Bor: Turizam bez snega, bez para i – ideje!

Bor, 6. januar

Autor: M.C.

Prošla je još jedna godina u kojoj je turizam za borski kraj bio glavna razvojna grana posle bakra, i zabeležen je, uprkos očevidnim naporima lokalne zajednice, još jedan minus. Kada bi se sabrali učinci, možda bi jedino malo profita ostalo u kasi privatizovane „Srpske krune“ u Brestovačkoj banji, motela sa oko 30 postelja. Iako još ne postoje zvanični podaci, lako je zaključiti da je glavni turistički biser, Borsko jezero sa renoviranim hotelom „Jezero“, ostao praznih sefova i – puna srca. Jesu turistički poslenici sa jezera, uz podršku glavnog sponzora RTB-a, zdušno radili na promociji i dobijanju četvrte zvezdice, ali vajde nije bilo. Popunjenost kapaciteta od oko 40 odsto ne garantuje ni „pozitivnu nulu“, jer je poznato da ovakvi objekti ne mogu dobro da posluju bez bar 80 odsto danonoćnog rada. Na nesreću ni dopuna jezerskih sadržaja sa obližnjeg Crnog vrha i skijaških staza ove zime nije ni krenula od letnje pauze, jer – nema snega. I da ima belog pokrivača taj posao se, u uslovima kada se plaća autobus iz Bora za odlazak na planinu, apsolutno ne isplati. Troškovi održavanja objekta i plate radnicima nisu za potcenjivanje. To mora neko da nadoknadi. Stol je i dalje lepa, neiskorišćena destinacija i tako će, po svoj prilici, još dugo trajati. Savača je namenjena najmlađima i sportski tereni nisu za zimu. U Brestovačkoj banji, Dom odmora ili Klub RTB-a, tako kako je postavljen ne bi se reklo da pozitivno posluje. Koliko RTB za Klub i posebno za „Jezero“ snosi troškova to se, nažalost, kao i za mnoge druge „investicije“, ne saopštava. Samo zagrevanje ogromnog prostora hotela „Jezero“ skuplje je jedno sedam, osam puta od prihoda koji ostavljaju gosti. Uostalom, sve je to tako lako izračunati. O ostatku privatizovane Brestovačke banje u kojoj ni dvorci ne služe turističkoj svrsi, ne treba više trošiti vreme. Lokalna vlast, nakon 2000. godine, prodajom banje napravila je neoprostivu glupost. Tek kako je i po kojoj ceni prodat svaki pedalj zemlje i parka, još veća je bruka na koju godina ukazuje Udruženje građana „Grupa 55“. Svetao primer su Zlotske pećine, gde se zalaganjem Turističke organizacije okupljaju turisti imajući šta da vide i nauče. O planinskom turizmu, o Dubašnici, Maliniku, crnovrškim draguljima, snažnijim promocijama seoskog turizma, niko i ne razmišlja. Čak je i bivša Miloševićeva rezidencija zaboravljena, isto kao i njegov „Hajat“- grad koji bu u neka valjanija vremena mogao da posluži kao atrakcija nemara, neodgovornosti, i razbacivanja narodnih dobara. Bilo bi turista koji bi s pažnjom dolazili i kiselo se smejali, više rugali, našoj bolesnoj ambiciji i nezamislivom rasipništvu „bogatih siromaha“. Preostaje Bor, jedinstveni rudarski centar, grad-rudnik sa svim svojim osobenostima. Podzemni kafić u „Jami“ više je, protekle godine, služio u politički marketing i lične promocije pojedinaca nego što je, na bilo koji način, pomogao da gost ostavi neku paru boraveći u ovom kraju. Stari površinski kop je jedinstven u Evropi i sam po sebi je atrakcija. Jedini park-muzej u centru grada je uništen samovljom lokalnog moćnika, s tim što je napravljen novi park duž glavne ulice, gde nema mesta za razgledanje i upoznavanje sa eksponatima. Čist promašaj, delo hira i neznanja! Umetnička kolonija „Bakar“, 29. održana pre neki dan, sa više od 400 dela uglavnom u bronzi, izuzetan je dar gradu i – celoj zemlji. I to blago je, manje-više, neiskorišćeno u turističke svrhe. Bronzana dela su razbacana po gradu, neka su oskrnavljena, druga pokradena, za treća se ne zna sudbina (nestala je skulptura „Bracinog petla“ na Trgu oslobođenja, ukraden spomenik Mikloša Radnotija…). Priređuju se stalne izložbe najboljih vajarskih ostvarenja, i to je dobro, ali – zašto ova jedinstvena izložba, ovaj neprocenjivi umetnički opus ne nađe svoje mesto pod krovom. Na otvorenim prostorima, danas i nažalost, mogu jedino da ostanu – i to grafitima uprljani – monumentalni spomenici. Lopovi ne miruju i ko zna dokle će takvo ponašanje da traje. Bor bi, evo ideje, mogao, bez puno para, i uz pomoć Ministarstva kulture (pomoglo je i održavanje nedavne Kolonije) da uredi zdanje „Kapije grada“ i otvori vrata ljubiteljima „bronzanih lepota“. Borska topionica i livnica poklonile su ogroman materijal, radnici i umetnici nisu žalili truda i umenja, i zašto tako grandiozan poduhvat, već ovogodišnje, 30. po redu Kolonije, ne učiniti uzvišenijim i pristupačnijim. Nisu samo srpski skulptori i slikari autori, nego i evropski i svetski umetnici su utkali deo duše u borski metal. Kakav bi, tek tada, „Kapija Bora“ postala spomenik kulture jedne nacije, ne samo lokalnog stanovništva i rudarskog grada. Uz doteraniji i umiveniji, jedanput već završeni Sportski centar, ceo taj deo grada bio bi stecište kulture i sporta. Naravno, u odajama „Kapije“ bilo bi mesta i za ceo borski, isto tako jedinstveni u nas, Muzej rudarstva i metalurgije u čijim depoima i danas propadaju, ili čame, vredni, nepoznati široj javnosti, eksponati. Primerice: protekle godine Muzej je upriličio još jednu izložbu o Prvom svetskom ratu i pokazao da ima obilje te dragocene i originalne, sačuvane zaostavštine naših ponosnih predaka. Dajmo tim muzejskim i bibliotečkim stručnjacima prostora da sačine stalnu postavku iz tog slavnog doba našeg naroda. Ovaj kraj dao je ogromne žrtve za slobodu Srbije u Velikom ratu, odužimo se, to nam je i obaveza i čast. Nemojmo dozvoliti šegačenje sa kojekakvim „feniksima“ i brzoprolaznim „šminkanjima“, učinimo nešto veliko i dostojanstveno za ceo naš rod, za Bor i Srbiju. Jer: to ovaj grad i može, i hoće. Naravno, ukoliko se narod pita.

Najzad, i toliko osporavani i hvaljeni Zoološki vrt, i još neke atrakcije, zavredele bi pažnju sveta, i turisti bi dolazili. Zadržavali bi se više dana i ostavljali novac kojim bi naš turizam mogao bar da životari od svog rada. Danas smo se pročuli i po dve bespotrebne lokalne turističke organizacije koje se plaćaju iz budžeta. To nigde ne vodi, niti kome treba, pogotovu u zimskim mesecima u kojima Bor sa Borskim jezerom i Crnim vrhom nije ni do kolena dorastao ni Staroj planini, a kamo li Zlatiboru i Kopaoniku.

Share

Ostavite odgovor