MALA FORA IZ BORA

Bor, 9. decembar

Oda prijateljstvu, mladosti, odrastanju i teškoćama sazrevanja prešla je granice Srbije, osvojila silne međunarodne nagrade, prikazivala se u bioskopima Mađarske, Rumunije i Bugarske i ušla u izbor pet najboljih evropskih prvenaca u ovoj godini

Izvor:Ilustrovana Politika

Fotografije: V. Marković i „Tak”

Svojevremeno su na američkim televizijama počeli da se prikazuju takozvani „džekes” filmovi, vrsta rijaliti programa u kome su ljudi izvodili razne ludorije, čak se i povređivali, ispitujući granice svoje snage, mašte i izdržljivosti. Pred početak emitovanja stajalo je upozorenje gledaocima: „Ovo nemojte da radite kod vaših kuća.”

Dva srednjoškolca iz Bora su baš to uradila: Stefan Đorđević i Marko Todorović Toda su snimili film „Bol je prazan” do kojeg je slučajno došao njihov sugrađanin Nikola Ležaić koji je već u Beogradu, kao diplomirani režiser, pokušavao da započne ozbiljnu karijeru.

– Pogledao sam taj snimak i odlepio – seća se Nikola tog trenutka od pre šest godina. – Film je imao ogromnu energiju i iskrenost i poželeo sam da o njima napravim igrani film.

Ipak, skakanje sa rampe visoke nekoliko metara na betonski teren, valjanje po koprivama, stavljanje kofe na glavu u koju ostali iz ekipe udaraju i slične stvari deluju zastrašujuće, a opet gledaoci imaju simpatije za te prostodušne mladiće.

– Kada sam prvi put video to što rade, pomislio sam da su jako kreativni i pametni momci, da ništa ne rade zato što ne znaju šta će sa sobom. Osetio sam njihovu pozitivnu energiju. Kasnije sam sebi to objasnio. Tinejdžer si, ne zarađuješ novac, sve što imaš, zapravo, poseduju tvoji roditelji, ništa nije stvarno tvoje, čak ni gaće na tebi, sve su ti oni kupili. Ostaje ti jedino telo koje poseduješ i da preko njega istražuješ svoje granice. Neko to radi baveći se sportom, neko kroz seks, drogu… O tome nisam razmišljao ranije. I ja sam to poslednje leto pred studije svake večeri ostajao do pet ujutru napolju. Završetak srednje škole u malom mestu je najduže leto u životu kada je sve lepo, ali se i sve raspada i prelazi u nešto novo, drugačiji život.

Međutim, u Stefanovom i Todinom dru­štvu se to nije sasvim desilo. Njih dvojica su, istina, stigli u Beograd: prvi sada studira kameru na Fakultetu dramskih umetnosti, a drugi radi u prodavnici skejt opreme na Zelenom vencu. Ostatak ekipe ostao je u Boru, uvećao se i sada skejtera u „Kolosu” ima tridesetak. Planiraju da izgrade i skejt park. Ležaić misli da u tom sportu leži tajna iskrenog prijateljstva koja se gledaocima tako dopada:

– U njihovom odnosu nema nikakve proračunatosti, ili jesi ili nisi, ukoliko ima nesporazuma, istog trenutka se rešava, ništa se ne trpa pod tepih, i nastavljamo dalje. Jednostavni su i zato se to prijateljstvo održava i dalje. Obično se drugarstva raspadaju onog trenutka kada se završi srednja škola, a kod njih je prošlo pet godina od tada. Većina nas ide na posao, viđa se sa mnogo ljudi, upoznaje površno, ali niko od njih ne bi dao ruku za tebe, kao što je slučaj sa tom ekipom.

Skejtere konačno uvažavaju u Boru

Za razliku od junaka svog filma, Nikola Ležaić nije bio ekstreman u istraživanju svojih sloboda i granica svog bića.

– Crtao sam stripove, pisao, igrao košarku… Moja priča nije toliko zanimljiva. Tri puta sam pokušavao da upišem režiju na Akademiji, ali da ne bih besposlen sedeo u Beogradu i roditelji mi plaćali taj boravak, studirao sam italijanski jezik. Čim sam završio Akademiju, počeo sam da radim kao asistent režije u nekim reklamama i snimio film i to je to.

Bilo je, kaže, mnogo zanimljivije vreme provedeno u školskoj klupi. Po sopstvenom priznanju, lektiru je mrzeo, a prvu knjigu pročitao je u sedmom razredu. Bila je to „Derviš i smrt”. Video je reklamu za istoimenu predstavu u Narodnom pozorištu, privukla ga je i tako je to postala prva knjiga koju je pročitao u životu.

– U osnovnoj školi sam pisao scenarije za neke horore i tinejdžerske komedije. Jedan se zvao „Pank lebac”. Dobio sam upalu trbušnih mišića od smejanja, pišući ga. U srednjoj školi sam imao strip grupu sa drugarima, i to je bilo zanimljivo. Trudili smo se da budemo kreativni. Tada još Internet nije bio toliko prisutan i razvijen kao sada, pa sam imao paranoju da zato što nisam u Beogradu, propuštam ko zna šta. Kada sam došao ovamo, shvatio sam da mesto stanovanja nema veze sa tim već koliko si ti zainteresovan da primaš informacije, toliko one dolaze do tebe.

Za Ležaića Bor nije depresivan već "najlepši grad na svetu"-pogled na Tilvu Roš

Roditelji (majka ekonomista, otac inženjer) i sestra su ga podržavali u ambiciji da postane režiser. Nijedan neuspeh na prijemnom ispitu nije ga demoralisao. „Nikada nisam to doživljavao kao da nisam dobio ono što sam želeo, već da nisam bio spreman za to, što je verovatno i bilo tačno jer sa 18 ili 19 godina ljudima više vladaju hormoni nego mozak, a kasnije se to menja.”

