Za bolji život potrebna nam je uređena država i produktivniji rad

Bor, 29. januar

Zaharije Trnavčević na tribini Bogate Srbije u Boru

Autori: A. Žigić – R. Kostov

Na tribini „Bogate Srbije“ u Domu kulture u Boru, i pored mećave koja je borske ulice učinile teško prohodnim, stiglo je pedesetak građana, čija su mišljenja podudarna s programom Bogate Srbije – da ulaganje u poljoprivredu može da donese nova radna mesta. – Zaharije Trnavčević je, posle pet sati vožnje po zaleđenom i prilično neočišćenom putu, stigao sa svojim saradnikom Ristom Kostovim na vreme u Bor, gde je osnovan Inicijativni odbor Bogate Srbije, čiji je predsednik Slobodan Đorđievski.

Maločas sam ovde rekao u jednoj izjavi za jednu lokalnu televiziju da nam ovo stanje nije suđeno. A ovo se dogodilo zbog toga što smo mi godinama loše birali. Mi smo imali loše upravljače. Od Ante Markovića (znate kako je izgledalo vreme kada je on bio premijer – da je za godinu i po dana ona zemlja procvetala zbog toga što je Ante Marković rekao da „politika treba da služi privredi, a ne da privreda služi politici“). Tako je i bilo. Mi smo se zadužili, poprilične sume novca smo pozajmili, uložili u neke industrijske pogone koji nisu sirovinski bili pokriveni i generaciji koja sad ima dvadeset pet, trideset godina, ostavili tako velike dugove u pogledu nezaposlenosti.

Da ne školujemo omladinu za biro i odlazak u inostranstvo!

Jedan od najtužnijih prizora koje ja i vi viđate ovde u Boru, jesu deca koja prte rančeve, idu u školu svaki dan, uče vredno kod svojih kuća, a znaju šta ih čeka. Čeka ih biro rada, gluvarenje u kafiću, čeka ih red pred nekom amabasadom da dobiju vizu tamo gde se traže vize, dozvolu za rad da se negde zaposle. Ja sam novinar punih šezdeset i pet godina i ja, kao i vi, sećam se boljih vremena ali sam svih ovih šezdest pet godina radio kao seljački novinar. Pamtim vreme osnivanja seljačkih i zemljoradničkih zadruga i vidim ovo vreme kada više nema ni z od zadruga. U Sumrakovcu nekada je maltene bilo svaki dan goveda ili mleka, 9 hiljada litara mleka dnevno se tovarilo za neke mlekare, a danas samo 38 goveda ima. Nije tako samo u Sumrakovcu, Šarbanovcu, Brestovcu, Zlotu i nekim drugima selima… Tako je u celoj Srbiji. Popis koji je obavljen 2012. godine pokazuje katastrofalno stanje. Mi nemamo stoke da koljemo, da izvozimo, kao nekada, za Italiju i Nemačku. I klanica Simipeksa Slavka Petkovića iz Knjaževca samo dva puta nedeljno kolje po nekoliko desetina junadi, dođu jednom mesečno neki italijanski kamioni da odvezu to. Nekada smo izvozili sto hiljada tona junećeg mesa bejbi-bifa, imali smo najbolje meso u Evropi, a to znači i na svetu. A danas nismo u stanju ni dve hiljade tona godišnje da izvezemo junećeg mesa itd. Sve u svemu, selo je ostarilo, parlog caruje, žbun u kome nema ni zečeva ni fazana, a Sunce greje izdašno, ima vlage i mogli bismo da budemo jedna razvijena zemlja.

Ključ za našu bravu: „Moramo da radimo kao u Evropi da bismo živeli kao oni“

Ja mislim često o tome, i o uzrocima i o rešenju i izlazu, kako da se ta brava otključa. Ja kažem da je postupak jednostavan. Svi mi ovde i u Boru i u Paraćinu, Boljevcu, Zaječaru itd. želimo da živimo kao u Evropskoj uniji. Zbog toga i kucamo na njihova vrata. Počeo je proces pregovora. Možemo da živimo kao oni, ali ako budemo radili kao što oni rade. A to znači: ako budemo imali i državu kakvu imaju oni – uređenu državu, da se zna ko je gazda, ko upravlja tom državom!? Presudno je da li taj zna da upravlja ili ne zna i da onda ovo što nam je Bog dao, pre svega Sunčevu energiju, vodu i plodnu zemlju i ove ljude, koji su vlasnici toga zemljišta, iskoristimo na najbolji način da budemo veliki izvoznici hrane.

