);
Breaking News

EKOLOŠKA BRIGA

Bor, 31.12.2019. Teks i foto: Dodić A. Dragi

SAMO REDARSTVO I EKOLOŠKA BRIGA SPASAVAJU PLANINU STOL

     Svake godine, pa i ove godine, o verskom prazniku Preobraženje, održava se vašar, u nastanku vašar seljana i šireg područja opštine Trgovište, u Kozjem dolu, na tromeđi Srbije, sada severne Makedonije i Bugarske, pod pokroviteljstvom Evropske Unije, finansiran njenim programom prekogranične saradnje. Pažljivo sam osmatrao ponašanje i postupke besprekorno uspostavljene redarske službe i kako je regulisan red na vašaru, koji se najviše poremeti kada neki gosti u kasnim noćnim satima, preobilno zaliveni alkoholom, agresivni i drogirani pomenutom psihoaktivnom supstancom do besvesti, započinju sa provokacijama, a drugi takođe u blaženom stanju besvesnog pijanstva, nasedaju na te provokacije i gde ujutru ima dosta tragova krvavih obračuna, zasada bez tragičnih posledica. Ove situacije raspliću uniformisani pripadnici reda i poretka, a ne redari. Redari rade sa pristojnim treznim građanima jedan vrlo lep posao. Odmah na ulasku u saborište, preusmeravaju ili usmeravaju masovan priliv vozila na slobodan ili ispražnjen parking. Nijedno privatno vozilo, pa čak ni Mup-a, nije imalo pristup saborištu. Istina to je jedan ograničen prostor, omeđen rečicom Kozodolska reka i brdima koja nadvisuju saborište, koji bi ukupno sa parkinzima mogao da iznosi površinu od nekoliko hektara. Parkinzi su bili sprudovi – rečni nanosi peska i šljunka navedene rečice, koja ume da pomahnita bujičnim tokovima i sruši most i vrlo bezbedan most otvorila je pre 5-6 godina naša ministarka za građevinarstvo. Takođe, na putu, u dužini od nekoliko kilometara od varošice Trgovište, sami vozači su parkirali kola uz put ili na pokošene livade pored puta. Pristup pozornici imala su samo vozila kulturno – umetničkih društava i bendova, veliki kombiji natovareni razglasnom tehnikom i muzičkim instrumentima. Na saborištu, mestu masovnog okupljanja, razmeštene su tende sa kafanskim stolovima i samo jedan put je vodio do centralne bine – pozornice. Na ulazu u saborište, redari sa zelenim prslucima, onemogućavali su pristup saborištu svim privatnim vozilima, osim vozilima sa opremom za učesnike programa na bini. Bejah zadivljen ovakvim radom redarske službe i njenom posvećenošću da ne dozvoli haos u saobraćaju, a koji nastaje tek od prvih večernjih sati, kada imaju noćne nastupe naši renomirani bendovi i muzičari.

       Na vašaru, u večernjim satima, prva je nastupala „Balkanika“, nadaleko čuven i izvrstan muzički sastav, ali ono što su radili sa ozvučavanjem svog nastupa, zgrozilo mi se, bio sam deprimiran. Ona je bila ogreznula u profitabilnu bedu jeftinog muziciranja. Pojačala odvrnuta do nepodnošljive granice, razglas divljački preglasno brundao kao artiljerijska oruđa u pripremi napada pešadije. Pa nisi mogao da razlikuješ vokal od instrumentala, nikakav ugodan ton, samo neko kreštanje, vrištanje i podvriskivanje sa zvučnika. Nemam nikakvo objašnjenje za takvo ponašanje i neko opravdanje u emocionalnom, estetskom, racionalnom razlogu. Umesto ekspresije melodičnog glasa vokala divnih mladih dama, trešti besomučno urlanje sa zvučnika. Na jednom skučenom prostoru toliku razglasnu tehniku koncentrisati, to je van svake logike i brutalno vređanje prisutne publike, kao da je marva koja će samo da zeva u učesnike na pozornici koji ne odašilju apsolutno nikakvu poruku humanog i lepog publici. Moja je pretpostavka da su sa ozvučenjem tako radili da bi prikrili svoju nespremnost za nastup na vašar pred divnom publikom, otšrafili sve šrafove, da bi slušalac takve muzike otišao kući pobrljaven, obespokojen. Na tonskim probama, pred nastup, takođe je bila preglasna muzika, ali nešto manjeg intenziteta. Tada sam primetio jednu od četiri dame, kako nežnim ručicama prekriva svoje fine ušne školjke, da bi zaštitila sebe od preterane glasnoće muzike. Zatim, pre početka nastupa, konferansa najavljuje „Balkaniku“ kao bend koji prati svetsku muziku i svetske trndove, verovatno imajući u vidu ogromne zvučnike, kojima pojedinci sa kardiovaskularnim problemima ne bi trebalo da prilaze kada počnu da emituju pobesneli zvuk. Ali najveći apsurd se dešava kada frontmen, dok sa zvučnika trešti posmrtni marš za sve što je lepo u muzici, pita publiku: „Da li se čujemo!“ Nakon kratke stanke, opet pita:“Pa da pojačamo ako se ne čujemo“. I kiselo se smeši kada i sam primećuje da je to neumesno pitanje. Mnogi od publike, nisu smeli i mogli da se približe bini i izbliza osmatraju izvođače, jer je divljačka muzika stvarala zvučnu barijeru. Za mene ostaje nerešiva enigma da se jedan divan bend na vašarima srozava u kaljugu bljutavog i gadljivog muziciranja. 

