Nekretnine i u RTB Bor vlasništvo su radnika a ne države

Bor, 26. april

RESTRUKTURIRANJE PREDUZEĆA U NEKRETNINU, GDE JE TU RTB BOR?, biće pitanje postavljeno danas na Okruglom stolu Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu

Postupak restrukturiranja je započeo 2001. godine sa ciljem da se oko sedamdeset velikih privrednih sistema, opterećenih dugovima i zastarelim poslovnim kapacitetima, reorganizuje radi uspešnije privatizacije. U narednih nekoliko godina, stotine miliona evra je iz državnog budžeta plaćeno konsultantskim kućama Citadel, Deloitte, Ekonomski institut, Ces Mecon i drugim, za projekte pomoću kojih će se „beli slonovi“ socijalističke privrede sturkturno prilagoditi potrebama privatnih investitora. Projekti su se skoro isključivo svodili na otpuštanje „tehnološkog viška“ radnika i prodaju preduzeća u delovima, od kojih je najveći deo danas u stečaju.

Drugi talas stavljanja preduzeća na program restrukturiranja započeo je 2008. godine, ovog puta ne da bi se lečile bolesti socijalističke privrede, već da bi se spasilo što se spasiti može u preduzećime u kojima je raskinut ugovor o privatizaciji i koja su vraćena državi sa ogromnim dugovima i problemima kakve nisu imali pre privatizacije. Vršački vinogradi i izdavačko preduzeće Prosveta izdvajamo kao primere zbog toga što su prodati metodom javnog tendera (ovaj metod je namenjen najboljim preduzećima, i za prvenstveni cilj ima da se dobrim firmama nađe „dobar vlasnik“, dok je visina kupoprodajne cene u drugom planu), da bi nakon raskida ugovora država nazad dobila olupine. Ponovo su na scenu stupili eksperti, ovog puta sa zadatkom da zataškaju devastirajuće efekte privatizacije. Javnosti je poznat slučaj preduzeća Zastava elektro, koje je privatizovao suprug tadašnje predsednice Narodne skupštine, danas ministarke zdravlja Slavice Đukić Dejanović; nakon što je država dobila nazad uništenu firmu, sve posledice zloupotreba Dejanovićevog menadžmenta su ostale na Zastavi elektro koja je otišla u stečaj, a njena imovina je iz restrukturiranja prodata južnokorejskoj korporaciji Jura. U svim slučajevima restrukturiranja nakon raskida privatizacionog ugovora, ono se svodi na to da preduzeće nekoliko godina tavori i nastavlja da gomila dugove, da bi se onda oteralo u stečaj i prodalo kao nekretnina.

U prvom talasu restrukturiranja, vlast i njeni eksperti su diskvalifikovali radnike iz odlučivanja o sudbini preduzeća tako što su ih okrivili za probleme koje restrukturiranjem hoće da reše (i za socijalizam, i za nacionalizam, koji je doveo do rata, sankcija i uništavanja privrede). Međutim, drugi talas restrukturiranja došao je nakon što je privatizacija ponela titulu procesa koji generiše korupciju, a radnici suvereno zaposeli politički prostor borbe protiv korupcije. Raskidi privatizacionih ugovora sa nesavesnim vlasnicima dešavali su se skoro uvek zato što su radnici i/ili mali akcionari prethodno vodili borbu protiv Agencije za privatizaciju da dokažu kršenje ugovora i korupciju. Iako su ove borbe dokazale da nosilac korupcije nisu kupci, već država, preduzeća su vraćena u vlasništvo države, koja nije preuzela nikakvu odgovornost za štetu nanetu korupcijom. Nakon raskida ugovora, radnici Vršačkih vinograda, Zastave elektro, Prosvete i mnogih drugih preduzeća pokušavali su da se uključe u odlučivanje o sudbini nekadašnje društvene, a sada državne imovine, koju su svojom antikorupcijskom borbom spasili od uništenja. U tome ih je sprečila država, uvođenjem preduzeća u restrukturiranje – zataškavanjem i završetkom pljačke. Čak i da je istina da su od mnogih preduzeća u restrukturiranju ostale samo nekretnine, i dalje ostaje pitanje čije su to nekretnine – da li države koja je 2001. godine neustavno nacionalizovala društvenu svojinu i korupcijom je svela na nekretninu, ili radnika od kojih je društvena imovina oteta, a koji su svojim antikorupcijskim borbama sprečili da ona potpuno nestane.

Učitelj neznalica i njegovi komiteti

www.uciteljneznalica.org

info@uciteljneznalica.org

 Centar za kulturnu dekontaminaciju

 www.czkd.org

Share

Ostavite odgovor