Odbor Bogate Srbije i u Boru

Zahvaljujući preduzimljivosti i energiji Slobodana Đorđievskog, preduzetnika iz Bora, u gradu bakra osnovan je Inicijativni odbor Bogate Srbije Pokreta poljoprivrednika i privrednika, koji za sada okuplja mlade ljude čiji je način razmišljanja – da treba podsticati i razvoj poljoprivrede, zajedno s reindustrijalizacijom – podudarana s programom Bogate Srbije.

Iako tim Bogate Srbije, zbog zaleđenog kolovoza na putu Bor- Boljevac, nije stigao na zakazanu tribinu u Boljevcu, za poverenika Bogate Srbije za Boljevac imenovan je Rade Trujić, uspešan poljoprivrednik iz Sumrakovca.

SVI SMO MI KRIVI ZA DANAŠNJE STANJE

Mi smo birali. Treba da se setimo šta su ti ljudi za vreme izborne kampanje obećavali. A imamo manji broj stanovnika, manju kupovnu moć, manji standard, više nezaposlenih nego zaposlenih. Gledali smo im kroz prste, praštali, zaboravljali i oni su ponovo izlazili sa svojim programima. Biraćemo neke druge – poručio je predsednik Bogate Srbije u Boru na tribini Bogate Srbije „Za svaku bravu postoji ključ“.

 – Stanje u kome se decenijama nalazimo nije od Boga dato, nije nam suđeno da ovako živimo. Postoji rešenje i izlaz iz ove situacije. Ova zemlja, kao što znate i osećate na svojoj koži, decenijama, od 1989. godine, kad počinje višestranačje, živi u velikim nevoljama i nedaćama i ona se, nažalost, danas nalazi na začelju evropskih država kao jedna siromašna zemlja. To je neverovatno!? Zemlja koja je baš te 1989. godine kad je Ante Marković bio na čelu Jugoslavije, koja se računala u srednje razvijene evropske zemlje, srozala se, nestalo je mnogo toga. Nije to samo pokradeno, nego je upropašćeno, korodiralo, razvučeno nažalost. Radnici koji nisu dobili plate, nosili su delove iz pogona, mašine, alate i ostalo, ono što je imalo neku vrednost i itd. i mi smo danas, kao što sami znate, osećate – zemlja sa velikim brojem izdržavanih, nezaposlenih lica, penzionera i veoma malim brojem ljudi koji rade i privređuju. Mi smo zemlja narodnih kuhinja, koje opet nemaju ni dovoljno hrane i ne zna se koliko će dana biti u stanju još da onoj goloj sirotinji da neke obroke.

Treba da se setimo šta su nam sve obećavali

Ja sam pre nekoliko dana napisao u „Politici“ jedan tekst u kome sam rekao da su za ovakvo stanje krivi i građani. Setite se, od 1990. godine mi smo sedam ili osam puta izlazili na birališta i glasali smo, s tim da je procenat onih apstinenata koji su ostali tog dana kod kuće bio negde od 34 do 36 odsto. To je neshvatljivo, a posle izbora pokazalo se da se stvari ne razvijaju bolje nego kao da silazimo u neki podrum, stepenicu po stepenicu sve je gore bilo. Mi smo birali.

Mi smo birali. Treba da se setimo šta su ti ljudi za vreme izborne kampanje obećavali. A imamo manji broj stanovnika, manju kupovnu moć, manji standard, više nezaposlenih nego zaposlenih. Gledali smo im kroz prste, praštali, zaboravljali i oni su ponovo izlazili sa svojim programima. Biraćemo neke druge!

Nismo to radili, gledali smo im kroz prste, praštali , zaboravljali i oni su ponovo izlazili sa svojim programima.