        Pre nekoliko godina, ALEKSANDAR MILIKIĆ, kao predsednik opštine Bor je bio na vašaru gost predsednika opštine Trgovište. Dok je sa okolnih brda dopirao prohladan dah svežine vazduha, mene je prijatno iznenadila ljubopitljivost sadašnjeg gradonačelnika kada sam mu rukom pokazivao na ta brda usred kojih sam ponikao, otpočeo da koračam životnim putem koji je bio ivica ambisa u mladosti.  

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

        Zar postoje prepreke da se jedna izvanredna redarska služba uspostavi i na Stolu, prilikom masovnog okupljanja Borana? Začuđujuće je i zabrinjavajuće da se Organizacioni odbor za sportske susrete mesnih zajednica grada Bora (u daljem tekstu: Organizacioni odbor), krajnje nemarno I indolentno odnosio prema dosadašnjim masovnim skupovima građana, a posebno prema životnoj potrebi stanovnika Bora da se beskompromisno zaštiti borska lepotica planina Stol. Zar ne bi mogao da se uzor redarstva na vašaru u Kozjem dolu preuzme i prilagođen oživotvori na Stolu. Čuo sam građane koji su glasno negodovali protiv obesnog divljanja motociklista na putu prema domu. 

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

      Kada je vegetacija u punom cvatu, kada je sve rastinje ocvetalo, razlistalo i ozelenelo, kada se latice cveća radosno rašire prema suncu koje ih zapljusne svojim životodavnim zracima, tada naiđe neki gramzivi biljober ili biljoberka, pokidaju cvet sa stabljikom ili bez, ili sa korenčićem iščupaju celu biljku iz tla, prekinuvši njen vegetativni ciklus. I na taj način spreče da zanosni mirisi cveta razvedravaju posetioca planine i da mu dan oplemene, jer oni prekidaju turobna i mračna razmišljanja. Postoji hrišćansko verovanje da onaj ko čini zlodela prema drugim ljudima na Zemlji, ide na onaj svet da večito prebiva u paklenim mukama, a zašto ne bi mogao uništitelj prirode da bude podvrgnut zamišljenom paklu na nebu i tamo okajava svoje neoprostive grehe. Zločinitelji prema prirodi bi mogli, pod Božijom prisilom, da pokucaju na vrata pakla, pošto ih krivična zakonodavstva na Zemlji za takva zlodela čine nevinim ili ih uopšte ne tretiraju u krivičnopravnom smislu. 

          Svestan sam da je moj predlog obraćanje gluvima bez sluha i nerazboritima bez pameti, ali ga ipak obznanjujem i plediram sledeće. Kod svakog masovnog okupljanja na Stolu, treba uspostaviti dva sistema zaštite planine Stol: 

1.Prvi sistem se odnosi na ograničenje pristupa motornim vozilima i motociklima saborištu kod doma. Redari bi trebalo motorna vozila da usmeravaju najpre ka postojećim parkiralištima i pored puteva od raskrsnice Cepe i pored puteva koji vode ka domu. Vozila mogu biti parkirana najviše jedan kilometar ispred planinarskog doma i da na tom odstojanju budu postavljene rampe na svim prilaznim putevima ka Stolu. Pristup planinarskom domu za vreme masovne posete mogla bi imati samo dostavna vozila, vozila Mup – a i sanitetska vozila. Vlasnicima zemljišnih parcela ne bi trebalo ograničavati pristup svom privatnom vlasništvu. Po svaku cenu bi trebalo da organizatori sportskih susreta mesnih zajednica ili eventualnih drugih masovnih skupova, da spreče pristup privatnim vozilima i motociklima: livadama i samom saborištu kod planinarskog doma. Posetioci ne bi bili uznemiravani vozačima i motociklistima u neblagoslovenom, pijanom stanju. 

2. Drugi sistem zaštite bi činili redari koji pomno prate i obilaze teren, da bi nadzirali ekološko ponašanje posetilaca  – građana.

3. Po potrebi, van masovnih okupljanja, uvesti ekološke patrole mladih, koje bi obilazile područje planine Stol i o narušavanju eko – sistema izveštavale nadležne i javnost. 

         Velika je greška lokalne samouprave sa gradonačelnikom na čelu, što je prihvatila i realizovla tupavu ideju već pomenutog Organizacionog odbora o asfaltiranju puta Cepe – Stol, sa riskantnim posledicama i po učesnike u saobraćaju i za očuvanje prirode planine Stol. Vic da taj put, sa asfaltiranim drugim seoskim putevima ka Stolu, približava planinu Stol planinarima, ne može da zasmeje, jer nema poentu. Planinari, dobi od najmanjeg deteta do najstarijeg uzrasta, savlađuju razdaljine u prirodi ubrzanim ili usporenim hodanjem, a izuzetno trekingom i planinskim trčanjem, a ne vozikaju se bespotrebno modernim saobraćajnicama na svojim četvorotočkašima. Do bezbroj destinacija u susedstvu, Evropi I svetu, koje su sveta mesta – dragulji prirode, ne postoje izgrađene savremene asfaltirane saobraćajnice, već se njima prilazi sa strahopoštovanjem i ekološkom  ljubavlju, takoreći neprohodnim, neprokrčenim stazama i puteljcima.

