Reč na večerašnjoj promociji poetskih zbirki Žike Rakića (Narodna biblioteka, Bor, 18 sati)

Bor, 19. jun

Brana Filipović

 

Kad se knjiga pojavi među čitaocima, pisca, još ako je pesnik, obasja sreća kao kad mu se dete rodi. To je stara, neprikosnovena, velika istina, s kojom se susreću i osvedočeni pisci, i amateri, zaljubljenici lepe, pisane reči. Niko nije mogao odoleti da se ne nađe pri ruci Žiki Rakiću u njegovom posvećenju prvoj pesničkoj stihovnici, njegovoj želji i snazi ogormne volje da mu se rodi i – “treće dete”, zbirci pesama o kojoj su recenzent i priređivač izrekli važne pohvale. Moguće je da je upravo ta reč kritike ohrabrila Rakića da, tako brzo a uspešno, nadahnuto a stvaralački čvrsto, sačini još jednu poetsku “ramonda serbiku”. Posle dugih ponoćnih razmišljanja, nakon prvenca “Ima u moći crnje od noći”, izrodila se i uzavrela, osećajna, misaono duboka, puna tananih kontrasta, knjiška poetičnijeg naslova “Između Morave i neba”. I eto saznanja: najveća srpska reka dosegla je i ovog puta do nebeskih pesničkih plaveti i dragoljubnih visina. Život pesnikov je, na toj bliskoj razmeđi, patnja, i bol, i ponos… dani su u noći pretvoreni stvarajući “grumene od zlatnih kamenčića”, posve slivajući se u molećivo zapažanje: “Al seti se zlatnog odsjaja na tvojim usnama, zlatnog pogleda, jer zlatna si i ti bila, dođi u Bor, samo se ovde, zlato u zlato uliva”. Naravno, “Ako nikad nisi bila u Boru”… Treperi li to Bećkovićeva lira tako nama Srbima prisna i moćna.

Kada je, sad već pesnik naših dana, Žika Rakić vatreno želeo da se pročita i u knjizi, verovao je da mu starija sabraća njegovog oca Slobodana, verna novinskom papiru i slogu, najviše mogu biti od razumevanja i dobrodošlice. Valjalo je, sem uobličavanja Andićevski lepe knjige, domestiti još ponešto, pa se setiti još nekih pesnikovih slatkih uspomena, tog nekada bujnog, rascevtalog i bogatog biljem i rastinjem srpskog sela. Rgotina je, više nekada, nego danas, bila zelena, cvetna bašta i prva dečja radost, kutak i krajolik otačestva koji se ne zaboravlja. Zato su se i pojavile ilustracije, one iz vremešnih godina, poput najstarijih ljudi, blesnule su kapije i uski sokaci što najviše govore o životima i običajima, htenjima i usponima. U drugoj, pak , knjizi su crteži u slikama Draže, Staljina, Svetog Đorđa: devojački lik, porodični ram. Hrabar je ovaj naš pesnik i po tome, i po stihu koji, pokatakd, seče britkošću i uma i istine. Posvete dragim i poštovanim, dostojanstvenicima i velikanima, sjajan su biser poetike i razmišljanja o smislu postojana, o duhovnosti, religiji. U pesnikčkim rimama stražare vojnici, kali se rodoljublje i temelje crkvena zdanja. Široko je polje ljubavi, boli i istrajavanja, i zato je Rakić, još jedan srpski poetski vilenjak, mogući zanesenjak, očvrsli vernik Justinov. I snajar je jedne Marije koja možda i sad, ovog trena, moguće je, tihuje na zelenoj travi svoje Kraljevice ili u smirajima istočnog, najtoplijeg sunca. Ljubavni jadi su čudno biće čovekovo, i taj slatki greh , pesnicima najbliži, večna su inspiracija koju je Rakić snažno prihvatio. On ume da voli, prašta, da se pokazuje u vedrinama i burama, on je nova, ne samo borska, nego i vascelo srpska, pesnička svemoć. Ne obećava, već napreduje i iskazuje veštine i vrline u zapletima strukture raznolikog stiha, hitajući Miljkovićevim za svaga utrtim stazama. Čestima na drugoj knjizi, volim je kao i prvu, a neću, i ne mogu, nikad zaboraviti ni svaku sledeću. Jer, i one su deo mene, Žikinog, najviše po druželjublju, svakojakog pesnika za koga je, osećam ja to dorbro, prozborio: “Pesnik je uvek srećan, jer sam sebi broji dane”… Hvala mu na tom, za mene najiskrenijem, uzdarju!

Share

One thought on “Reč na večerašnjoj promociji poetskih zbirki Žike Rakića (Narodna biblioteka, Bor, 18 sati)”

Ostavite odgovor