OSTALI SU ZAUVEK U PRVOJ SRPSKOJ PLAVOJ GROBNICI, OTIŠLI SU U LEGENDU

20. novembar Bor,

U Sremskoj Mitrovici, u Narodnoj biblioteci, pred oko 200 Sremaca i njihovih gostiju, uz milozvučne glasove Dečjeg hora Sremsko-mitrovačke eparije, sinoć je, promovisano treće izdanje knjige „Bitka na Legetu 1914“. O knjizi su govorili, sem autora, i prof. dr Nenad Lemajić iz Novog Sada, Brana Filipović, novinar iz Bora i Slobodan Lazarević, novinar „Politike“ i nekadašnji direktor te kuće. Oni su autoru, dr Radovanu Srdiću, dugogodišnjem direktoru  Istorijskog arhiva Srema, sdušno čestittali  na zalaganju i upornom publicističkom radu i čuvanju istine o stravičnoj drami timočkih prvopozivaca posle Cerske bitke na savskoj obali Sremske Mitrovice. U toj prvoj srpskoj rečnoj plavoj grobnici, na polju Leget, izgunulo je, zarobljeno ili se udavilo u nabujaloj Savi oko 6 i po hiljada mladih vojnika sa Timoka i iz Negotinske krajine. Spašena je ratna zastava legendarnog 13. puka „Hajduk Valjeko“ . Herojstvo dr Milivoja Petrovića, praunuka Hajduk Veljkovog, sačuvalo je  čast i obraz srpskog vojnika. Zastava je danas u vitrinama mitrovačkog Muzeja, a na promociji Srdićeve knjige viorila se ista takva zastava („reprodukcija“) koji su pridošli oberučke grlili slikajući se za uspomenu.

2015-11-18 19.19.20 sized

                Dr Srdić je naglasio da se upravo sad vidi „neviđeni izliv poštovanja prema vojnicima Timočke divizije“… Timočani su nakon 16 časovnog teškog marša, podsetio je, stigli u rano jutro na obalu Save u Mačvi; ispred njih se odjednaput isprečila zastrašujuća voda. Šta ih je gonilo, iskonsko junaštvo da krenu na drugu obalu  ili je to bio nagon mladosti? Po 200 njih u čamcima, u stojećem stavu, otisnulo se niz reku zasipani krušumima austrisjke obaske straže. Ipak, uspeli su da kroče na srpsku obalu Srema. Suprostavili su se Hazburškoj monarhiji od 50 miloina sa svoja, srpska četiri miliona ljudi. Razvila se neravnopravna, užasna borba, sa šest srpskih i 30 ustrijskih bataljona. Neprijatečlj je u poečtku potisnut, ali je ubrzo pristigla ogromna „đuto-plava“ armada. Mladi Krajišnnici, Negotinsci i uz njih Moravci, izginuše tog dana i ostaše zauvek u pet legetskih grobnica. Iz tog večilišta kao da odjekuje misao – da o borbi mogu sam da svedoče preživeli i slobodni ratnici. U knjizi domira njihova hrabrost i uzvišena žrtva. I zato i sad, s ponosom podsećam, 13. Velkov puk, prvog poziva Timočke divizije, otišao je u legendu, u nebeski predeo otadžbine. A nama ostaje jedino da  čuvamo uspomenu. Njihovo delo je večno… Do sada je ukupan tiraž 4.500 primeraka, a nadamo se i četvrtom, dopunjenom izdanju.

Reč  Brane Filipovića na promociji trećeg izdanja knjige „Bitka na Legetu“, u Sremskoj Mitrovici, 18. novembrara, objavljujemo u celini.

 

…„NAJDUBLJA ČEŽNJA ČOVEKOVA JESTE  ČEŽNJA I VAPAJ ZA SLOBODOM…“ Patrijarh srpski Irinej

-Grobovi ( i spomenici ) uisitnu su tačke koje nas određuju, ali su i sve i jedino što imamo u ovom životu. Ako želite da saznate prošlost bilo kog mesta idite na groblja. Na njima je ispisana istorija. Ona pamti najduže i najviše… Vladika Hercegovački Gligorije

                               I OVA Radovanova knjiga je, poštivani  prijatelji, monument dostojanstva, bogat je i jedinstven dokument, stasiti beleg. Ona, kao i spomenik na LEGETU PALIM RATNICIMA SA Timoka i Krajine, jeste stamena, ispisana i ukoričena gromada neophodna, nasušno  potrebna generacijama koje dolaze. Ovo treće izdanje je oplemenjeno novim sadržajima, nepobitnim istinama, zapsima i prikazima, ilustracijama i fotografijama i iz novijeg vremena, iz godina kada se – najviše zahavljujući Srpskoj pravoslvnoj crkvi, – brižno čuval, i danas se čuva i evocira – uspomena na slavne ratnike i Prvu srpsku, rečnu plavu grobnicu. Pobedila je, nama toliko važna, kultura sećanja, prevashodno na najsvetliji deo istproje našeg naroda.