           Realizacijom perverzne, izopačene ideje Organizacionog odbora, gradska vlast je učinila sa ekološkog stanovišta i sa aspekta racionalnosti trošenja sredstava iz gradskog budžeta, evidentnu glupost i običnu budalastu stvar. Nije postojala preka potreba lokalne samouprave, niti vitalni interes građana Bora, već samo interes nekolicine iz rukovodstva planinarskog društva “Crni Vrh”sa sadašnjim predsednikom na čelu i interes samo nekolicine iz rukovodstva  jedne mesne zajednice. Motiv te grupe ljudi za takvo ponašanje je prevashodno koristoljublje i lična korist i ništa više. To je eksplicitan obrazac, briljantan primer kako se ne treba ponašati kada imaš vlast i zloupotrebiti je isključivo radi lične koristi i kako, shodno razmišljanju mitropolita crnogorskog  AMFILOHIJA, ne postoje prepreke koje ne bi preskočili oni kojima je jedan od vrhovnih ciljeva u životu: udovoljavanje stomaku, zadovoljavanje telesnih prohteva preko svake mere i trpanje jela I pića u želudac nakon što je zadovoljena biološka potreba za hranom. Čini se da ljudsku vrstu od čovekolikih predaka  od kojih po evolucionoj teoriji čovek vodi  poreklo i ostalih životinjskih vrsta, kao najnapredniju životinjsku vrstu, pored pameti i inteligencije i prežderavanjem se čovek izdvaja. Gradska vlast bukvalno ne zna šta da radi sa iznenadnim uvećanjem prihoda u budžetu grada i kako da ga se ratosilja, pa se zato orijentiše na pravljenje finansijskih gluposti i gde se stvara idealan teren za razne nedozvoljene finansijske radnje. Koliko je dosada bilo rasipništva i koliko će ga biti, to samo Bog zna i dotični akteri. Neka istraživanja su pokazala i nedvosmislena su mišljenja merodavnih eksperata da na grbači naroda dolaze mediokritetski tipovi koji su puni samopouzdanja i tu sigurnost raznoraznim manipulacijama i jalovim obećanjima, prenose na narod, glasače, koji na izborima glasaju za njih. Postoje nerazjašnjene dileme zašto  visokomoralni I kompetentni pojedinci  izbegavaju javne funkcije. Kada bi gradonačelnik, prvi čovek grada, bio okružen svitom pametnih, kompetentnih i darovitih pojedinaca, daleko manje bi bilo i rasipanja tuđih para I drugih štetnih ponašanja, već se skoro uvek nosioci javnih funkcija, okružuju partijskim poslušnicima i  onima koji ne smeju da štrče svojim stručnim i moralnim kvalitetima prema vođi. 

         Pozamašna suma novca biće isplaćena izvođaču radova na asfaltiranju puta Cepe – planina Stol. A da su ta novčana sredstva isplaćena ili data u nekom obliku pomoći socijalno ugroženim penzionerima ili kao podrška porodicama sa maloletnom decom i sa  beznadežnom i vrlo nepovoljnom finansijskom situacijom, i koliko bi tu bilo obradovanih roditelja i koliko dečije nepatvorene, iskrene radosti zbog toga. Gradsku vlast baš briga što neka deca u gradu, pa i školarci gladuju. 

           Dragi moji, znam šta je socijalna beda, koja me je ganjala, proganjala, zločiački udružena sa permanentnim porodičnim psihičkim zlostavljanjem i pretila mi najgorim scenariom, ali sam uvek nalazio snage u sebi da joj se suprotstavim. Grad Bor je za mene u bukvalnom smislu grad pakla i najtežih i najžešćih nasrtaja na integritet moje dečije, dečačke i mladićke ličnosti u vremenskom periodu od petog razreda osnovne škole do završetka gimnazije “Bora Stanković”. Živeo sam kao kao dete i adolescent u socijalnoj bedi, u doba socijalizma, gde je socijalna zaštita bila visoko proklamovana, a bogme od toga i podosta realizovano. A danas živimo u nekom tržišnom neoliberalizmu, gde je profit iznad svake ljudske vrednosti i iznad svakog respekta prema prirodi i svake vrednosti zaštite prirodne sredine. Ali priroda ume da svojom nepredvidljivošću uzvrati surovom odmazdom. 

