STARIJI OD STARE PLANINE

NA LICU MESTA… OPUSTELA SELA

Bor, 1.decembar 2011.

Izvor:Boris Subašić, Novosti,  24.11.2011.

Foto:Saša Todorović: Motivi sa Stare planine. . .

 Ne pamti se više kad je novorođenče zaplakalo u staroplaninskim selima iznad Knjaževca – kaže gorko Redenko Videnović iz sela Donja Kamenica. On je penzioner, koji je radio u već unuštenim knjaževačkim industrijskim gigantima. Sad čuva malo stado ovaca i koza da pomogne potomcima koji su ostali u gradu da se prehrane. Neko nas je prokleo da ne stanemo – kaže Videnović. Ovaj kraj zvani Budžak nekad je bio pun ljudi, brda su se belela od stada . Danas su sela ili pusta ili u njima žive samo starci.

Ukleti trougao

Planinaska oblast Budžak je trougao između      Knjaževca, srpsko bugarske granice i pirotskih sela, u kome je život cvetao od antičkih vremena, kad su ovde rudarili Rimljani, pa do sedamdesetih godina 20. veka, kad je počeo da propada ovaj kraj poznat i po srpskim stočarima. Danas, prosečan stanovnik staroplaninskih sela ima više od 60 godina i nema nade da će iko naslediti porodićno imanje.

-Knjaževac je četvrta po veličini opština u Srbiji s 85 naseljenih mesta, u kojima u bliskoj budućnosti preti gašenje – kaže Milena Milošević Micić, kustos u Zavičajnom muzeju Knjaževca. – Od prošlog do ovog popisa stanovništvo opštine Knjaževac se smanjilo za 4.000 ljudi, od čega su 3.000 iz sela, ali i u samom gradu, prosek godina je šezdeset .

U prošloj deceniji zvanično je ugašeno samo staroplaninsko selo Repušnica. Ista sudbina preti vrlo skoro i Papratni, Tatrasnici, Gabrovnici koje imaju od jednog do tri žitelja, a zatim i mnogim drugim „ velikim „ selima sa po nekoliko desetina stanovnika.

Ugašeni giganti

Do nestajanja sela i grada doveli su neuspeli eksperimenti s industrijalizacijom iz sedamdesetih godina prošlog veka – kaže Milena Milošević Micić.- Tad su ovde masovno otvarane fabrike , koje su imale više zaposlenih nego što je grad imao stanovnika.

Seosko stanovništvo se tad masovno doseljavalo u grad jer su prihodi bili dobri, a život lakši. Međutim, usled ekonomske krize i propašću industrije, poslednjih 20. godina ljudi i u gradu ostaju bez posla i dolazi do jezivih promena .

– Ovde je česta situacija da četiri ili pet generacija živi u istom prostoru i od penzija koje su u knjaževačkim gigantima stekle njihove babe i dede – kaže Milena Milošević Micić.

– Ljudi koji su napustili svoja imanja,  domaćinstva i nekad velika bogatstva da bi radili u industriji , sada su primorani da u gradu prave porodične zadruge, koje su bile karakteristične za sela . Suočeni s glađu oni gaje sitnu stoku u gradskim dvorištima da bi preživeli.

Mladi ljudi ne mogu da reše egzistencijalne probleme i ne vide više smisao školovanja za poslove u velikim fabrikama kojih više nema, naglašava naša sagovornica. Nestala je čuvena fabrika obuće „Leda“, fabrika malih traktora IMT je odavno pusta, prehrambeni giganti „Đžervin“ i „Đžersi“ su samo bolja prošlost.

– Srećnici koji imaju neki posao dobijaju prosečno 12.000-15.000 dinara za radno vreme od 10 do 12 sati – kaže Milena Milošević Micić, i pita : – Zar je onda čudno što nas je sve manje?!

Uranijum u Budžaku    

U potrazi za poslednjim žiteljima Budžaka uputili smo se uskim vijugavim putem preko Stare planine koji se sada dobro održava zbog izgradnje ski-centra, ali njime retko ko prolazi. Uz drum se, s vremena na vreme, pojavljuju napuštene usamljene stare seoske kućice od čerpića i pletera , a minijaturna seoca iskićena čituljama su avetinjski pusta.

Kao jedan od razloga napuštanja ovih krajeva navodi se i nuklearni program bivše SFRJ, jer su nekoliko staroplaninskih sela bili otvoreni rudnici urana, a najpoznatije među njima je Grabovnica, na tridesetak kilometara od Knjaževca. Ono ima samo jednog  stanovnika,Baku Vericu Stanković, koja samuje u trošnoj kućici na pedesetak metara od napuštenog postrojenja za predaju urana.

– Sinče, šta da kažem, na silu se ovde živi- kaže baka Verica koja je izašla na kapiju, srećna što vidi žive ljude. – Rođena sam u ovom selu kad je ono imao 400 kuća. Bila sam tu kad je radio rudnik i kad su rudari u četiri autobusa dolazili u smenu.  Kad je zatvoren, sve se to rasturi, a oni koji su radili u rudniku brzo su pomrli. Sama sam u selu od pre 15 godina kad mi je muž umro. Obilaze me  zet i unuci , donesu mi hranu , nacepaju drva.

Kalna nestaje

Desetak kilometara dalje putem kroz klisuru Trgoviškog Timoka stiže se do Kalne, nekadašnjeg opštinskog mesta s crkvom, zadrugom koja je radila još u 19. veku, domom kulture, bioskopom, velikom školom, hotelom i nizom stambenih zgrada za zaposlene u rudnicima urana i na njegovoj preradi.

– Kalna je bila opština, imala je rudnik urana, pogon fabrike IMT, a sad je ovde ostalo samo 248 stanovnika. Gasi se i škola a 15 đaka u osam razreda – kaže Dragoslav Petković. –Bio sam đak kad su Avdo Humo i Aleksandar Ranković bili u Kalni na otvaranju rudnika urana. Hiljade stanovnika i rudara je bilo na ovom pustom trgu.

Svirale su tri pleh muzike, kolo se igralo.Onda su jednog dana 1965. samo objavili da se rudnik zatvara, iako je imao dobru rudu. S našim nuklearnim gorivom je radilo „Krško“.

Kada je rudnik zatvoren, Kalni je ostao pogon IMT koji je sve do devedesetih zapošljavao oko 1.000 radnika.

– Kad je i ta fabrika propala, Kalni je zadat konačan udarac – kaže Nelica Todorović, vlasnica jedne od dve prodavnice koje ovde rade. Kad nam ukinu školu, kao što najavljuju, onda je svemu kraj.

Share

Ostavite odgovor