Posveta ocu i štivo o modernoj psihijatriji

Bor, 29. oktobar

U dvorani Doma zdravlja u Boru, juče je promovisana knjiga dr Gorana Z. Golubovića „Psihijatrija za praktičare“. O knjizi su govorili, predstavnik izdavača, Čitaonice Evropa Bor, mr Zvonko Damnjanović i autor. Promociju je otvorio dr Goran Bogdanović, direktror Zdravstvenog centra Bor. Ovom prilikom objavljujemo tekst autora knjige, prof. dr Gorana Golubovića naslovljen Umesto pogovora.

goran 022

Ova knjiga je dovršena u godini najtežeg gubitka za mene. Nešto pre dočeka nove 2014. moj se otac žalio na bol u levom ramenu. Posle teške borbe za njegovo srce (ugrađen mu je resinhronizacioni pejsmejker zbog srčane slabosti), ovo me i nije toliko plašilo. Pa ipak smo učinili sve potrebne pro-vere. Ultrazvučni pregled ramena u KC Niš – uredan nalaz, sve laboratorijske analize bez alarmantnih znakova, pregledao ga je vrstan reumatolog i dvojica ortopeda, svi su se saglasili da se radi o običnom periartitisu, u narodu poznatom kao „smrznuto rame”. Otac je vozio auto, hodao, živeo normalno, ali je bol, uprkos lečenju, postajala sve jača i jača. Lično sam prislonio ultrazvučnu sondu na njegovo rame, 13. januara, nije da ne verujem kolegama, ali rekoh – da i ja, u granicama svojih mogućnosti (edukovan sam samo za ultrazvuk abdomena i karli-ce, kao i za neurosonografiju), vidim šta se tu dešava. Nije mi se sviđalo to što sam video. Gledao sam, naime, u tumo-roznu formaciju, nekrotičnu u svom centru, koja razara kost. Istoga dana KT-nalaz je pokazao da se radi o metastazi raka iz desnog (suprotnog) plućnog krila. Niški konzilijum je samo odredio zračenje metastaze, a kada je drugi put izašao na konzilijum u Kladovu (sastavljen delom od domorodaca, a de-lom od pripadnika „putujućeg cirkusa” iz Beograda), rečeno mu je, naravno – na uljudan način, da mirno ode svome domu i sačeka smrt. Tata se, kao i uvek borio, želeći da nikome ne smeta. Uzimao je poslušno biljne preparate iz manastira Ravanice (za koje su monahinje tvrdile da leče rak), primao potkožno injekcije Heliksora iz Nemačke (imunoterapija na bazi bele imele), gutao homeopatske pilulice po protokolu čuvene klinike iz Kalkute… Jeo je samo makrobiotičku hranu, bez trunke namirnica životinjskog porekla. Da ne govorim o vitaminu B17, enzimima, ehinacei i Bereš-kapima u kombi-naciji sa C-vitaminom. Već ionako slabo srce, sve je više i više slabilo, a nada se gasila. Mesec dana otac nije mogao da leži zbog gušenja, dane je provodio u neudobnom sedećem položaju, ne mogavši da sklopi oči od bolova, ali, uprkos svemu, nije proklinjao, jaukao, ni stenjao. Govorio bi da je do-bro, i kada smo svi mi oko njega znali da nam to kaže samo da nas ne bi sekirao. Nekoliko dana pred smrt se pričestio, meni je hteo da udovolji. Kada smo poslednji put otvoreno razgo-varali o smrti, rekao je da je se ne plaši, da je proživeo ispunjen život, te da je najsrećniji bio kada se oženio i kada je mene dobio. Veče pred smrt me je upozorio da otputujem za Niš i prisustvujem sednici Departmana, da mi kolege ne bi zamerile na odsustvu. „Kako da idem bez tebe?”– pitao sam ga plačući. „Pa, ja da se obrijem, spakujem lekove i sutra pođem sa tobom” – bio je odgovor. Sutradan, 19. marta 2014. godine, umro je u 8 sati izjutra, pre nego što sam na put krenuo, valjda da bi preduhitrio tužnu vest koja bi me sustigla i omela u vožnji.