          Tavorio sam u porodici razvedenih roditelja, kod oca, nepopravljivog i neizlečivog hroničnpg alkoholičara – prvoborca, sa devet ratnih odlikovanja, kome su zavidno ratničko umeće i specijalnost bili da kao nadareni dobrovoljac vrši fizičku likvidaciju i zarobljavanje posada bunkera Vermahta nacističke Nemačke. Varošica Bor sa rudnikom bakra, pod nacističkom okupacijom je bila opkoljena načičkanim bunkerima – utvrđenjima, fortifikacijskim objektima izgrađenim od vrlo kvalitetnog, a i armiranog  betona, po mojoj gruboj proceni i poznavanju terena ne više od 10 – 15, sa kojih je dejstvovala protivvazdušna odbrana Nemaca protiv savezničke avijacije koja je razarala naftna postrojenja u Rumuniji, koja su kontrolisali Nemci radi snabdevanja gorivom svoje ratne mašine i koja je počela da pokazuje očajne znake zamora u vreme naleta savezničkih bombardera. Velika je šteta što u radijusu borbenih dejstava narodno –  oslobodilačke jedinice kojoj je pripadao, nisu bili obuhvaćeni i ti bunkeri, koje bi jedno nepismeno, okretno, vižljasto seosko momče u partizanskoj uniformi, neustrašivog duha, hrabrog srca, gorštak sa nekih brdsko – planinskih područja mati Srbije, glatko i sa prefinjenom veštinom i vanrednom dovitljivošću savladavao posade tih bunkera i tako smanjio broj oborenih savezničkih aviona. Kao bombaš – dobrovoljac, po neustrašivosti i retkom hrabrošću,   uporediv je sa najvećom srpskom heroinom MILUNKOM SAVIĆ. U početku, prilikom suludog jurišanja na bunkere, partizani su trpeli vrlo velike gubitke u ljudstvu, stradali i bivali pokošeni kao snoplje ubitačnom vatrom iz bunkera – mitraljeskim rafalima. Do tančina je znao prednosti i nedostatke nacističkih bunkera, koje je koristio kod bombaškog napada ili neprimetnog prikradanja i upada u bunker. Hitrinom, okretnošću i snalažljivošću uspevao je da nadvlada brisani prostor i reflektore i domogne se mrtvog ugla bunkera, gde je bio izvan vatrenih dejstava iz bunkera, da silovitom akcijom upadne u bunker, prethodno neutralisavši osmatrača, i onesposobi ga likvidacijom vojnika Vermahta ili njihovim zarobljavanjem. Propisano i naučeno ratno postupanje sa posadom bunkera je bilo sledeće. Kod prvog kontakta sa nacističkim vojnicima, sa zaplenjenim nemačkim automatom – šmajserom  (maschinenpistole  40), uperenim u njih,  je bio uzvik : „Hände hoch“ (Ruke u vis). Ko bi pokušao da se dohvati oružja, kratkim rafalom bio je osujećen u svojoj nameri. Slede uzvici: „Hinaus“ (Napolje) i „Los“ (Hajmo) kod isterivanja iz bunkera, kao naredba da izađu iz bunkera. Kada bi neko pokušao da iz formirane kolone pobegne, šmugne u mrak, sledio je uzvik: „Halt“! (Stoj!). 

          Još da napomenem, najveće fortifikacijsko utvrđenje bilo je stotinak  metara iznad početka sadašnjeg niza niskih porodičnih kuća, pored puta za nekadašnju tehničku školu, sada preimenovanu. Prema kazivanju LJUBIŠE RADIVOJEVIĆA, Nemci  – stručnjaci za graditeljstvo, odmah po dolasku u Bor, u staroj zgradi generalne direkcije Borskog rudnika, raspitivali su se i interesovali za lokaciju u Boru, gde je najbolja ruža vetrova: intenzitet, učestalost i osobenosti  vetrova koji duvaju – duvanje najpovojlnijeg vetra  i tako su taj niz zgrada podigli na toj lokaciji. Pomenuti  bunker je služio i za zaštitu od savezničkog vazdušnog napada na tu naseobinu oficira Vermahta, a i podrumi su bili prava betonska skloništa od napada iz vazduha. Celokupnost bunkera je činila sistem protivvazdušne odbrane Borskog rudnika, odakle je Treći rajh snabdevan bakrom, strateškom sirovinom za svoju ratnu industriju. Nacistički bunkeri su bili poput srednjevekovnih zamkova, po pravilu znatno manjih dimenzija i sa svojim većim delom ispod površine zemlje, sa višestrukim funkcijama: sklonište od vazdušnog napada, skladište municije, ali i za defanzivna dejstva protiv narastajuće gerile i ofanzivnih dejstava na eskadrile savezničke avijacije. Nacistički bunkeri su bili mitraljeska i artiljerijska gnezda na okupiranoj teritoriji. Pri nadiranju Narodno – oslobodilačke vojske i Crvene armije na oslobađanju Beograda, iz nacističkih bunkera je pružan žestok i naizgled nesavladiv otpor. Nacistički bunkeri, jedno kratko vreme su bili neosvojivi bastioni – tvrđave nacizma u okupiranoj Evropi.

             Da sa mnom nešto nije u redu, naslutili su moji školski drugovi u borskoj gimnaziji i kupili su mi neke cipele – gumenjake i kasnije, to sam vrlo lepo uzvratio organizovanjem proslava godišnjica mature. To je primetio i moj najbolji školski drug BOJIĆ  DRAGAN, kada u učionici, nas nekolicina, u pauzi između časova, rekao nekome od prisutnih: „Dodić je operisan od devojaka”. Nisam odreagovao spoljnim znacima, niti sam imao snage za tako nešto, samo sam oćutao. Moj školski drug  je bio u naponu, u zenitu mladalačke snage, uhranjen dobro i trenirao za podmladak RFK Bor. A ja snužden, zamumuljen, žgoljav, beznadežan, stegnut, introvertan a ekstrovertan samo kada sam odgovarao na pitanja nastavnika ili profesora, izgladneli, izgubljeni slučaj i u prostoru i vremenu i kao takav bejah lišen javnog ispoljavanja ikakvih nežnih, ljubavnih osećanja – najdražih osećanja mladosti prema svojim školskim drugaricama sa njihoviim primamljivim dražima. Nesporna je činjenica da se nisam udvarao nijednoj školskoj drugarici, koketovao sa njima a kamoli zakazivao ljubavne sastanke, što je lucidno konstatovao DRAGAN BOJIĆ. Prvenstveni i jedini moj cilj je bio da se izgladneo i psihički izmrcvaren porodičnim nasiljem, fokusiram na svaki čas i svaku novu lekciju. Ali nisam bio operisan ljubavnih osećanja i erotske naklonosti prema svojim drugaricama. Začuđujuće je kako čovek na izmaku telesne i duhovne snage, ume da ekonomiše preostalim ostatkom snage i da sebe održi u životu. 

