Rudnik je spasen

Bor, 4. oktobar

Sećanje na Dan oslobođenja

Autor: M. Radulović

Evgenije Kostic RTB

Nije bilo potrebno da prođe ni 70 godina, a Borani su zaboravili kada im je varoš oslobođena od Nemaca u Drugom svetskom ratu. Ostao je zabeležen datum, 3. oktobar 1944, ali – ništa više od toga. Nema više zastava na gradilištima, nema oktobarskih nagrada, oktobarskih susreta izviđača, nema puštanja u rad novih objekata, gotovo da se taj značajan datum u istoriji Bora nigde i ne pominje. Pitanje je da li se o njemu govori u udžbeniku istorije za osnovne škole.

Umesto da se vrate u divnu prošlost, Borani se vraćaju u crkve, gde je malo ko od njih ikada bio. Kao dan opštine slavimo Svetog Đorđa, koji je davno, veoma davno ubio aždaju, ali ko zna gde, daleko od ovog naselja kome je suđeno da nikada neće postati grad. Između ostalog i zbog toga što brzo zaboravlja sve lepo što je doživeo.

Neposredno po ulasku partizanskih jedinica u Bor, sve snage su odmah usmerene ka Rudniku. Trebalo je osposobiti ključna postrojenja za nastavak proizv odnje. Bio je to mukotrpan posao, ali zadatak je obavljen veoma brzo.

Evgenije Kostić (umro u Beogradu pre desetak godina) je tada bio inženjer u Borskom rudniku, a odmah po oslobođenju postavljen je za komandanta mesta.

„Prilikom napuštanja rudnika Nemci su onesposobili nekoliko ključnih postrojenja i postavili su mine u jamskim horizontima – pričao je Kostić. – Cilj im je bio potapanje rudnika. Nemci su minirali peti, sedmi i deveti horizont u nameri da ih potope. Dogovorio sam se sa inžinjerima Tvrtkom Odićem i Ignjacom Kornikom da ne napuštamo rudnik. Njih dvojica su sišli dole, u horizonte, stalno ispumpavajući vodu, a ja sam presekao štapin koji je povezivao minirana mesta. Poslednji sam napustio rudnik.

Nemci su, ipak, oštetili pojedina rudnička postrojenja:

„Bilo je nekoliko slabih tačaka u rudniku – ispričao je Evgenije Kostić. – To su izvozna oknaa kroz koja prolaze kablovi za prenos struje, pumpne stanice u jami, cevi za prenos vode sa nižih na više etaže, kao i elektromotori sa pumpama za crpljenje vode. Nemci su, naravno, sve to znali. Oni su, ipak, onesposobili možda najvitalniji deo, Termičku centralu (danas Termoelektrana). Pošto nije bilo dovoljno struje, moralo je da dođe do poptapanja sedmog i devetog horizonta, ali je zato peti ostao suv. Čim sam postavljen za komandanta mesta odmah sam preduzeo mere da se osposobe i ova dva horizonta i u tome smo brzo uspeli. Mi smo i pre početka rada u tim horizontima i pre početka rada topionice, koja je takođe bila porušena, vadili rudu. Radili smo nešto malo i u flotaciji. Tako smo pravili zalihe, pa je topionica kada je počela rad, imala rude na pretek. Topljenje je počelo nekoliko meseci posle oslobođenja.

Evgenije Kostić je ostao u Boru do aprila 1945. Tada je morao, kaže i protiv svoje volje, da ode u Beogard, gde je dobio odgovornu dužnost u tadašnjem Ministarstvu ruda Srbije. U Boru je ostala njegova supruga Jelena Kostić, profesor. Ona je bila predsednica Antifašističkog fronta žena u Boru, koji je u u to prvo vreme posleratne izgradnje dao znaačajni doprinos razvoju grada. Njen doprinos naročito se ogledao u opismenjavanju građana i radnika i na uzdizanju kulture.

Ispričali smo ovaj detalj iz ne tako davne prošlosti Bora iz prostog razloga što je inženjer Evgenije Kostić zaslužio da ga se sećamo. Makar ovako, ponekad uoči značajnih datuma, makar oni i bili neopravdano potisnuti u zaborav.

Share

Ostavite odgovor