Arhive kategorija: Vremeplov

Danas je Mala Gospojina

Bor, 21.09.2014.

Izvor: Pravoslavac – crkveni kalendar za 2014. godinu

РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ – МАЛА ГОСПОЈИНА

Измољена и рођена од старих родитеља својих, оца Јоакима из племена Давидова и мајке своје Ане, из племена Аронова. Гледајући по томе, беше по оцу од царскога рода, а по мајци од рода аријевског. Беху њени родитељи већ у позним годинама, но без порода, скрушени у својој молитви пред Богом и непрестаном плачу, он се смилова и подари им радост која превазилази сва њихова очекивања и снове.Не подари им само кћерку и временску радост, већ Богомајку и вечну радост. И роди њихова кћерка, по промислу Божјем Сина – али каквог Сина?Благодатна Марија, Благословена међу женама, храм Духа Светога, Олтар Бога Живога, Трпеза Хлеба небесног, Живот Светиње Божије, Слава рода људског, Похвала рода женског, Источник девства и чистоте – то је била Богом дарована кћерка Јоакима и Ане.

Рођена је у Назарету, да би у трећој години била одведена у јерусалимски храм, одакле се опет вратила у свој родни град, где је чула благовест светог Архангела Гаврила о томе да ће родити Сина Божјег, Спаситеља света из свог пречистог и девичанског тела.

Share

Podsećanja: Zašto je RTB Bor „prosleđivao“ eksplozive za Bogićevićev privatni rudnik zlata „Lece“?

Bor, 19. avgust

VLADA REPUBLIKE SRBIJE PRVOM POTPREDSEDNIKU G-DINU A.VUČIĆU

Predmet: Dopis

Poštovani,

Ohrabreni Vašim potezima na razotkrivanju organizovanog kriminala i najnovijim dešavanjima oko “Kolubare” želimo da Vas upoznamo sa još nekim detaljima privrednog kriminala, a koji se tiču RTB-a Bor.

U toku 2010. i 2011. godine je iz pogona “Jama” dela RBB-a odnosno RTB-a izneto blizu 45.000 detonatora (a najverovatnije i kapisli i možda još nekog eksplozivnog materijala) i prosleđeno u rudnik “Lece” kod Medveđe. Gle slučaja, na čelu Upravnog odbora “Lece-a” sedi gen. direktor RTB-a Bor Blagoje Spaskovski a vlasnik je visoki funkcioner DS-a i sticajem okolnosti otvorio ga je Boris Tadić.

RTB Bor nije regishrovan za promet eksplozivnim materijama, pa se transport odvijao tajno bez ikakve prateće dokumentacije, bez prijave policiji u običnom vozilu i nikada nije vraćen RTB-u (ako je bila pozajmica).

Znajući blizinu granice sa tzv. “Republikom Kosovo” možemo samo pretpostaviti šta je moglo da se desi da je kojim slučajem nešto od toga došlo do ruku albanskih terorista.

RTB, kompanija u državnom vlasništvu davala je logističku i finansijsku pomoć privatnoj-partijskoj kompaniji. Poznato je da je nekoliko desetina rudara i geologa, radnika RTB-a poslato u “Lece” na rad a sve vreme su im redovno beležene “osmice” i dobijali su duple zarade.

Mogli bi smo još dosta toga reći na temu grehova generalnog direktora RTB-a: o izboru “SNC Lavalin” bez tendera, na izgradnji nove Topionice po znatno višoj ceni; projekat RTB-a i EVG Niš (kompanije čiji je vlasnik proslavljeni košarkaš Dejan Bodiroga) o zajedničkom ulaganju u izgradnji fabrike mernih uređaja u odnosu RTB 14% kapitala u opremi, zemljištu i objektima a EVG u direktim investicijama od 7.500,000 €. Projekat je zapeo usled neispunjenja uslova ugovora od strane EVG-a jer su uložili samo 770.000 €. RTB je svoj deo ugovora ispunio, a gen. direktor sada vrši pritisak na Skupštinu i Upravni odbor RBB-a da se imovina RTB-a uložena u projekat uknjiži u vlasništvo EVG-a. U međuvremenu EVG Niš je ugašen i pojavljuje se EVG Beograd. Kompletna dokumentacija je dostupna;