            I tako, na jednom izletu gimnazijalaca u prirodi, moj pogled se iznenada usmeri na grupu drugarica  ispred jednog olistalog žbuna i prikova se na jednu prelepu školsku drugaricu, jednu J. Sa pristojne udaljenosti, krišom, osmatrao sam je zadivljujućim pogledom i naslađivao nekim erotskim nabojem koji je uzavreo u meni. Čavrljala je sa svojim drugaricama. Bejaše sva slatka, umiljata, dražesna, krhke građe. Taj doživljaj telesne i duhovne lepote moje školske drugarice, mene je izbezumeo od ushićenja i platonske radosti. Ona je bila žarko sunce u pomrčini moje svakodnevice, koje je obasjavalo moj hod po mukama u narednim gimnazijskim danima. Ali bila je i jedna S. iz osnovne škole, koja je aktuelno prisutna u mom srcu, koja je svetionik mojih osećanja prema ženi i prema kojoj sam imao neverovatno veliko osećanje ljubavi i simpatije. Obe školske drugarice bile su besprekorne telesne lepote, ljupke, nežne, sazdane od finih ženskih draži, otelotvorenje božanske lepote, obrazac klasične lepote mlade devojke u njenoj obilatoj rascvetanosti iz vremena antičke Grčke i antičkog Rima. Ove dve mile i drage školske drugarice odnegovale su moj estetski doživljaj telesne i duhovne privlačnosti mlade devojke i mlade žene. Čini se da sve lepe stvari u životu čoveka iznenada iskrsavaju i brzo odlaze u nezaborav sećanja. Da je duhovno zadovoljstvo veće i dugotrajnije je pokazao i dokazao i NIKOLA  TESLA intimnim dopisivanjem sa udatom prijateljicom, MAHATMA GANDI u drugoj deonici svog životnog puta, kada je u postelji pored sebe u noćnim satima imao sjajnu devojku, ali bez ikakvih manifestovanih telesnih prohteva. I ONORE DE  BALZAK proklinjao je seksualni odnos sa ženom, koji crpi mentalnu energiju i imaginativnost, što mu oduzima roman. 

            Nikada nisam doručkovao kući, niti poneo obrok u školu. A skoro jedna moja bivša školska drugarica izreče biser, za koji je ne krivim zbog neznanja moje životne situacije: „Pa bili smo svi odlični u gimnaziji“. Ja sam savlađivao gradivo slabo ishranjen, pa i gladan, sa svakodnevnim porcijama psihičkog zlostavljanja i uznemiravanja, umesto tanjira ukusnog  jela i kalorične hrane, tako da njen odličan uspeh u gimnaziji  upoređen sa mojim odličnim uspehom, razlikuju se kao nebo od zemlje. Da sam bio uhranjen i nezlostavljan, bio bih dostojan takmac najboljih i najdarovitijih učenika borske gimnazije. Sa divljenjem sam slušao propitivanje DRAGANA RANĐELOVIĆA od strane profesora, jednog od najboljih učenika borske gimnazije, koji je sa vanrednom lakoćom, slobodnim asocijacijama na temu i nekom meni simpatičnom nonšalantnošću, odgovarao na postavljena pitanja. Ja sam morao da se malo više napregnem, da se koncentrišem i ovladam nastavnom materijom. U vreme moga gladovanja i iscrpljivanja telesnih i mentalnih moći, sijaset jadikovki pričuh kako su od roditelja dobijali za obrok samo parče hleba, sa premazom od neprerađene masti koja je posuta isitnjenom alevom paprikom. Kamo sreće da sam bio darivan svakog dana takvim obrokom, ta mast bi bila izvrstan izvor enegije za moj mozak i za jačanje mojih kognitivnih sposobnosti i odskočna daska za vrlo lepe intelektualne i duhovne uzlete. 

             Kada sada pogledam unazad, uopšte mi nije žao, niti ukradenog detinjstva, niti ukradene mladosti, niti ukradenih i neostvarenih ljubavi. Za mene je najvažnije da sam ostao nesalomivog i nepokolebljivog duha i pored socijalne bede, psihičkog porodičnog zlostavljanja i pored četiri zverstava koja sam doživeo,  tri kao učenik osmogodišnje škole i to van porodice i četvrto od borske kriminalističke policije, gde sam bio pristupio po predlogu – nalogu zamenice javnog tužioca borskog Osnovnog  javnog tužilaštva, odakle sam pretnjom primene grube sirove pandurske sile proteran, nakon prethodnog zverskog verbalnog zlostavljanja. Posle ovog zlostavljanja, mesec dana sam kao ošamućen išao ulicama grada i u jednom mahu pomislih da moram da bežim iz “lude“ države. U ovom poslednjem slučaju vinovnik  neće odgovarati, jer tada nisam imao mentalne snage da ga identifikujem po imenu i prezimenu i privedem pravdi, bio sam pod lekovima, u posttraumatskom periodu posle stravičnog udesa na Velikom kršu. Nadležni organi krivičnog gonjenja su vrlo traljavo postupili po privatnoj krivičnoj prijavi i krivični događaj marginalizovali, za njih učinili bezvrednim. 