Razmišljajući o svom ocu, kroz um mi prolaze žrtve koje bi malo koji roditelj podneo za svoga potomka. U ključnim tre-nucima je bio sa mnom. Kao, recimo, one zime, kada sam počinjao da radim na Fakultetu, a nisam imao stan u Nišu. Dok bih ja držao svoja prva predavanja studentima sa entuzi-jazmom novopečenog docenta, Zoran bi me čekao napolju na -20 stepeni Celzijusa, a kada baš ne bi mogao da izdrži – sedeo bi u pošti na drvenoj klupi. Pošto su ga tamo često viđali, zapošljeni su već pomišljali da se radi možda o nekom bes-kućniku koji je eto tu došao da se malo ogreje. Imali smo mi, naravno, i rođake i prijatelje u Nišu, ali Zoran se ustručavao i trudio da baš nikada i nikome ni za trenutak ne zasmeta. Ili, pada mi napamet, situacija kada sam rešio da napustim Zdravstveni centar u Boru, zbog pretpostavljenog koji me je kako se to sada kaže – mobingovao. Još jedan lik iz posle-petooktobarske Srbije, kome „snaga leži u topuzu, a tragovi mu smrde nečovještvom”, što bi rekao Njegoš. Moj je otac bio sa mnom i u tim odvratnim trenucima hrabrivši me da započ-nem sa privatnom praksom, da sam sebi budem gazda. Kako mi sada nedostaje njegov telefonski poziv u pauzi između dva pacijenata, u mojoj maloj ordinaciji, i one njegove reči: „Tatin, kad dolaziš na večeru, imaš li još mnogo da radiš?” A tek naša putovanja, svuda po Srbiji gde sam radio (Blace, Kosovska Mitrovica, Novi Pazar, Pančevo, Novi Sad, Buja-novac i Aleksinac), da bih zaradio za stan, stekao neku mate-rijalnu sigurnost, ali i doživeo nešto novo. Uvek pun snage, optimizma, dobrote i saosećaja. I kada sam po drugi put dokto-rirao, na teologiji, u Novome Sadu, bio je sa mnom da se zaraduje u retkim časovima sreće, snova, novih nadanja i želja. A onda kad mu je srce već jako popustilo, bio je kao i uvek hrabar i disciplinovan borac. I taman pošto je izvojevao pobedu u teškoj bici i srce zalečio, došla je smrtna presuda u vidu dijagnoze maligne bolesti. Izvršenje presude čekao je, međutim, stoički, hrabro, kao jagnje koje mirno ćuti, gleda žalosnim očima, ali suzu ne pušta.

Na sahrani je preovladavala tuga što ga više sa nama nema na način kako je do sada bio, ali i moj hrišćanski optimizam da je našao mir kod Gospoda i da ćemo se tamo opet videti. Sveštenik koji je držao opelo uglavnom je bio preokupiran neuspehom njegove omiljene stranke na izborima i pričao je o politici. Učinilo mi se tada kao da je smrt jednog čoveka isu-više nevažna stvar naspram izbora, politike, nacionaliza-ma, globalizama, evropskih integracija ili separacija, bolje rečeno – svih onih lupetanja kojih smo morali da se nasluša-mo u vremenima zla od Slobe do Tome. A od moje zvanično-pravoslavne braće, kao i uvek do sada, slabe reči utehe. „Smrt je normalna pojava (ja mislio kao Kusturica, da je ona neproverena glasina), sve nas to jednog dana čeka (ma ko bi reko tako nešto) i ne treba se previše vezivati za roditelje (već valjda za duhovnike, vladike i ponekad – švalerke).”

Ovaj udžbenik posvećujem uspomeni na najboljeg čoveka koga sam poznavao i najviše voleo u dosadašnjem svom životu. Sači-njen je pretežno od iskustava iz moje privatne prakse, mada sam, naravno, u pisanju koristio mnoge dobre knjige i još više znanja što su mi preneli nekolicina pametnih ljudi, ko-ji će, poput moga oca, zauvek ostati u mome sećanju. Poglavlje o psihičkim funkcijama i njihovim poremećajima napisala je prof. dr Miroslava Jašović Gašić, od koje sam dobrim delom i učio psihijatriju i pred kojom sam položio specijalisti-čki ispit. Prvi put je ovaj materijal objavljen u knjizi Osnovi psihijatrije pod uredništvom prof. dr Jagode Dimić Potić, i u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva u Beogradu. Svima njima hvala na dopuštenju da se ovaj materijal nađe i u mojim knjigama.

Želim da napomenem da sam srećan što psihijatriju i umeće psihoterapije više ne upražnjavam u tzv. javnom sektoru, u kome bih možda morao da budem slepo pokoran nekome nabi-guzu, društveno-politički dobro pozicioniranom, sa taman toliko psihopatskih osobina što jemče uspešnu karijeru, a mnogo muke za sve one koji su mu podređeni. Sažaljevam mnoge drage kolege koje na posao idu sa osećanjem gorčine i prigu-šenog besa, trošeći nekonstruktivno ono malo dana što nam je Bog dao da provedemo na ovoj lepoj planeti koju smo, naža-lost, unakazili svojim zlom.

Na posletku, ne bih nipošto mogao reći da ova knjiga obuhvata celokupnu psihijatrijsku materiju, ali ipak verujem da sadr-ži najvažnija poglavlja moderne psihijatrije u obimu po-trebnom studentima psihologije i psiholozima u praksi koji se ne bave striktno kliničkom psihologijom. Nadam se, takođe, da će izvesne koristi od ovoga teksta imati i studenti medi-cine i srodnih fakulteta, lekari opšte prakse, kao i široki krug čitalaca – neprofesionalaca željnih informacija iz oblasti mentalnog zdravlja. Svojim dragim studentima i mla-dim ljudima koji budu čitali ovu knjigu od srca želim da, ukoliko ne odu iz ove zemlje, žive u nekim boljim vremenima od ovih sada i sa više dostojanstva u inače kratkom, lažlji-vom, prolaznom i patnjom prožetom zemljanom životu.

U Nišu, juna 2014. godine

  Prof. dr Goran Z. Golubović

Share

Ostavite odgovor