VOĐE U LOKALU: Kome se (ne)veruje danas i ovde!

Bor, 8. oktobar 2014.

Autor: B.F.

Bor, pa i Timočka krajina ne mogu se pohvaliti, već duži niz godina, jakom ličnošću kojoj će da se veruje i koja će doprineti ugledu svog grada i kraja, ne samo u Srbiji, nego i Evropi i celom svetu. Nećemo se zadržavati na mnogim primerima, ali je važno prisetiti se nekih ličnosti iz novijeg doba koje su zračile inetligencijom, znanjem, kulturom, plemenitošću, humanim vrlinama, dobrotom, energijom, stvaralaštvom, rodoljubljem… Možda je to i previše za provinciju, možda i nije, zavisi ko i kako posmatra taj detalj u sferi doboričnsva, napretka i razvoja jednog područja i tog naroda. Stariji će se setiti lekara, dr Dragiše Filimonovića, gradonačelnika Zaječara i ministra zdravlja u srpskoj Vladi, entuzijjeste i pregaoca koji se izborio da Zaječar i okolina naparve Grliško jezero i za dugo godina imaju zdravu pijaću vodu. Zadružni pokret u Timočkoj krajini beležio je zlatne dane i godine kada je Milun Knežević bio predsednik Zadružnog saveza Timočke krajine ili kada je , danas osterali a živahni, Moša Jović rukovodio knjaževačkim Džervinom. Živa Topalov, i danas zdrav i veseo, legenda je HEI “Djerdap”, Božinn Jovanović je deset godina od RTB Bor pravio jugoslovenskog giganta ulivajući neviđeni optimizam u bolje sutra, nemoguće je zaboraviti i vrednoću i ljubav prema Boru i Jovana Miloševića, predsednika opštine i direktora Basena Bor, Rada Čolića, još jedne borsko-basenske legende, te Ljubišu Vagnera, prvog čoveka Majdanpeka i Filipa Vukovića iz istog grada koji je, u svoje vreme, do zvezda uzdigao čuvenu zlataru Majdanpek, borskog pregaoca i ljudinu plemenitog kova, Bratislava Dunjića, dr Rada Kojdića, omiljenog direktora Instituta za bakar, prfesora Nedeljaka Magdalinovića… Bilo je tih ljudskih i stručnih gromada još povazda koji su odlučivali i rešavali sudbine gradova i sela, rudnika, opština i regiona. O njima je reč, u drugoj su priči velikani u umetnosti i isto bitnim poslovima koji život znače, počev od lekara i inženejra do trudbenika raznih zanimanja. Zašto baš ovakvo gledanje na vremena i ljude od čijih je zamisli zavisla budućnost celih regija? Imamo li ih danas, gde su, šta rade?

Kada bi se preslikala ona vremena i tzv. ondašnji, moderno rečeno, i sadašnji lideri, šta bi videli, šta bi dobili?

U Boru bi dobili Blagoja Spaskovskog i – već godinama – nikog drugog. U Zaječaru – Sašu Mirkovića i – danas i ovde – nikog drugog. U Knjaževcu, Milana Đokića- i ne samo njegovom zaslugom – nikog drugog. U Boljevcu, dr Marjanovića i – opet nikog drugog. Da ne spominjemo ostala mesta, recimo Majdanpek koji se ne može, ni u čemu, meriti sa negdašnjim “zlatnim godinama rudarstva i opšteg prosperiteta”. Nema jakih ličnosti, ne računajući isključive političare i “polutane” (malo direktor i mogući tajkun, više političar i smutljivac) kakav je recimo Spaskovski.

Dusan Markovic Goran Bogdanovic
Dušan Marković (levo) i dr Goran Bogdanović (desno)

Zato je, pre neki dan, u opštinskim odajama u Boru, bar za trenutke, zasvetleo lik Dušana Markovića, građevinskog inženjera koji se odavno okanuo politike i prešao u – svoju struku. Igrom slučaja, pre tri meseca, izabran je za predsednika Skupštine opštine Bor i pokazao da je moguće premostiti dubok jaz nesposobnih i nedoraslih zadatku šefova koji odlučuju o sudbinama i jednog grada i hiljade ljudi. On je, smireno i nenematljivo, uprkos neodložnoj privatnoj obavezi, primio delegaciju SUIBNOR-a Bor i Cetinja sa predstavnicima ambasade Rusije. Bez unapred spremljenog govora, iskreno i s pažnjom, s poznavanjem prilika i iskustvom društvenog radnika, podsetio je da su “Rusi naša braća”, da Bor oberučke očekuje novog ruskog ambasadora Čurkina i da će se potruditi da 3. oktobar, do 2000. godine obeležavan kao Dan opštine, ponovo bude to što jeste. Jer, pobeda nad fašizmom i 70 godina od te pošasti, nije za zaborav. On je pozvao i Cetinjanje, potomke narodnog heroja i borskog rudara Jove Vučkovića, da nastave prijateljstvo iskovano u ratu, ali i miru. RTB Bor je, pre dve i po decenije, izgradio školu u Vučkovićevom rodnom selu Prekornici. A Dušan je tad bio u Prekornici kako bi projektovao zdanje i pomogao crnogorskim prijateljima. Zavredele su te reči spontani aplauz – ne onakakv kakv se dešava, na primer, u hotelu “Jezero” ili Domu odmora u Brestovačkoj banji kad se zaori nezvanična lokalna himna “Ne može nam niko ništa”. Eto, koliko je trebalo malo razgovora u opštinskoj prepeunoj sali, na zvaničnom i toplom prijemu, da se postigne veliki cilj. A taj cilj je – stečeno poverenje, u ovoj prilici, u Markovićev nastup. I u Bor grad i opštinu, u Borane i mogućnost da nam svet veruje. Pa to je, POVERENJE, najvažnije.

Share

Ostavite odgovor