              Za mene je jedna krupna crvena ukiseljena paprika, slučajno pružena od radnika koji je u ogromnim bačvama ukiseljavao povrće za zimnicu “Centroistoka”, najvećeg i monopolskog trgovinskog lanca u nekadašnjim vremenima, bila neviđena bogomdana poslastica. Stid me je bio da tražim još. Takođe, za mene kavurma, najjeftinija mesna prerađevina bila je blagoslovena, visoko cenjeni prehrambeni artikal, ali nešto bežala od mojih gladnih usta. Letnje doba, družim se sa jednim vršnjakom na glavnoj plaži na Borskom jezeru, a brate navalio na neke komade kobasice, a ja sa sladostrasnom željom  zinuo u njih, uživam u gledanje kao da ih ja tamanim. Nakon izvesnog vremenskog  perioda doznadoh da je izvršio samoubistvo. I dočuh da je njegov otac, kao oficir ili običan pripadnik OZN-e, bio egzekutor u likvidacijama Borana na ušću crnovrškog potoka u Borsko jezero posle završenog svetskog i građanskog rata. Po nalogu Josipa Broza Tita i vodećeg organa kompartije, neposredno po završetku rata,  OZN – a je sprovela hajku, lov na ljude koji su već bili na spisku za odstrel kao saradnici okupatora ili narodni neprijatelji. Usledila su hapšenja, privođenja, kratko isleđivanje i egzekucija na skrovitim mestima bez ikakvog pravog ili farsičnog suđenja i broj tako stradalih osoba nemoguće je utvrditi. Morali su biti streljani svi elementi – pojedinci koji su na spisku narodnih neprijatelja ili se sumnjalo da će da ugroze uspostavljanje narodne vlasti, ali i oni koje je kao takve potkazao novim organima vlasti, sused da bi prigrabio imanje, kuću  ili ljubavnik neke lepe privlačne dame, da bi zagnjurio u njena nedra. I tako šetam ulicom sadašnjeg  glavnog korzoa, a kroz poluotškrinute prozore prizemnih francuskih zgrada, čuje se zveckanje tanjira, kašika i viljuški, to vredna domaćica u ranim popodnevnim satima servira ručak za svoje najmilije, a ja kao gluva kučka lunjam ulicama svog paklenog grada, da maštam i na javi sanjam ručak. U Boru sam prvi put bio ugošćen na jednom pravom porodičnom ručku, po završetku gimnazije,  kod moje omiljene profesorke francuskog jezika, ALEKSIĆ  DRAGICE, kada sam slovo r izgovarao sa francuskim naglaskom. Šta to beše ljubav moje mati, prekrasne gorske vile?!.

        Ovo što sam ispričao o sebi, to sada neko dete, dečačić ili devojčica, nadareni mladić ili devojka proživljava. Zašto tu decu i te nadarene mladiće i devojke, ne skrenete sa mog puta bede, gladi i zlostavljanja. Radi se o tome da nijedno dete ne sme biti ugroženo i ometano u svom psihofizičkom razvoju. “Pa postoje propisi, domaći i univerzalni UN – a  koji regulišu prava deteta, pojma nemaš”. Te tvoje propise i dečiju regulativu možeš da okačiš o rep prvog mačka na kog naiđeš. Nikada se ne uspostavlja znak jednakosti između onoga kako treba i ponekada okrutne stvarnosti. Očaj bede, udružen sa konstantnim uznemiravanjem psihe, zloslutno se kezio i pretio da me skrha, slomi i to u socijalistička vremena, kada je socijalna zaštita bila visoko proklamovana, a i od toga dosta realizovano. A kakvo je stanje ostvarivanja dečijih prava u nekom sadašnjem tržišnom neoliberalizmu, u koji smo zakoračili nakon perioda tranzicije, gde je profit iznad svake ljudske vrednosti i gde se nezaustavljivo uništava priroda, a uništavanje prirode Stola, najpre govornici pored planinarskog doma a zatim mediji gromoglasno najavljuju, ali ubrzo možda trebalo bi da najave i opelo. Vi koji ste na javnim funkcijama u gradu i neki pojedinci u rukovodstvu planinarskog društva i rešavate na nedostojan način sudbinu Stola, okanite se hedonizma u jedenju i pijenju : planinarite ili se bavite drugim vašim rekreativnim sportskim aktivnostima, kod prosuđivanja i pravljenja planova uzimali bi ekološku problematiku, bolje planirali rashode javnih finansija i imaćete efikasnu zaštitu od kardiovaskularnih boleština. Gradski čelnici, nađite vemena da se osvrnete oko sebe ili zadužite neku od svojih birokratskih službi, da ispita da li neko dete gladuje i zbog toga nije koncentrisano na časovima u školi i da li ima deteta koje trpi porodično ili vršnjačko nasilje, koje po surovosti se često izjednačava sa nasiljem odraslih. Neka se povremeno priviri u institucije obrazovanja, formalno i neformalno i sagleda stanje stvari. 