Naša šansa je veća proizvodnja hrane

Ja ljude delim na vredne, stvaraoce i trutove, izdržavane koji se grebu o naše siromašne budžete. Ja pozivam ljude da sve to imaju na umu. Vi ste izvor vlasti. Kakva će biti vlast – zavisi od vas, od toga kome ćete dati svoj glas. Ima dosta ljudi koji neće izaći na glasanje. Kao na nekom kantaru, kad se izbroji da je za jednu ideju, koja vodi napretku, glasao premoćan broj ljudi onda će da se formira vlada u kojoj će da kažu: „Daj da vidimo šta je sa tom strategijom? Zašto mi nemamo dovoljno junećeg mesa, zašto uvozimo svinjske polutke, zašto nismo veći izvoznici? Po nekim procenama Srbija bi mogla jednog dana izvozi 24 milijarde hrane. Britansko kraljevsko naučno društvo je procenilo da će 2050 godine na Zemlji živeti još 2 milijarde ljudi, koji moraju da jedu. U suprotnom će izbiti bune, ratovi, katastrofe itd. Na istom prostoru mora se proizvesti hrane za još dve milijarde ljudi. U tome je šansa ove zemlje.

Bogatstvo zemlje se meri brojem produktivnih ljudi

Jedna zemlja nije bogata po tome koliko ima prirodnih bogatstava već koliko su produktivni njeni građani. Uzmite, recimo, Japan: 92 procenta sirovina koja njihova industrija prerađuje uvozi se, samo 8 odsto potiče iz Japana. Ali, oni su to upotrebili pa iz toga izrađuju najfinije optičke, elektronske uređaje. To mi moramo da uradimo. Što god radimo, moramo da radimo na najbolji mogući način – u svakom poslu. Ja radim emisiju „Znanje na poklon“ koja se emituje iz Hepi televizije. A Hepi televizija se nalazi u nekadašnjoj fabrici obuće u Zemunu. U toj fabrici obuće, to ja svaki dan kad god kročim u tu zgradu, setim se da je tu radilo negde oko 3.500 ljudi. Danas – ni jedan! Tri hiljade pet stotina porodica od čega i kako živi?!

Vera je veoma važna za uspeh

Veoma je važna vera u svemu: i hrišćanstvo i muhamedanska vera i hebrejska i tako dalje, počivaju na tome što ljudi veruju i u gospoda boga i u zagrobni život i u raj, pakao itd. Vera je veoma važna, vera je ona koja vam daje snagu i vi treba da procenite šta je to što čujete, šta vam se nudi, najbliže moguće i najbliže istini, ko su ti propovednici u koje eto spadam i ja, da li su to ljudi koji žele dobro narodu oko sebe ili su to ljudi koji žele ličnu korist. Ja vas pozivam da razmislite o ovome što ste čuli danas od mene. Spreman sam da odgovorim na pitanja ukoliko ih imate i da se pridružite Slobodanu Đorđijevskom ovde.

Zločin ne sme biti zaboravljen

Mi ćemo praviti ulične promocije u Boru, jednu u toku imamo. Vi znate da je bombardovana 1999. godine zgrada Generalštaba, pa se postavilo pitanje šta da se radi sa tom zgradom, da li da se zida nova, pa da se pravi hotel Donalda Trampa, a ja Zaharije Trnavčević predlažem da se to ne dira, da ostane ruševina kakva je bila, da se čuva kao spomenik na zločin koji je NATO počinio bez saglasnosti odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Pričinjena je šteta oko 120 milijardi dolara, bilo je oko 4.000 civilnih i vojnih žrtava, među njima i dece. Načinili su zločine kakve su činili i u Vijetnamu, gde, takođe, nikad nisu odgovarali. I ja pitam: ako je neko danas u stanju da Aušvic u Poljskoj i druge logore u kojima je stradalo nekoliko miliona Jevreja, Srba, Roma itd. uništi, neka se to uradi u Beogradu. E pa nećemo to dopustiti!

Želimo da podignemo i produktivnost i duh naroda!

Mi radimo takve ulične promocije sa željom da podignemo duh naroda, da ga okupimo oko dobrih stvari. Nije važno kada će oni nas da, posle šest-sedam godina pregovora, prime (ako nas i tada prime) u EU, nego kad ćemo mi da se dignemo na taj nivo produktivnosti kakav postoji u EU. To je ravno onome što sam malopre govorio: ako želimo da živimo kao oni – moramo da radimo kao oni. Ja želim da okupimo što više ljudi – svuda da dobijemo većinu. Ne samo da se čuje naša reč, nego da naš program, naša strategija, vizija koja se odnosu i na privredu i na socijalnu politiku zaživi u celoj Srbiji.

Share

Ostavite odgovor