Tamo gde se Timok uliva u Savu

Bor, Sremska Mitrovica, 12. septembar

Ovaj tekst je objavljen u specijalnom izdanju Sremskih novina iz S. Mitrovice povodom stogodišnjice obeležavanje Bitke na Legetu, 6. septembra ove godine

Piše Brana Filipović

Dr Radovan Srdić, autor presvetle knjige „Bitka na Legetu“ (1994.), pre neku godinu, kraj legetskog monumenta, podignutog 1923. na obali sremskomitrovačke reke Save, upotrebio je stih „Ovde se Timok uliva u Savu“, i od tog trena – taj dični Šašinčanin, postao je – deo Timoka i Timočke krajine. Tako su, netremice slušajući nadahnutu besedu, odlučili pristiuni Timočani i Krajinci, potomci junačkog Hajduk Veljka i državnika Nikole Pašića. Ta odluka nigde nije dokumnetovana, niti je bilo kome potrebna, ona se urezala u srca i pamćenje tih ljudi; učeni istoričar i dugougidišnji direktor Istoriskog arhiva Srema, čini se, najviše je do tada doprineo da se usprave, i shavte to što jesu – potomci prekaljenih, slavnih ratnika.Većina ih je prvi put, tog 5. septembra, kročila na polje Leget, nisu naprosto znali, ni poimali, da su baš njihovi najmiliji zauvek ostali u prvoj srpskoj rečnoj plavoj grobnici. Iako je tako blizu bio vek od stravične noći i strašne izgibenije, najtragičnije u svim našim oslobodilačkim ratovima, oni su živeli u neznanju i – nespokoju. Cer i Kolubara, Kajmačkalan i Solunski front, Bizerta i Francuska, ratne dopisnice sa frontova i valjavske i niške bolnice, bile su im uspomene. Sa Leget polja nisu im stizala pisma i dopisnice. Odatle se njihovi dedovi i prađedovi nisu javljali, niti su ih, dugo, dugo, nakon 1920. – i vlasti i, što je najteže – saborci, mnogi spominjali. Setio ih se učesnik i očevidac legetske „stravične noći“ u svojoj čuvenoj „Srpskoj trilogiji, rodom Timočanin, iz Knjaževca, Stevan Jakovljević.

Tek 1996. godine, osnivanjem opštinske organizacije Saveza Udruženja potomaka ratnika 1912-1920. u Boru, budi se i legenda o Legetu, priča o kojoj se toliko ćutalo ili šaputalo, o kojoj Timočani nigde javno nisu zborili. Zaječarski časopis „Razvitak“ usudio se, u sklopu analiza o Velikom ratu, dva, tri puta da objavi po koju belešku.

U Zaječaru se ovih dana pojavilo reprint izdanje „Spomenica povodm otkrivanja i osvećenja spomenika palim borcima Timočke krajine u ratovima za oslobođenje i ujedinjenje“ iz 1919. godine. Objavljensu su i imena, činovi i mesto pogibije i nestanka pripadnika Timočke divizije 1912-1919., ali samo iz Zaječara. U tom zbiru su i stradalnici sa Legeta. U tekstu o borbenom putu divizije, o legetskom stradanju, samo jedan pasus:

„Za vreme sremske operacije, Timočka divizija I poz. uzela je vidnog učešća, a Timočka divizija II poz. ostala je na položaju, na Drini“. KRAJ.

U Narodnom muzeju u Zaječaru otvorena je velika izložba o Timočkoj diviziji u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Leget je, eto, i posle jednog veka, ostao pomalo zaboravljen, predočen je u nekoliko fotografija i pisanih dokumenata.

Najsjajniji prilozi o čuvenoij bici ostali su – u knjigama dr Srdića, „Boj na Legetu“ (1994, izdatoj u S. Mitrovici) i godinu kasnije doštampanoj u većem tiražu i razdeljenoj po Negotinu i u manjem broju ostalih mesta Timočke krajine. Tek 2000. pojavljuje se knjiga novinara Radio Beograda (dopisnik iz Timočke krajine) Brane Filipovića „Stravična noć Timočke divizije“. Ova publikacija imala je dve vredne promocije u Klubu Vojske Srbije u Beogradu i promociju u Muzju rudarstva i metalurgije u Boru. Posle su sledile tv i novinske reportaže, više se i s pažnjom gledalo na Leget i istrorisjki prelazak preko hirovite Save timočkih, golobradih mladića.

Srdićeva knjiga imala je poseban odjek: ona je podstakla, 1995. godine, bratimljenje Sremske Mitrovice i Negotina. Jer, na Legetu je nestao gotovo ceo puk „Hajduk Veljko“ koga su sačinjavali Nagotinci, a čiju je ratnu zastavu spasao praunuk Hajduk Veljka Petrovića, sanitetski major, dr Milivoje Petrović. Negiotinci svake godine, na dan sećanja na žrtve legetskog stradanja, odlaze svojim pobratimima u Mitrovicu i zajednički, početkom septembtra, obeležavaju taj datum. Poslednjih 17, 18 godina pridružuju im se i Borani. I da se ne zaboravi: novinar Brana Filipović, koji od 1981. živi i radi u Boru, napisao je i poemu „Ubi me, Stepo, taj s mosta krik“.Godine 2011. i naredne, 2012., govoriio je, kraj spomenika, svoje stihove iz istoimene knjige rodoljubive poezije. Bilo je to prvo pojavljivanje u kulturnom programu na tom veličanstvenom svetilištu srpskog naroda nekog iz Timočke krajine.

Sremska Mitrovica dala je, 1995. godine, sibolično ime pešačkom mostu do Mačvanske Mitrovice „Most Timočke divizije“. Ovde, na Timoku, to je tako malo poznato. Čujem da beogradski novinar Slobodan Lazarević sprema dokumentarni film o Legetu, u S. Mutrovici je velika izložba sa višegodišnjom postavkom, na pomolu je još jedno izdanje Srdićeve knjige. Evo, već je 20. avgust, Timok tiho žubori i kao da spominje, nečujnim jecajima, svoje junake od pre 100 godina ostale u mutnim talasima posestrime Save, prve srpske plave grobnice.

Share

Ostavite odgovor