Zašto su baš svi zaboravili Nikolu Šainovića?

Bor, 23. januar

Tekst objavljen na Medija centru Bor, 20. novembra 2012. godine

(Autor je napisao ovaj tekst pred poslednje izbore u Srbiji, ali nije mogao da ga objavi iz svima nama poznatih razloga. Sad veruje da je došlo vreme da i ovaj napis izađe na videlo pod geslom “bolje ikad, nego nikad”)

Autor: B. Filipović

Danas kad pokušavamo da državu približimo jačim svetskim standardima, kad želimo snažnu i prosperitetnu Srbiju, kad gledamo da konačno rešimo pitanje Kosova i Metohije i izborimo se sa ekonomskim nedaćama… kad zaboravljamo naše, srpske sužnje u Hagu, nikako da se prisetimo da nam je i otadžbinska, nacionalna, pa i ljudska obaveze da brinemo o svim svojim sunarodnicima, ne pojedinačno, koji tamnuju u kazamatima ispolitizovanog Tribunala.

Ipak, narod u Boru, najviše interesuje sudbina Nikole Šainovića, Boranina, čoveka koji dostojanstveno služi u tuđinskom kazamatu i koji sa  nedovoljno razjašnjenim Račkom, poznato je i svetskim policajcima, i nema neke veze, mada je sa zbivanjima na Kosovu i Metohiji, u tim teškim vremenima, bio povezan, što se od njega, ne samo kao državnika, nego Srbina i čoveka, očekivalo. Zato ne treba bežati od razmišljanja da je svako ko je u Haškom zatvoru morao da bude i predmet dužne brige svih nas u ovoj zemlji. Niko nije protiv toga da se Šainoviću sudi i da bude osuđen ako je zaslužio (i jeste, neki kažu 17, drugi na 20 godina), ali nemamo pravo da ga apsolutno zaboravimo i da ne prozborimo, bar u neslužbenim prilikama, da je on odavde, iz Bora, Srbije, da je deo ovog naroda koji se borio, i danas se pati za goli opstanak i svoj tradicionalni ponos, svoje JA, svoj identitet. Da li treba njegova partija, SPS, da ga totalno, ne skrajne, nego odstrani. Pa, on je deo te partije, naše istorije, i tog celog nacionalnog prostora. Najbolje bi bilo da smo mu mi sudili, jer ni on nije bez grešaka, kao ni neki bivši, ali i aktuelni funkcioneri u ovoj zemlji… Najverovatnije da nam sve to neće, ni nama, ni njemu, puno pomoći, ali će se bar videti da nismo svi do jednog protiv onih koji su krvarili za ovaj narod i zemlju, za očuvanje svete srpske kosovsko-metohijske grude, pa ako su i grešili, oni će snositi – i snose – posledice.

Mogu Hrvati za Gotovinu naglas i naširoko da se interesuju, da ga horski brane, mi Srbi ne možemo, ili nećemo, bar ovlaš, bar donekle, ovde i samo ovde, da pokažemo trunku iskrenosti i pažnje koja, ruku na srce, ne opravdava ničije nedelo, ali koja bi imala smisla. Nije malo onih koji se neće složiti sa ovom pričicom, niti onih koji će opravdati bilo koja i bilo kakva zamagljena i haška tumačenja i odigravanja. Ipak, ima i onih koji će oberučke prihvatiti mišljenje da i ti ljudi, izašli iz ratnih i poratnih košmara, imaju, primerice, pravo na svog lekara iz svoje države. Rečju, zašto se i o Šainoviću, i onih petoro haških Srba, i na taj način ne razgovara. Gde je naše patriotsko srce? Gde smo to mi koji, kao razumni i humani ljudi, nikada nećemo prihvatiti rat, ali i koji ćutimo kao zaliveni jer se plašimo da bar spomenemo Nikolu Šainovića. On je naše gore list, i ni gori u svakom pogledu od podosta nekih o kojima ne bih sad, ni ovde. Ko nas je to toliko zastrašio? Zar ljudska prava i tolerancija u granicama mogućeg ne važe i za jednog Šainovića?

Evo, otvoreno, govorim da Šainović zaslužuje da se bar pokatkad spomene, ajmo i po lošem. On ni to nema, nema ni nas koji se, takvi kakvi jesmo danas, plašimo svakog, svega i svečega, pa i prava na svoje mišljenje. Ko nam sve to uze, zašto i zbog kojih navodnih visokih merila i kriterijuma.Vazda je pitanja, a suštinsko je – imamo li hrabrosti da progovorimo iskrenije i odvažnije, makar i pogrešili, možda će nam tada biti lakše kao ljudima čvršćeg kova – zašto ne – i rodoljublja. I ceo svet će nas, verujmo, bolje razumeti i prihvatiti.

Share

Ostavite odgovor