Pet godina je pisao scenario i prikupljao novac za „Tilvu roš”. U tu svrhu je sa kolegama rediteljima, Minom Đukić i Urošem Tomićem, osnovao producentsku kuću „Kiselo dete”. Čudan naziv firme?

– To je fora iz Bora – smeje se Nikola. – Njen autor je moj drugar Zoran Miladinović. Označava neki problem ili nešto što ne može da se objasni.

Ležaić ne ume da objasni kako su filmski festivali u Lokarnu (Švajcarska) i Sarajevu primili njegov prvenac u zvanične programe, a da još nije bio gotov, jer je novac od Republike i Beograda stizao na kašičicu.

– Imali su poverenja u nas i hvala im – kaže autor „Tilve roš” i dodaje da je danas sve, posle toliko nagrada na svetskim festivalima, sve lakše za njega. – Uspeh nam je omogućio da preskočimo bar prvi zid i odmah pređemo na konkretne dogovore sa finansijerima filma.

Uspeh „Tilve roš” prevazišao je Nikoline najluđe snove.

– Verovatno je svima bilo muka od ratne tematike većine naših filmova i želeli su da vide neke prave ljude odavde koji su potpuno drugačiji od onoga kako su nas oni zamišljali. Možda bi film bio gledaniji u bioskopima da smo imali novca za reklamu jer čak i neki moji prijatelji koji su znali da sam snimao „Tilvu roš“, nedelju dana posle premijere su me pitali „kada će taj tvoj film”? Verujem da smo svi prezasićeni informacijama toliko da nam nova, ukoliko je jednom čujemo, nestane iz glave za dva minuta. Ako nešto nije na bilbordu ispred ulaza u vašu zgradu i da svako jutro i veče naletite na poruku „pogledajte ovaj film”, ništa niste uradili. Dok ne vidim u šporetu reklamu za neki proizvod, ništa od komercijalnog uspeha nema. Mnogi su se setili da pogledaju „Tilvu roš” kad je film već izašao iz bioskopa.

Stefan Đorđević i Marko Todorović, junaci filma

Oni koji filmu imaju šta da zamere, uglavnom stariji gledaoci, jeste „nerazumljiv jezik kojim glumci govore”. Neki su mislili da je pola filma snimljeno na vlaškom! Ležaić se smeje i kaže nam:

– Da, već kruži anegdota da film bolje razumeju stranci jer ima titl. Ali, ja sam želeo da imam atmosferu kao filmovi Roberta Altmana, gde svi pričaju uglas i stvaraju atmosferu. Čak mi je u pojedinim trenucima film delovao suviše mirno i „suvo” pa sam govorio dizajneru zvuka da pojača „buku”.

Na časovima tajnama režije su ga učili Srđan Karanović, Goran Marković i Darko Bajić, ali priznaje da mu je film „Moj privatni Ajdaho” Gasa van Santa promenio pogled na život i poimanje posla kojim se bavi. Dodaje i da se uvek naježi kada gleda, za njega, potresnu scenu iz filma „Rambo” u kojoj se Silvester Stalone rasplače. Od filma, međutim, ne može da živi (sa devojkom u beogradskom stanu).

– Joj, bilo bi lepo, ali je neizvodljivo. Sada sam postao i asistent na fakultetu, mada prvu platu još nisam dobio. Preživljava se, ali ne žalim se jer znam da ima ljudi koji žive teže od mene, a pri tom rade posao koji ne vole. Ja bar radim ono što volim, a da nije tako, prosio bih. To bi bilo, čini mi se, čistije nego da radim ono što ne volim.

U rodni Bor retko odlazi, jednom u nekoliko meseci. Ne bi mogao da kaže kako se tamo živi, da li se nešto promenilo od njegovog odlaska na studije 2000. godine.

– Meni tamo nikada nije dosadno i nije mi depresivan. Bor je simbol uništene industrije, ali ja nikada nisam imao osećaj da živim u nekom ružnom „gradu duhova”. Tamo su mi porodica, prijatelji, blizak mi je mentalitet tih ljudi. Da mogu tamo da radim ovo što radim, ja bih u Boru i živeo. Nemam takvu poziciju da iz Bora mogu da dobijem poslove, sva filmska industrija je u Beogradu. Emir Kusturica može da živi u svom selu na Mokroj gori jer posao dolazi njemu.

Nagrade

Do sada je film „Tilva roš” učestvovao na 45 festivala u Srbiji i svetu i dobitnik je čak devetnaest nagrada, od kojih one za najbolji film u Sarajevu, Moskvi, Sopotu, Estorilu (Portugal), Belforu (Francuska), Novom Sadu, Nordelijku (Holandija), a dosta je i onih za najbolji scenario i glavne glumce. Na dodeli evropskih filmskih nagrada u Berlinu 3. decembra Ležaićev film bio je među pet u kategoriji „najbolji debitantski film”.

Bor na filmu

Nekako u isto vreme su se u bioskopima pojavila dva filma čija se radnja dešava u Boru, sa prepoznatljivom scenografijom rudnika i života radničke klase. To su „Beli, beli svet” Olega Novkovića i „Tilva roš” Nikole Ležaića. Nesvakidašnji pejzaži borskih rudnika uvek su izazov za majstore fotografije i kamere. Do sada najpoznatiji filmovi u kojima smo mogli da ih vidimo bili su „Čovek nije tica” Dušana Makavejeva i „Put za Katangu” Živojina Pavlovića.

Share

Ostavite odgovor