         Ne bi trebalo rasipati pare poreskih obveznika i sredstva prihodovana od rudničke rente na nepotrebna asfaltiranja puteva. Neophodna je sposobnost strateškog rezonovanja i pravljenje dugoročne projekcije i izrada strateških planova razvoja grada. Čemu prevelika žurba da se što pre oslobodite pristiglih novčanih sredstava. Samo glad, žeđ i seksualna potreba mogu biti neodložni, ali i ovi porivi se mogu kontrolisati. Sa rapidnom eksploatacijom mineralnih ležišta, rezerve bakra i plemenitih metala su iscrpive,  sve više treba da gradsku vlast brine : a šta po prestanku rada Borskog rudnika. Lokalna komunistička elita je sedamdestetih i osamdesetih godina dvadesetog stoleća prohujalog sa najstrašnijim vihorima u istoriji čovečanstva, to pametno i dalekovido predviđala, zbog niskog sadržaja bakra u rudi, gradnjom nekoliko fafričkih objekata na sedmom kilometru. Valjda neće Borane gašenje Borskog rudnika da zatekne na spavanju, kao što je ADOLFA  HITLERA, invazija saveznika na Normandiju zatekla na spavanju. Treba studiozno proučavati alternativne opcije. Iznenađenje na lokalnom nivou može biti katastrofalnih razmera za mnoge borske porodice, biće lišene prihoda za svoje preživljavanje. Svaka gradska vlast, bez obzira na političku opciju, vršlja u vršenju vlasti. 

           Kao što je zoološki vrt ruglo grada, sa veoma neprikladnom lokacijom : na brdu i crpi sredstva iz gradskog budžeta, tako će popravka, saniranje puta Cepe – Stol da krade pare iz budžeta. Ta saobraćajnica je riskantna i vožnja njome pri nepovoljnim vremenskim uslovima je životno opasna. „Svašta, pa pre ću da, prema hrišćanskim nazorima, da odem u carstvo nebesko i da se ispovedim Bogu ili svom svecu, ako je Bog prezauzet. Čoveče, zašto lupetaš o životnim opasnostima te saobraćajnice. Ne žalim da me alkoholisana euforija ili potpuna omamljenost alkoholom odvedu ka dragom i obožavanom Bogu“. Neke države i lokalne vlasti u svetu ne prave brutalne gluposti prema svojim svetim mestima – draguljima prirode, ljubomorno ih čuvaju sprečavanjem svakog neekološkog divljačkog ponašanja i neodobravanjem gradnje modernih saobraćajnica kroz netaknutu, devičansku prirodu, već se do prirodne znamenitosti pešači ili planinari po desetak, dvadesetak kilometara. Zaprepašćujuće je saznanje da je ekološka svest Borana sa polugama vlasti i moći odlučivanja na primitivnom nivou. 

       Predsednik planinarskog društva treba da bude neko ko voli planine, u konkretnom slučaju planinu Stol, planinarstvo i planinarske akcije. Sadašnji predsednik je doveden i postavljen od strane jednog nekada vrlo aktivnog planinara, a skupština društva ga je formalno izglasala jednoglasno, čime se hvalisao. Da bi sprovodio samo svoju volju i da se ponaša prema planinarima kao direktor u borskoj Toplani, eliminisao je svaku kritiku i to najpre zabranom pristupa prostorijama planinarskog društva i učlanjivanja, odnosno godišnjeg obnavljanja članstva, starom i vrlo iskusnom planinaru PAJIĆ  MIROSLAVU, bez sprovedenog disciplinskog postupka predviđenog Statutom društva, jer nije postojao disciplinski razlog. Zatim sledi šutiranje PERE LAZAREVIĆA iz Upravnog odbora, a time i iz društva. Onaj koji ga je doveo, gorko se kaje zbog učinjene kardinalne greške. Sadašnji predsednik je prihvatio ideju o asfaltiranju puta Cepe – Stol i tu ideju svesrdno sprovodio i podupirao kao svoju i tako otvorio put za uništenje prirode planine Stol. Planinarski dom je neophodan, ali nije nužan uslov za planinarenje. Sasvim su retka planinarska društva u zemlji Srbiji koja imaju u posed i upravljaju planinarskim domovima. Planinarski dom na Stolu, olakšanim pristupom, postaje sve više kafanska  jazbina sa preteranim konzumiranjem alkohola i prasetinom, ponekad jagnjetinom sa ražnja i time se hedonisti ponose, a pravi planinari se ponose savladanim usponima, vrletima i bespućima. Sadašnji predsednik planinarskog društva „Crni vrh“ je asfaltiranjem puta Cepe – planina Stol, otvorio put za ubrzano i nepovratno uništavanje prirodnih lepota planine Stol. Treba mu zahvaliti za sve ono lepo što je uradio za ponovno uvođenje elektrike i sređivanje enterijera doma, ali Boranima je vitalna potreba da planinarskim društvom predsedava čovek koji voli borsko planinarstvo. Divljanje i nerazumno ponašanje prema prirodi Stola, verovatno će otpočeti vrlo brzo i u većoj meri. U imperijalnom Rimu svi makadamski putevi su vodili u prestonicu carstva, a u konkretnom slučaju svi asfaltirani putevi u ataru grada vode i dovode do devastacije – pustošenja planine Stol. Put Cepe – Stol, umesto što je nasut asfaltom, trebalo je kao dosada, samo da se izvši poravnavanje kolovoza ili da on bude prekriven nekom kvalitetnom makadamskom podlogom. 