                I zato je ova Sredićeva monografija najvredniji spomenik za više od 40.000 vojnika i  starešina Timočke divzije prvog i drugog poziva, od kojih je polovina, njih 20.000 besmrtnih – dalo je život za Otadžbinu.To je poloivna današnjeg Zječara ili Bora, najvećih timočkih gradova. Oni, kavog li dešavanja, u svojoj Timočkoj krajini nemaju spomenik. Ovde, na polju Leget, kraj  virovite Save, ostao je  cvet mladosti timočkih prvopozivaca. Ova bolna istina ostala je zabaležena i u dnevnicima ratnika pisanim u kratkim predasima usiljenih marešva i bojeva. Jedan od tih ratnika je i Petar Radovanović iz borskog sela Zlot, podno planine Malinik, rudarski radnik i socijalistički prvak sa Dinmitrijem Tucovićem. Petar je vojevao u oba balkanska i oba svetska rata. Podignut mu je veliki spomenik  centru Bora, u blizini rudarskih kopova. On je u svom dnevniku, 1914, zapisao:

                -Negde u Noćaju u Mačvi, 14. septembra, uveče, sretosmo naše vojnike koji su jedva ostali živi, jer je Švaba kod Čevrntije potukao naše trupe. Bio je to ostatak od tragičnog 13. puka i ostalih grupa…Bili su prešli na njihovu obalu Save kod Čevrntijee, bio je to 13. Puk Timočke divizije i pola 15. puka, kao i delovi konjice, bolničari i dva topa. Ostali su tamo jer ih je austrijska vojska potukla. Sve je zarobljeno ili pobijeno, a vrlo malo živo uteklo, tj. ostali su samo dobri plivači. Mi smo još noću čuli trubu koja je pozivala na predaju naših zalutalih trupa. Tu smo gledali užasne prizore na obali. Puno ranjenih i mrtvih bilo je na suprotnoj strani…

                Negde, krajem devedesetih godina, prvi put susreo sam se  sa prvim izdanjem „Bitka na Legetu“. Podstaknut novinarskom zntaiželjom pročitao sam je istog dana, i u trenu se setio profesora šabačke Medicinske škole Marka Markovića i njegove sekcije „Detinjstvo deci“. Divni čovek i patriota, ponosi Srbin, rodom iz živopisnog Donjeg Crniljeva, na sredokraći  Šapca i Valjeva, svakog septembra, sa svojim učenicama odlazio je na Legat  da se pokloni senima palih Timočana. Još tada su, shvatio sam,  postali besmrtni, jer ih se sećala jedna dična mladost, bliska generacijski, srodna po veri i duhu slobodarskom. Vozeći se lagano čamcima tadašnje JNA, devojke su, suznih očiju, bacale karanfile u nabujalu Savu. Iako mlad novinarski urenik taj događaj sam objavio na celoj prvoj strani „Omladinskih novina“. Tada je započeo i moj prvi  bliski  susret sa Legetom i pričom koja je dugo tinjala u mojim mislima o tome kolike su, na polju sa pokojim crevenim cvetom, pale žrtve za odbranu Otadžbine. I tek posle iščitavanja Srdićeve knjige „Bitka na Legetu“, godine 2000.  napisao sam  „Stravičnu noć Timočke divizije“ i poemu „Ubi me, Stepo, taj s mosta krik“…Knjiga je imala dve promocije u Domu vojske u Beogradu i jednu u borskom Muzeju, poemu sam govorio dvaputa na obeležavanjima 6. septembra na Legetu kraj spomenika podignutog 1923. Timočkim nesutrašivim sokolima.

                Danas i ovog časa, u Sremskoj Mitrovici, gde se rađala kultura Evrope i sveta, gde je sloboda u oba svetska rata najskuplje plaćena, otvaramo nove stranice istorije našeg rodoljublja, patnje i bola, naše časnosti i viteštva, večite borbe za opstanak svoga roda.

                Godinama sam dolazio u Srem i na zeleno polje Leget sa potomcima izginulih timočkih prvopozivaca, i nikad nismam mogao da sklonim oči sa nemirne i moćne vode; ona, reka Sava, ovde mi  je više zaokupljala pažnju i brigu nego cele mladosti koju sam kraj nje proveo odrastajući preko puta u Šapcu. Da nije bilo Sredićeve monografije , pitanje je da li bi ikada dolazio na hodočašća srpstva i dužnog sećanja na tako burno ispisani deo istorije svoga naroda? Drugo i sada treće izdanje „Bitke na Legetu“ jeste i svedočenje o neviđenom žrtvovanju za Otažbinu Srbiju, za prisajedinjenje Vojvodine matici zemlji, za strašnu izgibeniju kako bi se pomoglo saveznicima. Ovakve knjige je nemoguće skrajnuti, nagraditi  ih, jer one su nepokronije i istrajnije od svakog mermera, one ne mogu da ugasnu, ili padnu u zaborav, u njima – teku potoci vojničke krvi, i duše izginulih, i rana nikad zaceljenih. One su najsvtlija luča slobodarstva,  nova spomen-pripovedanja o Bici na Legetu; godinama i godinama, nepotrebno i nezasluženo ni čim, skrivana je od sebe samih, od sabraće i potomstva. Ova oda bratstvu, herojstvu, prkosu i patnji, i beskrajnoj ljubavi prema majci Srbiji, nikad više neće ostati prepuštena i najmanjem zaboravu. Ona je i čitanka o tome kako je Otažbina samo jedna, kako je i roditelj, i  kućni prag, i SVE.

Mirko Cokić na Savi kod Legeta
Mirko Cokić na Savi kod Legeta

                Hvala Sremu i Mitrovici, i Šašincima, i svim dobrim ljudima i našem dobrom narodu, što nam – okupljanjem i blagošću – blagoslovi  i  ovo nezaboravno veče, i  zdravom i pravom rukom ispisane istorijske drame, što nas još više zbliži i zbratimi za nadolazeće – duge godine i bremenite vekove.

spomenik na Legetu
Na Legetu 2008.
Share

Ostavite odgovor