);
Breaking News

In Memoriam: Ljubiša Radivojević

Dodić A. Dragi: SEĆANJE NA LJUBIŠU RADIVOJEVIĆA

                 Ljubiša Radivojević spada u najvatrenije i najvernije privrženike rekreativnih fizičkih aktivnosti. Njegovim fizičkim nestankom iščezao je čovek koji je oličenje zdravog načina života, pozitivnih ljudskih vrednosti. Bejaše neverovatne mentalne energije, koju ponekada nije mogao da kontroliše. Organizator je i predvodnik mnogobrojnih pešačkih tura, mnogih manifestacija lepote i zavodljivih čari fizičke kulture, sporta. Imao je jako sportsko srce koje je preživelo infarkt šezdesetih godina njegovog života. Beskrajna zaljubljenost u fizičke aktivnosti darovala mu je takoreći dugovečnost. Na jednom desetodnevnom pešačkom maratonu meštanima je rekao: „Imam šezdeset godina i neki moji drugovi su poumirali a mene u životu održava pešačenje“.

                      Borska sredina možda nikada više neće imati čoveka takvog kova. Umeo je da svojim nenadmašnim organizatorskim talentom okupi ljude svih starosnih grupa, od najmlađe dece do osoba preko 70 godina. Iskustvo bavljenja sportskim i rekreativnim sportskim aktivnostima počeo je da stiče kao školarac, planinarenjem i igranjem fudbala. Pod vođstvom Ljubiše Radivojevića Borani su obišli prelepe,  divne i nezaboravne predele zemlje Srbije sa Kosovom i Metohijom, Bosne i Hercegovine, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Grčke. Najimpozantniji poduhvat Borana je pohod – hodočašće manastiru Hilandar na Svetoj gori, povodom 800 godina njegovog osnivanja, sa pređenom maršutom od 800 kilometara za 17 dana.

                          Trpeo je neverovatne bolove prilikom savladavanja velikih razdaljina. Bolovi na jednom kolenu su bili izrazito jaki i nepodnošljivi, a on je šepajući zbog toga, izbijao na čelo raštrkane kolone i određivao pravac kretanja. Pred kraj života je na moju sugestiju podvrgao sebe hirurškom zahvatu ugradnje veštačkih kolena, jer sam čuo da je to uradio čuveni Mihaljič, sa kojim je kao omladinac trčao  rame uz rame. Upražnjavanjem fizičkih aktivnosti sledi neizmeran dobitak. Živimo u nekom užurbanom, stresnom i smutnom vremenu. Boravak u prirodi je neverovatno blagotvoran.  Postiže se relaksacija duha i tela. Otklanja se nemir i napetost – anksioznost. Pribegavanje medikamentima  kada to nije nužno, predstavlja jedno od najvećih blesavljenja jedinke. Ljubiša  je znao za životodavne prednosti bavljenja takmičarskim i rekreativnim sportom.  Naslađivao se je darovima kretanja i druženja u prirodi. Često sam primećivao kako je naprezanjem grudnog koša, pokušavao ali i uspevao u tome da udahne što više kiseonika  u prirodi,  zdravoj životnoj sredini.

                            Mene je posebno zadužio kada sam preživeo najstravičnije trenutke u životu na planini Veliki krš u okolini Bora. Ljubiša Radivojević, Stojković Žaklina i Duško Sazdanović bili su, ispred sokolskog društva, nesebični u pružanju pomoći meni za vreme boravka u Urgentnom centru u Beogradu i za vreme rehabilitacije u Gamzigradskoj banji. Zamislite ovaj prizor u Urgentnom centru, kada pacijentu kljakavom i nikakvom, prikovanom za bolesnički krevet, ophrvanom košmarom neizvesnosti, kome u poludremežu prilazi šarmantna dama u zimskoj bundi i umilnim glasom kaže:“Otac me je poslao da te pitam šta treba da ti se kupi i donese“. To je bila Danijela, njegova kći, što je dokaz da je iza sebe ostavio plemenito potomstvo: dve divne kćeri i tri vrlo napredne unuke. Ljubiša Radivojević je tokom života u više navrata pomagao unesrećenima i spasavao ih od teških čak i pogibeljnih posledica, tako da je njegov humanizam nesporan.

                             Zato, dragi moji, neskrivena ljubav prema fizičkoj kulturi isto je što i ljubav prema svom zdravlju, prema svom telu i duši. A dušu tako lepo razgaljuje druženje u prirodi kada nađeš sebi prikladnog sagovornika.

                               Bio si zakleti, tvrdokorni nepartijac. Prezirao si svako prisiljavanje da postaneš član Saveza komunista radi napredovanja na poslu. Ostao si dosledan sebi da samo svojim sposobnostima i talentom krčiš sebi put u profesionalnoj karijeri. Zatim si bio rezervni vojni starešina i pionir informatike i učesnik u inaugurisanju prvog kompjuterskog sistema u Rudarsko –topioničarskom basenu Bor. Ispoljio si posebnu inovativnost na početku radne karijere. Voleo si da budeš gospodar situacije, ali za opšte dobro i dobro onih sa kojima si drugovao i prijateljevao.

                                Sa blagoslovom nadležnih vladika, obišli smo skoro sve eparhije Srpske pravoslavne crkve, poklonili se mnogim svetinjama i svetim mestima. Uglavnom smo po manastirima izuzetno srdačno primani, osim jednog drastičnog slučaja, kada smo na jednom višednevnom pešačenju obilazili manastire,  trebalo je da noćimo u manastir Prohor Pčinjski, kada nam je ozloglašeni vladika Pahomije uskratio gostoprimstvo i tridesetak  hodočasnika prohladnu noć provelo pod vedrim nebom na obali reke Pčinje. Neka Bog oprosti Pahomiju, a mi niti opraštamo, niti zaboravljamo.

                                Laureat si mnogih nagrada i priznanja, gde se posebno izdvaja „Zlatni indeks Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, kao student prve generacije pomenutog fakulteta.

                                  Pre šest godina pročitao si moje pismo slato najvišim borskim i srpskim zvaničnicima da mi pomognu, u okviru svojih nadležnosti, u otkrivanju aktera mog zlostavljanja i maltretiranja od strane borske kriminalističke policije, gde me je uputila zamenica javnog tužioca. Pohvalno si komentarisao moje pisanije:“Ti lepo pišeš“. Tvoja pohvala me je nadahnula da ti, dragi Ljubiša, budeš predmet mog lepog i jednostavnog pisanja i izražavanja, ali na žalost, posle tvoje smrti. Neka ti ovo moje pisanje bude moj posmrtni dar tebi za tvoje čovekoljublje i tvoju velikodušnost. Nadam se da sam kratko i briljantno ocrtao tvoj životni put.

                                    U vreme kada je već preživljavao posledice teškog moždanog udara, sokolsko društvo čiji je bio dugogodišnji predsednik, promenilo je pasivno i nakaradno predsedavanje i kada mu je to saopšteno, na njegovom bezizražajnom licu zatitrao je smešak, trag duhovne radosti što će to društvo beskompromisno slediti njegov put. I možda će, kao što je Bata Živojinović pred smrt izjavljivao, odozgo sa neba nadzirati njegov rad.

                                    Počivaj u miru, neka se tvoja duša raduje, jer poklonika tvog dela i zaljubljenika sporta i fizičke kulture uvek će biti.

                                       Neka ti je večna slava i hvala!

Share

Оставите одговор

×

Klik Like Facebook i budimo u stalnom kontaktu !