          Ne verujem da ima lepšeg doživljaja kada sa dragom ili bliskom osobom šetaš obalom Borskog jezera u prolećnim ili ranim letnjim mesecima, kada si ti i priroda na „Vi“, kada te svaki njen treptaj oraspoloži, udahne ti veru u život i ljude, koje treba poštovati i voleti onakve kakvi su. A zar postoji nešto sjajnije i korisnije za čovekovo zdravlje, kada put od raskrsnice Cepe do planinarskog doma, manje od dva kilometra, sa društvom ili sam, isprepešačiš hodom prilagođenim sebi. I kada posle kratkog predaha i okrepljenja kod doma, nastaviš da  planinariš i zamornim usponom  dođeš do vrha i dotakneš promrzlim prstima  Tablu.

            Zaprepastio sam se u pozitivnom smislu saznanjem da postoje u Srbiji planinarska društva kao što je beogradsko planinarsko društvo „Pobeda“, koja su sva posvećena planinarenju, a ne blesavljenju sa turizmom i ugostiteljstvom, kao što je slučaj sa borskim „Crni vrhom“, kome to nije u opisu posla. „Pobeda“  ima godišnje više planinarskih akcija i pohoda na planine u zemlji, Evropi i svetu negoli broja dana u kalendarskoj godini, sa izvrsnim licenciranim vodičima i  tek od naredne godine predsednik ovog društva sa saradnicima namerava da se više posveti i planinarskoj orijentaciji, dok je sa borskim planinarskim društvom sve naopako i izvrnuto, jer ove godine planinarska orijentacija je bila prioritet. Tolika posvećenost rukovodstrva „Pobede“ planinarenju je više negoli impresivna. Obilno jedenje i pijenje, začinjeno alkoholom, bez prethodnog planinarenja, sportske ili sportsko – rekreativne aktivnosti, je grozno za organizam, sa teškim zdravstvenim posledicama. „O kako je lepo kada ti mozak otupavi dok uživaš u lagodnosti jela i pića. Šta će ti nadahnuće i mentalni napor da postigneš nešto lepo u životu  i zadiviš svoje drage osobe ?“

             Moj životni put nikome ne preporučujem, ali bih njime rado opet hodio. Najverovatnije sam bezuspešno pokušao da ukažem na bedu rasipničkog ponašanja sredstvima gradskog budžeta, ali se ne osvrćem na tu potpunu bezuspešnost. Živimo u svetu izvitoperenih vrednosti, a onima koji se odupiru jalovim i pogubnim vrednostima treba odati svaku pohvalu i pružiti im moralnu podršku da istraju. Meni lično ne treba ničija podrška i  pomoć, jer sam navikao od najranijeg detinjstva da od ljudi ne mogu ništa očekivati, niti mi je pružena podrška u najkritičnijim periodima života, sem kod dva stradanja na dve planine i dugujem večitu zahvalnost onima koji su me spasavali i spasili; i onima koji su bili uz mene kod poslednjeg, zamalo smrtonosnog udesa.  

        SREĆA – TO JE BITI SA PRIRODOM, GLEDATI JE I S NJOM GOVORITI( L. N. Tolstoj)

         ČOVEK RASPRAVLJA, PRIRODA DELUJE(Volter)

         UZALUDAN JE TRUD AKO SE PRIRODA PROTIVI. (Seneka)

         ŠTO NAM PRIRODA USKRATI TO NIKO DRUGI NE MOŽE DA NAM DA(Maksimijan, rimski car)

          NEMA OPRAŠTANJA U PRIRODI. ( Ugo Beti)

          U PRIRODI NEMA NI NAGRADE NI KAZNE –  POSTOJE SAMO POSLEDICE(R. G. Ingersol)

          VOLIM ČOVEKA, ALI MI JE PRIRODA MILIJA(L. DŽ. G. Bajron)

              A SUTRA ĆU POĆI NA PLANINU, NEKA MI SE OČI NAPIJU – VISINA, DALJINA – SA S OVIM SJAJEMPOĐEM PREMA TEŠKIM DANIMA( Oton župančić)

         MOTIVISANOST ASFALTIRANJA  PUTA CEPE – STOL SASTOJI SE JEDINO U OLAKŠANOM SNABDEVANJU PLANINARSKOG  DOMA HRANOM I PIĆEM ZA TEREVENKE, GOZBE I PIJANKE.

         DARUJTE OBROK GLADNOM DETETU. DARUJTE LAPTOP DAROVITOM UČENIKU.

          NE MOŽE BITI PREDSEDNIK BORSKOG PLANINARSKOG DRUŠTVA “CRNI VRH” NEKO KO NE VOLI PLANINARENJE, PLANINARSKU AKCIJU I PLANINU STOL.

          PREDSEDNIK PLANIINARSK0G DRUŠTVA MOŽE BITI SAMO NEKO KO VOLI PLANINARENJE, PLANINARSKE AKCIJE, POHODE NA PLANINE I PLANIINU STOL.

            RAJ NA ZEMLJI ČINE OPOJNI MIRISI I BOJE RAZNOLIKOG  CVEĆA NA LIVADAMA I PROPLANCIMA PLANINE STOL. TREBA SE SUPROTSTAVITI SVAKOM DRZNIKU KOJI HOĆE DA POČUPA ILI TOČKOVIMA VOZILA ZGNJEČI RAJSKI CVET.

           PLANINU I VAZDUŠNU BANJU STOL MOGU DA SPASU OD SVIH NAS EKOLOŠKI NEVASPITANIH, SAMO REDARSKA SLUŽBA KOD MASOVNIH SKUPOVA, EKOLOŠKE PATROLE MLADIH I POVEĆANA EKOLOŠKA BRIGA.

                                                                                                           Dodić A. Dragi

Оставите одговор