Graditelj koji osvaja vrhove sveta

Bor, Knjaževac, 2. jun

Knjaževački građevinci slave 40 godina mature, jedan iz te generacije je i Borko Gajić

Izvor: Nove knjaževačke novine

Borko GajicDobrotvor, graditelj, sportista i planinar. I više od tih vrlina u veština – divan čovek, gradsko dete gorštačkog kova. Tridesetog maja, sad, odlazi u Knjaževac da proslavi 40 godina mature svoje Građevinske, danas srednje Tehničke škole, i da se pohvali da uskoro kreće u Kirgistan, na planine Pamira i osvajanje vrha Piklenjina visokog 7.134 metra. Iako sa zvanjem instruktora alpinizma, u 59.godini neće mu biti lako, ni jednostavno. Za njega je to još jedan sportski izazov i – dan za radovanje.

-Osvojio sam najviše svetske vrhove: Kilimandžaro, Monblan, Elbrus, Meterhorn, ostavio trag na svim kontinentima, jedino još nisam pohodio Japan. Kada sam imao dve godine roditelji su me učlanili u PSD “Crni vrh”. Na Stolu, iznad Bora, u srcu Homolja, proveo sam gotovo celu mladost, pa i starije godine. Lekari su savetovali da je to jedini lek za moje dečje krhko zdravlje. Posle, valjda i danas, postao sam delija, zdrav i prav. U Brazilu, u Rio De Ženejru, na 400 metara visoku stenu, nazvanu “Glava šećera”, penjao sam sa u rekordnim vremenima. Gde me sve nije bilo… Deda je u Bor stigao 1927, otac dve godine kasnije, a u Knjaževac sam se obreo s ljubavlju – da završim školu građevinske struke. Tih godina takva škola jedino je još bila u Bosankom Novom. I ceo život sam i građevinac- priča Borko pokazujući knjigu “Ni trunke šećera”, izdatu u Boru, autora Brane Filipovića, pisca i ovog teksta. U knjizi je i priča naslovljena “Borko Gajić crkvu gradi”…

“Njegovi su iz Brštice, u Rađevini, u planinama koje samo što ne govore o ratovima, hajdučiji, crninama i nemaštinama. Tamo je i krvavi “Mačkov kamen” iz 1914. Tamo su i najbujnije šume, najslađe kupine, najgalsnije devojačke i momačke pesme koje pomeraju liše sa hrastova i modrih šljivika… Ovo je delić pomenute priče koja svedoči o Borkovoj gradnji crkve u selu Zlot, podno Malinika, i škole u obližnjem Šarbanovcu na Timoku.

-Od stare crkve ostao je samo temelj. Podigli smo, na opšte iznenađenje i zadovoljstvo, novo zdanje. Bora Rajić iz Donje Bele Reke, vlasnik “Borprevoza”, ja i Zloćanin koji decenijama radi u inostranstvu, darovali smo po tadašnjih 10.000 evra. Bogomolja je završena u neviđeno rekordnom roku – za samo četiri meseca. Škola je dobila “ključ u ruke”za mesec dana, deca nisu kasnila za novu školsku godinu ni sekund. Nije bilo lako, radilo se udarnički i s voljom. Majka mi je iz tog kraja, otac je ovde došao 1929., cela familija se skućila, pa kako da ne zapnemo i ne odužimo dug narodu – veli naš sabesednik zagledan u plevetnilo korica knjige koja je razgrabljena u njegovoj “postoojbni” na ispraćaju vojnika u Armiju.

Kada je 1970. krenuo u srednju školu, u Knjaževcu se nije držao samo knjige. Odmah se vezao za fudbal, brzo je uskočio u omladinsku ekipu “Timočanina”, dogurao je i do prvog tima. Seća se poznatog golmana Profirovića, te fotografa Bibića koji ih je učio kako najlakše da pobede protivnika. Nakon studiranja zapošljava se u Stambeno preduzeće u Boru, a 1985. osniva sadašnju firmu “Boking”. Gradi stanove, sportske i industrijske objekte, puteve, škole, crkve. Nedavno je osnovao i privatni Klub za ekstremne planinarske sportive KEPS.

– Gura me mladalačka energija. Pre neki dan bio sam u Makedoniji na planinarenju, u julu idem u Rusiju, Gruziju, Kirigistan. To je moj život. Pomažem sportske klubove, sela, talentovanu decu. Živim sto na sat. Čujem da je aktuelna direktorica moje, Tehničke škole, Ljilja Žikić, izuzetno uspešna i, kako mi reče drugar, “odlična u svakom poslu”. Valjda sam i ja te krvi. Pa, ista nam je škola na srcu – prozbri Borko Gajić i naglas pročita pesmu ovog autora posvećenu upravo njemu te, graditeljske 1996.

 

Vaskrsenje Zlotske crkve

 

Borko Gajić

S Mačkovog kamena

Temelje i sleme udario,

Podmetnuo oba ramena.

 

Crkvu gradi

A ona ga moli,

Ne žuri, čoveče,

Svaka kost me boli.

 

Anđeli lakokrili

Nasmejani lete vaseljenom,

Drevni Zlot u dahu njenom.

Nahore vinom dišu.

 

Čita ona opelo

Starim ratnicima,

Starijim i od oltara,

Majka je ona ovim težacima.

 

Šalje pismo

Caru lazi,

Da mu važno reče,

Turci nikad više,

Narod ovaj kolač seče.

 

Hvala tebi Bože,

I predobri moj Zlote,

Evo mene opet,

Mene – sazdane

Od Tvoje dobrote.

Share

Ostavite odgovor