Javni radni sastanak: Kuda iz stečaja?

Bor, Beograd, 14. mart

Učitelj Neznalica i njegovi komiteti i Centar za kulturnu dekontaminaciju organizuju javni radni sastanak: Kuda iz stečaja? u petak, 15. mart u 18h, u Centru za kulturnu dekontaminaciju – Paviljon Veljković, Birčaninova 21, Beograd.

Već na samom početku tranzicije u kapitalizam, neka od najvećih i najvrednijh preduzeća u Srbiji (npr. SARTID, početkom 2003. godine) privatizovana su „kroz stečaj“ – ne kroz institucionalni okvir predviđen za privatizaciju, koji je koliko-toliko, makar deklarativno koncipiran radi zaštite interesa i razvoja preduzeća, već u postupku koji se vodi isključivo u interesu poverilaca, i nikog drugog. Počev od maja 2005. godine, doneto je više izmena zakonskih propisa o privatizaciji kojima je stečaj i formalno uveden kao način privatizacije, ravnopravan sa aukcijom, tenderom ili ponudom za preuzimanje. Od 2007. godine, najveći deo privatizacije odvija se upravo „kroz stečaj“.

Sa druge strane, propisi o stečaju nisu pretrpeli nikakve izmene kojima bi se omogućila zaštita interesa preduzeća koja se „kroz stečaj“ privatizuju, njihovih radnika i malih akcionara. Stečaj se i dalje vodi isključivo „u interesu poverilaca“, iako je postao sredstvo za privatizaciju. Još gore, mali akcionari, koji ni u propisima koji regulišu rad preduzeća, ni u praksi nemaju nikakav uticaj na menadžment i nikakve mehanizme da zaustave štetno poslovanje, u stečaju se tretiraju „ravnopravno“ sa većinskim vlasnicima i „solidarno“ snose odgovornost za dugove; što se tiče radnika kao poverilaca u stečaju, oni imaju MANJE prava u odnosu na sve druge poverioce – iznos njihovih potraživanja se redukuje na minimalne zarade za poslednjih dvanaest meseci, a po osnovu duga za penzijsko i invalidsko osiguranje u skupštini poverilaca ne glasaju radnici kojima se duguje, već država preko PIO fonda.

Za lica povezana sa većinskim vlasnicima koji su preduzeće odveli u stečaj, ne postoje nikakva ograničenja da se pojave kao poverioci u stečaju i da glasaju sa punom iznosom potraživanja – koja su prethodno sami sebi napravili. Još od stečaja zrenjaninskog Šinvoza 2008. godine, i činjenica koje su o ovom stečaju izneli Savet za borbu protiv korupcije i Anketni odbor o Šinvozu Grada Zrenjanina, javnosti je poznato da se postupak stečaja zloupotrebljava kako bi se većinski vlasnici preduzeća oslobodili ostalih suvlasnika (malih akcionara) i „nepodobnih“ radnika koji se bune protiv privatizacije. Ove zloupotrebe se dešavaju u sprezi vlasnika preduzeća i privrednih sudova, što je dokazano u izveštajima navedenih institucija. „Privatizacija kroz stečaj“ nije ništa drugo nego poslednji korak u legalizaciji samovolje privilegovanih pojedinaca i neodgovornosti u upravljanju privrednim subjektima i vođenju javnih poslova, koja je započela krajem osamdesetih godina i eksplodirala u raspadu Jugoslavije, ratu i privatizaciji. Ekonomski i politički opustošeni radnici danas jedini imaju interes da se ova spirala neodgovornosti prekine, ali nemaju nikakve mehanizme da svoje interese ostvare.

Ponovno uspostavljanja odgovornosti u društvu i državi, moguće je samo ako se osloni na interese radnika u stečaju. Zato je neophodno da se najpre zaustavi cinizam zakonodavca koji vlasničku transformaciju netom sprovodi kroz proces koji ima sasvim drugačiji ratio (obeštećenje poverilaca), a zatim da se radnicima u stečaju omogući da pokrenu preduzeća na čijem su se „pokretanju“ prethodnih decenija izređali i nacionalistička i liberalna vlast, i domaći dušebrižnici i strani eksperti, i „srpski domaćini“ i „strateški partneri“, i „zavisno“ i „nezavisno“ pravosuđe. Svi oni su, uz nepresušnu pomoć „razvojnih“ državnih fondova i privatnih banaka, svojim neodgovornim postupanjem doveli čitavu privredu u stečaj. Tražimo da se odgovornost za ispravljanje grešaka sada poveri radnicima:

  • Radnici u skupštini poverilaca treba da glasaju sa punim iznosom potraživanja po osnovu zarada, kao i potraživanja po osnovu duga za penzijsko i invalidsko osiguranje.
  • Radnici treba da imaju pravo da, bez obzira na procenat potraživanja, ukoliko su zainteresovani, podnesu plan reorganizacije koji će imati prednost u odnosu na planove reorganizacije drugih poverilaca.
  • Ukoliko radnici podnesu plan reorganizacije, svi kapaciteti stečajne uprave moraju biti pod njihovom kontrolom i njima na raspolaganju; stečajni upravnik mora biti solidarno odgovoran sa radnicima za realizaciju plana reorganizacije.
  • Za potrebe realizacije plana reorganizacije radnici moraju imati:

–          Realan grejs period da počnu sa vraćanjem dugova i odgovarajuće garancije od države prema privatnim poveriocima za vraćanje dugova.

–          Povoljne kredite od Fonda za razvoj, Razvojne banke i drugih sličnih institucija.

–          Sredstva za angažovanje stručnih lica koja će zajedno sa radnicima učestvovati u realizaciji reorganizacije, ponovnom pokretanju proizvodnje i vraćanja dugova.

Tražimo odgovornost da počnemo sa ispravljanjem grešaka koje su drugi pravili bez našeg učešća, jer su nas prethodno proglasili za politički i ekonomski nepismene.

Share

One thought on “Javni radni sastanak: Kuda iz stečaja?”

  1. A zasto dok nam firma propada sedimo i gledamo kako nam socijalisticki ili drzavni direktor unistava firmu samo da bi je pokrao?
    Zasto zabijamo glave u pesak sve do trenutka kad je kasno da se bilo sta popravi?

Ostavite odgovor