„BELE RUŽE“ TOME FUNTAŠA

Bor, 21. novembar

IN MEMORIAM

Tomislav Milenković iz Bora „izrezbario“ u bakru na hiljade likova državnika, vojskovođa, svetaca…

Autor: Brana Filipović

-Nema sefa koji ne mogu da otključam. Godinama pomažem miliciji, sve što oni urade savremenom tehnikom, za mene nama nepoznanice. Nedavno sam „otvorio“ sef Francuskog društva borskih rudnika iz 1936. godine. Sef je u Muzeju rudarstva i metalurgije, decenijama je čekao „na mene“. Stručnjaci Muzeja pronašli su brdo raznih dokumenata. Pomažem i bankama, preduzećima. Ipak, najviše sam, na hiljade, uradio satova sa zaštitnim znakom grada Bora i grbom Nemanjića. Bezbroj je svetaca u bakru, pravoslavnih ikona, junaka, državnika – priča Tomislav Milenković, u gradu bakra poznat po nadimku „Toma Funtaš“.

Toma je svojom rukom „izrezbario“ u bakru mnoga slikarska dela, predele i ljude, sačinio vazda poklona za znane i neznane goste Bora, od dr Keneta Kaunde do Slobodana Miloševića. I danas stižu narudžbine, najviše iz Republike Srpske.

– Srbi iz Bosne dokmalo traže likove svetaca i srpskih junaka: Svetog Nikolu, Jovana Krstitelja, Svetog Savu, ali i Miloša Obilića, Hajduk Veljka, Karađorđa, Cara Lazara…Jeste, i Vuk Karadžić je „ u modi“, kao i državnici – govori Funtaš i kao da se plaši, „cedi kroz zube“, napominjući da je bilo i zahteva za vojskovođama iz poslednjeg  rata, prevashodno za Ratka Mladića.

– Ponekad naplatim. Kad vidim da je čovek iskren i bez para, samo odmahnem rukom. I na spomenicima je sve više mojih „radova“. U Boru i Timočkoj krajini malo je kuća bez ukrasa od bakra ili suvenira a da nisu iz moje radionice. Najviše posla je pred 8. mart. I sportski klubovi zahtevaju svakojake suvenire kako bi imali originalni poklon – kazuje majstor Toma.

Poslednjih 20 godina, najviše u vreme embarga našoj zemlji, Funtaš je imao posla preko glave. Nije bilo uvoza, pa njegovi skalpeli i oprema za stomatologiju našli su mesta i u – operacionim salama.

– I danas napravim skalpel od otpadaka nerđajućeg čelika. Godišnje dvadesetak tih noževa poklanjam bolnicama. Nikad nisam naplatio. Doktor Mika Mihajlović toliko se saživeo sa mojim „radom“, te je redovno odbijao uvozne skalpele. Desilo se da je kod jedne složene operacije čuveni doktor Krivokapić iz pregršti uzeo baš moj skalpel. A pre toga kladio sam se sa doktorom Mikom da će profesor Krivokapić izabrati baš moj „alat“. Mika je u penziji, a jutros me zove i pita da li mogu do sutra da napravim još jedan „nožić“- priča majstor Fule i opet se stidljivo osmehuje, pa veli:

– Znam da ćete pitati zašto svake godine iznova pravim skalpele? Razumljivo, kvalitet je na prvom mestu. Ljudi se posluže i ne vrate. Moj prijatelj, doktor Mika, i u svinjokolju koristi ove noževe. I Ranku Zubaru radim komplet. I sve tako: danju se družim sa bakrom i slikama, izrađujem i zidne satove, noću majstorišem za bolnicu. Sefove popravljam i otvaram, i danju i noću, kad god me pozovu.

– Ima li slobodnog vremena Toma Funtaš – pitamo.

– Ujutru, decenijama, odlazim u staru, boemsku kafanu „Balkanče“, mada su je mangupi još u vreme Broza prozvali „Mali komitet“. U blizini je Doma kulture, zgrade političkih organizacija.

Sećanja naviru, uspomene kipte. Najteže godine ostadoše na Golom otoku.

– Ne žalim što sam propatio. Volim ruski narod, politika me ne zanima. Ne, ni danas ne debatujem o „Golaću“ iako me saleću novinari, publicisti, znatiželjnici. Nego, nije pravo što mi uništavaju „firmu“. Na svakom skalpelu napišem Toma Funtaš. Oni iz bolnice, čim se posluže, izbrišu natpis. Ne, nije to, ipak, važno. Da smo samo živi i zdravi. Napraviću, još danas, nove „brijače“, biće ih i za veterinare (za kastriranje svinja) i za Ranka Zubara, pa i za vas novinare – nikad se ne zna kada će u kući zatrebati. A čelik je čist, sija se kao jarko sunce. Nađem ga u krugu RTB – a za tili čas. Njima ne treba, meni i mojim prijateljima ja zlata vredan. Još kad prođe kroz ove moje ostarele, a zdrave i jake šake… – okonča razgovor majstor Fule i tiho, samo za „društvo u ćošku“, zapevuši „Bele ruže…“

Ukrali mu pesmu iz „Balkančeta“

Toma Fule povazda je voleo da se druži sa novinarima, pa je iz takve jedne sedeljke u „Balkančetu“ nastala pesma posvećna toj krčmi. Pesnik Brana Filipović je napisao stihove „Balkanu ili Balkančetu“, a Toma ih je urezao u bakar. Godinama je taj mali bakarni „cvet“ krasio zid „Balkančeta“, a onda je stigla ptrivatizacija i –  pesma u bakru otišla je u nepovrat. Kako bi lepo bilo da se pošteni nalazač seti i vrati taj kafanski suvenir na staro mesto. Fule da je živ, bio bi zasigurno srećan i ponosan. Jer, u „Balkančetu“ je rado sedeo sa piscima, te „golootočanima“, rusofilima, šahistima, muzičarima, slavnim bokserom Obradom Sretenovićem, boemima… Svima je pokazivao stihove o „Balknčetu“, lepoj konobarici Slavi, neponovljivom Cigan Savi…

„Borske novine“, 5. februar, 2004.

Share

Ostavite odgovor