Savremena kozerija: REKORDI NADZORNIKA MILJKA LJUBAŠIĆA

Bor, 22. januar

Autor: Mitar Stojanovski

Pričaju rudarski nadzornik, direktor i sindikalac:
-Videli ste li vi, direktore Spasiću, kako odradismo decembar, rekord kakav nije bio ni u jednom mesecu u staroj godini – zapodenu nadzornik.
– Gledao sam na našoj TV u restruktuiranju. Zato sam vam i dozvolio da se proveslite za Novu godinu. Niste vi samo za Jezero, i Hajat ste zaslužili, samo tako nastavite i u Novoj godini. Neće vam biti teško, ionako malo kome pada na pamet da smo i prethodnih meseci imali rekorde, ali, znaš rode, u – minimalcu.- uzvrati direktor.
– Važno je, mori, šta televizija zbori. Vele kako smo i sneg, i led, i sve „neverne Tome“ pobedili, mada ja ni gaće nisam okvasio. A jesmo zaslužili i bolje plesačice i igračice, i tamburaše. Samo ona moja reč o „nadljudskim naporima“ više vredi nego ceo novogodišnji Obamin govor.
Nastavlja se dijalog njih dvojice.
-Nedostajalo je, brate Spaso Spasiću, jedino ono naše „Ne može nam niki ništa“. I sindikalci su bili na zabavi, i oni su naša sorta odreda: nit govore, nit romore. Mirni su ko bebice. Ni da meknu, ni da beknu…
-A je l bilo štogod i u dvenoj štampi o rekordu?
– Čak je i „Politika“ pisala ovoliko. Nedostajala je samo rečenica: Zbog neše rekrodne proizvodnje pomerila se Londonska berza: već pola januara zalihe crvenskato-žutog metala naglo rastu. Toliko rastu da se ne vidi kraj strmoglavu padu cena.
-Jeste, moj Miljko J.Ljubašiću, ljuljaj te rekordne u inat opoziciji I naši pijari prave rekorde.U našem listu moja slika i komentari su na svakoj strani. Rekordan učinak. Pogrešili su u jednome – izbacili su me iz ukrštenice.
-Ćuj, jarane, jes da si ti glavni; nego, ni ja ono nisam loš. Mani se ukrštenice. Bolje su dečje pismice o tvod delu i liku, uče te đaci za domaći zadatak. Zato bi ja za tebe, ako narediš, i u bunar skočio. Jedino…? Daj da oteramo onog mog dušmana, opet mi napisao kako sam invalid a nadzornik. Zajebaje me, šta njega briga što ja drmam platu ko inženjer, ko ministar. Zaslužio sam. Ej, bre, toliki moji rekordi!
– I jesi. Spasio si me stotine puta kad su svi hteli da mi vide leđa. Ako sam ponekog budžovana podmitio, to čine i drugi. Ako sam ih celo tuce zaposlio za jedan, dva dana, nisam jedini. Ako sam topionicu gradio bez projektam i ako je promašaj, pitani su i ministri. Ameri će ionako ovde graditi rudnike, naše „rupe“, kao i do sad, neke krpi Vlada. Ko ih, bre, šljivi u „Osmaoj ofanzivi“? Ja sam za njih kralj, car, plemić, pevač-umetnik, govornik rimski, i demokrata najnpredniji. Naučiću ja pameti tog tvog šefčića. Ko je on da se tebe takvome ponositom usprotivi?
I tako se oni rastaviše, svanu i sutrašnji radni dan, zaštitinik zakona na radu u rudarskoj firmi dobi aber da je vreme da se penzioniše ili da se makne podalje. Nadzornik je, videlo se, važniji iako je na pogrešnom, nezaonitom radnom mestu. Jer, on je taj koji niže rekorde brže nego Titovi udarnici u čuvenim petoletkama.
Treći dan, treća sreća.
-Jes video kako rešavam stvari. Ode neposlušnik dok kažeš britva. I svaki će tako ko tebe dirne. Ti samo kontroliši sindikalce, smišljaj rekorde i – slušaj šta o meni pljuju po kafanama?
-Hoću tako mi Svetog Tome i svih sveca. Ako zatreba, i noge ću da vam perem. Evo, ovako… skinem čarape, zagrejam toplu vodu u lavor, podignem nogavice, i polako, da vas ne golica. Gledao sam ja to u jednom domaćem filmu na čistom srpskom jeziku. – Tako te volim. Sa platom si i premjera nadmašio. I nemoj da te čujem još da si išao u Beograd da me cinkariš. Sve ja znam. Svi su oni pod mojom kontrolom. I njih kao i tebe mogu da kupim za kilo ćevapi i litar „Radenske“. Jasno?
– Ne znam šta mi bi. Biću ti pokoran k o svaki opštinski službenik. Ko svaki direktor u gradu. Ko te pipne, pa bio i sam predsednik moje mesne zajednice, loše će proći. Pogledaj ove šake ko u međeda s Romanije. Ne daj Bože…
– Ne zaboravi ni one nezhavlne inspektorčiće.
-Njih ću srediti pomoću inteligencije…. U Beograd više ni za lekove neću ići. Tako mi sva tri padeža koja sam s hristovom mukom naučio.
– Hoću da središ i one dripce i negativce što pišu kako sam premijeru napravio „svečani cirkus otvarajući novu topionicu“. Ne zanimaju me ni novci, ni plesačice, ni ćevapi i viskiji, ni posao za kojekakve alamane, samo nemoj više da me spominju. Sad je dan D. Mogu ja i u opštini da budem budža. Zato neću ni sindikalce da čujem da su pisnuli, ni okrenuli telefon dalje od Drugog kilometra. Sve ću ih posmenjivati. Smišljaj rekorde i davaj ih „na mene“. Upamtiće oni ko je Ekrem Šojić, ko je Bog i batina. Dobio sam još jednu k o crna zemlja političku podršku. Niko to ne može sem mene u celoj reformskoj Srbiji. Jasno?
– Razumem, šefe. Ali… ja, ja sam… znate .. Pa, ja sam i sindikalac , i to glavni! Pa, ti si me namestio – još pre one Nove godine.

Cena bakra

Cena bakra

Share

Ostavite odgovor