TRADICIONALNI SABOR BUGARA I SRBA NA KADIBOGAZU

22.jul.Bor

Tekst i foto: B.Filipović 

zasajt1 zasajt2 zasajt3 zasajt4 zasajt5 zasajt6

            I ovogodišnji tradicionalni Sabpr naroda dve susedne, prijateljske zemlje, Bugarske i Srbije na graničnom prelazu Kadibogaz kod Novog Korita protekao je u bratskoj atmosferi. Tri dana potkraj minule nedelje bilo je dovoljno da se vide, porazgovaraju, zabave i zajedno provedu lepe trenutke rođaci, poznanici i namrinici sa jedne i druge strane granice. Najsvečanije bilo je u subotu kada je Sabor otvoren i kada su se narodu obratili Mihajl Mikov, predsednik Skupštine Bugarske, kmet Belgradčika Boris Nikolov i predsednik Opštine Knjaževac Milan Đokić.

            U kulturno-umetničkom programu smenjivale su se folklorne grupe, pevači, isntrumentalisti, orkestri. Orila se svirka i pesma na bugarskom i srpskom i – svako je svakoga razumeo i prihvatio. Bilo je i bogate trpeze, trgovine svega i svačega, tutrističke ponude, narodnih običaja, pozitivne energije i maldosti. I lepo vreme je pomoglo da se upriliči događaj za pamćenje.

            Dejan Dimittrov  iz Belogradčika došao je sa porodicom i našao se, kao i svake godine, sa rođacima Petrovićima iz Bora. Uz jagnjetinu i bugarski „ Šardone“, neizbežne trubače orkestra „Timočani“, dan je prošao kao tren.

            -U pravu je predsednik Mikov, treba izbrisati sve administativne granice i otovoriti granični prelaz na Kadibogazu kako bi i ekonomski više sarađivali. Najbliži smo, jedna smo vera, a koliko vidim, neznatna je i jezička barijera. Imamo sve uslove da budemo bliski i da za krosit naših naroda produbimo prijateljstvo i proširimo saradnju-kaže Dimitrov koji je u svom Belogradčiku vlasnik uspešne privatne firme.  

            Na bugarskoj strani Kadibogaza upozznali smo i bivšeg predsednika Opštine Kula, čoveka širokih, svetskih pogleda koji nam je poručio: -Dođite kad god zaželite u Kulu, ikao nisam više kmet, bićete domaćinski, od srca, dočekani.

            Dragan Blagojević iz Minićeva daje mu papir na kome je adresa sa porukom iz Čumića iz okoline Kragujevca: „Naši su se od pre 200 godina doselili iz Belogradčika u Srbiju.Voleli bi da pronađete našu rodbinu. Volimo i Srbiju i Bugarsku“.

            Dok su se sportiosti nadmetali, trubači uveseljavali goste, mladići i devojke podsećali na stare vojničke veštine i tradiciju, najviše se zborilo o danas  i sutra u dve države i o tome kako se živi, kako se snalaze „ovi iz EU u Bugarskoj“ i kako Srbi doživljavaju Brisel i novu vlast. Narod kao narod, iste muke i iste dogodovštine, radovanja i zebnje, činilo se da se svako sa svakim poznaje godnama i decenijama.

            -Ovaj sabor je jedini ovakav na Balkanu i treba ga negovati i  ne ispuštati. Možda bi mogao jedan takav susret da se održi i sjeseni, kad se beru vinogradi i poteče mlado vino, kad krenu svadbe. Neka se narod zbližava, neka se mladi udeju i žene, mi stariji da ih blagosiljamo- reče Ćosa iz Zlota koji je ovde dovezao ceo autobus svojih seljana.

            Pri rastanku, dok su prve senke lipa i brestova padale na šumarke i zelene proplanke, Dejan iz Belogradčika, nakon rastanka uz čvrste zagrljaje, glasno otpozdravi : -Vidimo se u Guči. Dolazim sa celom porodicom…

            -Jeste, jesmo vela jedna, slovenska, pravoslavna , bezgranična duša- reče Miroslav iz Sokobanje pokazujući, u gužvi i žagoru, jedva primetan granični kamen.

 

Share

Ostavite odgovor