sam mu rekao da se „Klasa“ više čita nego Čerčilovi memoari. Obradovao se kao dete. Onda mi je u poverenju rekao da se Tito i Hruščov sastaju u Rumuniji i da Rusi ne „mirišu“ Broza, što je značilo da mu nema spasa. Kažem Đilasu da mi je časni doktor Đura Đurović rekao da mu „baćuške“ spremaju deset godina apsa, ali i da je Hruščov negde izjavio „ da je sa Titom lepo, ali mu se ništa ne veruje“. Đido se ozario… Ispričaću vam i kako mi je, igrom slučaja, Leka Ranković pomogao. Pred njegov dolazak u posetu zatvorenicima počeše da nas podšišivaju, briju, bolje hrane. Predosetio sam da se nešto dešava. Jedne noći čujem iz samice korake stepenicama. Provirim kroz špijunku. Vidim, Leka. Sutradan se uzjogunim, neću da primam hranu. Velim: dajte mi pokrivač, smrzavam se. Sve mi daju. Stignu i stari paketi. Hrana se pokvarila, ali bilo je cigara. Nisam mogao da pušim od izgladnelosti. Posle svakog dima – povraćanje. Leka ih je nakon te posete naterao da nas više gledaju kao ljude.

Iznemogao, razočaran i nesiguran u sebe, 1962. godine izlazi iz zatvora i dolazi u Bor. Brat mu je bio zubar u ambulanti RTB-a.

-Moj vodoinstalaterski zanat izučen u apsani nikom nije trebao. Svuda me je pratilo ime osuđenika. Srećom, naletim na divnog čoveka Mišu Holenca kloji je poznavao načelnika policije Denčića. Prime me u Fabriku opreme i delova. Čim sam navršio 60 života i 20 godina staža odem u penziju. Primam 8.000 dinara, izdržavam i bolesnu suprugu. Polovinu penzije sačuvam i šaljem unuku na studije u Beograd. Teško živim. U mesari kupim najjeftinije, džigerice i jezike… A da sam, kao što čine u Sloveniji, rehabilitovan, dobijao bi od države 1.500 maraka mesečno. Od 1990. do 1993. godine često sam kontaktirao sa Vojom Koštunicom. Hteo je da pomogne, znao je da sam džabe robovao. Kasnije se nismo viđali. Molio sam sve viđenije u vlasti da pomognu bar u lekovima. Niko, sem prestolonaslednika Aleksandra, nije odgvorio – s dubokim uzdahom, pred prijateljima, izgovorio je ostareli „dražinovac“ napominjući da mu je najvažnije da za života dočeka srpsko nacionalno izmirenje.

Da li se našem Tarcanu ispunila želja, nije teško odgovriti.

AMERIKANCI: „TITO JE PROSTITUTKA“

 -U vestima američkog radija naši „tanjugovci“ 1948. čuli su i zapisali govore američkih kongresmena Makartija i Bridžesa kako napadaju Broza. Otvoreneo su rekli da je „obična prostitutka“, ali to do Tita sigurno nije došlo-priča Milošević.

PARTIZANI PRVI NAPALI

Slavko je, i pred smrt, uveravao prijatelje da su partizani prvi napali četnike i to u selu Bistrica kod Petrovca na Mlavi. Tamo je, podsetio je, i danas spomen-ploča na zgradi Osnovne škole koja svedoči o tom istorijskom događaju.

Share

Ostavite odgovor