ŠTA SE I KAKO RADI U PRIVATIZOVANOM PD „ SALAŠ“?

Bor, 24. januar

(APEL ZABORAVLJENIH I PONIŽENIH RADNIKA)

Od kad je pod sumnjivim okolnostima „velikih“, stranih investitora za sitan novac kupljeno nekada veliko Poljoprivredno dobro iz Salaša sa preko 5000 hektara zemlje, sa velikom ratarskom proizvodnjom, više farmi i sa više stotiina zaposlenih, krenulo se – u sunovrat celog ovog kraja. Nema više farmi junadi, ovaca, koka nosilja, svinja. Opustelo. O radnicima i njihovim pravima ne trebalo ni pričati.

Neupućeni bi po izjavama direktora ovog preduzeća Đankarla Koste zaključili da je ova firma – rajska bašta! Nažalost, samo radnici znaju kako im je. A i građani Salaša brinu istu brigu. Možda je njima najteže – bespomoćno gledaju uzorno poljoprivredno dobro kakvim su se cela bivša Jugoslavija i Srbija ponosili. Italijanski gazda radi šta hoće i kako hoće, niti ga neko od vlasti kontroliše, niti ima javnosti u radu. Radnici su godinama radili i rade za minimalac i to u neljudskim uslovima. Od jutra do sutra.Vređaju se na svakom koraku, ne zna im se radno vreme, nesigurni su šta ih čeka sutra. Firma je, opšte je poznato, u katastrofalnom stanju. Kasnilo se sa žetvom, jer je prioritet bila- izgradnja teniskog terena, naravno – bez građevinske dozvole. A onda su radnici bili krivi što se letina skidala – u oktobru! Pre tri godine kukruz je obran – u novembru. Možda je ova firma i zbog toga, i ko zna čega sve, zapala u sferu čudnog poslovanja i niz ostalih teškoća. Krivica je, očigledno, pala na radnike kojima se preti i uručuju otkazi. Apeli prema nadležnim inspekcijama – nisu, bar zasad, ni malo pomogli.

Čudno je što državu ne interesuje stanje u toj (stranoj) firmi u srcu istočne Srbije, jer poslovanje je, pretpostavlja se, (bar 50 odsto) u sivoj zoni ; zakoni se zaobilaze gde god je to moguće. Ova firma ne plaća zakup dela poljoprivrednog zemljišta, zagađuje vodotokove i privatne bunare pesticidima, insekticidima i veštačkim đubrivom. I – nikom ništa. I da je samo ovo muka i nevolja pa “ni po jada”, svega je u toj “zadruzi” što se kosi sa zakonima i poštovanjem dosotjanstva domaćih, naših, srpskih radnika i mučenika sa najmizernijim platama i – svakojakvim ponižavanjima. Iole ozbiljnija kontrola pokazala bi kako smo od uzorne firme u agraru “napravili” stranog gazdu koji ni mesto Salaš nije udosotjio preko potrebnom društvenom odgovrnošću. To se iz aviona vidi, od godinama zamandaljenog hotela do naupštenih objekata i mrtvila na ulicama i sokacima. Kao da je, ne daj Bože, zavldalo ratno stanje! Nekad ponos i dika, danas je Salaš – tužna slika; slika naše dozlaboga ubitačne po narod i zemlju privatiazacije. Pitamo se gde su danas nekadašnji glavni protagonisti salaške bagatelne rasprodaje: Boško Ničić, Dušan Mihajlović, Boža Prelević ( ako oni nisu, onda neka neko pita Aleksandra Simića, penzionera i godinama najuspešnijeg direktora Polj. dobra Salaš – ko jeste?) Zamislite kolka je to bezdušnost otuđiti tako plodno, dobrom delom komasirano i navodnjavano državno i narodno zemljište sa razvijenom, ukrupnjenom stočarskom proizvodnjom i hiljadama kooperanata… Možda je najbolje da se pročita opširan tekst u listu “Puls Istoka” “Od ponosa do haosa” sa dodatnim naslovom “Italijanima 5.000 hektara za džabe” od 16. novembra 2012. Salaš je prodat za tričavih 120 miliona, a vredeo je 4 milijardi dinara, s tim što su Italijani kasnije, ni krivi ni dužni, nasledili i 20 milona u akcijama u bankama. Toliki imetak i toliko bogatstvo, ispalo je tako, plaćeno je samo – 100 miliona dinara. Kakav paradoks, kakva katarstrofalna privatizacija, kakvo uruševanje državnog i narodnog dobra? Kako se sa nekadašnjih 750 svelo na 30 stalnih i pedesetak sezonskih radnika, kakve i kolike koristi od tog – i za nas i sav normalan svet apsoluto suludog – nečuvenog biznisa ima država Srbija, država koja je pustila da njeni današnji građani – radnici u Salašu budu – savrmeni robovi. Upravo tako jeste i pred Bogom i narodom!

Poslednji je čas da se spasi DOO SALAŠ u Salašu. Gubici ga vode ka likvidaciji. Možda to nekome odgovara. Narodu u istočnoj Srbiji i mestu Salaš – ni najmanje. Oni bi da se preispita cela privatizacija i sačuva bar dostojanstvo vredno srpskog ponosa, časti i vere.

Sadašnji i bivši ojađeni radnici DOO Salaš. ( Njihova imena ostaju u Redakciji zbog svake sigurnosti, jer se s pravom plaše osvete neprikosnovenih gazdi).

PDSalas

Share

Ostavite odgovor