zajednički projekat “Steko” iz Bijeljine i RTB Bor o zajedničkom ulaganju u izradi montažnih drvenih objekata za izvoz na istočno tržište. Ne znamo koliko je tu para potrošeno ali znamo da je radnike plaćao RTB; afera sa nabavkom dampera marke “Belez” koji su plaćeni u proseku oko 300.006 $ po komadu više od stvarne vrednosti; afera oko nabavke bušaćih garnitura marke “Atlas Kopko”; nenamesko trošenje budžetskih para prispelih za izgradnju Topionice, od tranše od 1.700.000.000 dinara, 572.000.000 dinara iskorišćeno je za otkup zemljišta po poznatom receptu iz Kolubare; zapošljavanje penzionera sa enormnim zaradama, neki od njih su u javnim preduzećima a na platnom spisku RTB-a; milionske sume državnih para datih na ime donacija znanim i neznanim i tako dalje. Svakog meseca lažno se prijavljuje proizvodnja za 200 t bakra, odnosno potkrada se država da bi se stvorio prostor za bahanalije kojima nema kraja.

Generalni direktor Blagoje Spaskovski sebe predstavlja kao nekog ko je iznad Vlade, čak je sebi izradio pečat na kome piše “Ne može mi niko ništa”?! i njime pečatira salvete i stolnjake na zabavama-paradama pijanstva i kiča.

Naravno mogli bi smo da svakodnevno šaljemo po jedno pismo sa opisom kriminalnih radnji, ali da se ne bi dopisivali, spremni smo da sa Vama u najkraćem mogućem roku održimo sastanak na ovu temu pogotovo što se sve više pominje umešanost, u mutne poslove, borskih funkcionera Vaše stranke. Nedavna radna poseta ministra Bačevića se zloupotrebljava u lokalnim medijima a u usmenom prepričavanju stoji tvrdnja da se sve radi pod Vašim plaštom.

U želji da nas što pre pozovete na sastanak

Srdačno Vas pozdravljamo

U Boru, 08. 02. 2013.

potpisi

Share

Na vest o smrti Milana Dimitrijevića Dimitrike

Bor, 3. februar

Veseli probiraci2Gulaš iz testije Pere Bulazera

Autor: Brana Filipović, Borske novine, 26. april 2005.

Veseli probirači su obeležje grada bakra. Isto kao što su u Šapcu čivijaši, Kruševcu čarapani, Leskovcu paprikari, Paraćinu džigerani, Jagodini „ćurani”. Ovako je zapisano u uvodnoj reči knjige „Na Homoljskom drumu” – Spomenar Društva veselih probirača „Petar Zlatković”.

Društvo je nastalo 1961. godine, a za ceo taj veseli „pokret” najkrivlji je Petar Zlatković, tadašnji sudija Opštinskog suda, koji je u Bor pristigao 1950. i u kafani „Gurman” svakodnevno stolujući, okupljao druželjupce, boeme i ponekog bekriju i varoškog šaljivdžiju. Pera, zvani Bulazer, je penzionisan 1970., ali je i dalje uživao u „svom” Boru pokatkad odlazeći i u rodno selo Gnjilane kod Pirota. Ugasio se 1998. – piše u spomenaru- a na put bez povratka ispratio ga ceo Bor.

„Bio je poštenjačina, veseljak, iskrena duša i veliko ljudsko srce”kazao je na nedavnoj promociji „Spomenara“ autor te obimne i lepe knjige, najstariji „probirač”, prof. dr Milan Dimitrijević -Dimitrika.

A na tom skupu lju bitelja knjige i starog Bora sjatilo se i staro i mlado, u svakom slučaju više od 250 zvaničnih članova Društva. Profesor Dimitrijević, s ponosom i žarom boema, govorio je o začecima druženja koje do danas neumorno traje…

„Nakon desetak godina druženja, neočekivano se, na ispraćaju u penziju popularnog sudije Zlatkovića, isprečilo pitanje kakvo ime dati nerazdvojnim veseljacima. Pljuštali su predlozi: „Prijatelji sveta”, „Borski prijatelji”, „Borčani”, „Borski boemi”, Društvo veseljaka. Najzad neko predloži „Veseli probirači”. Dakle, Društvo veselih probirača. Izabran je i to jednodušno i predsednik – Pera Zlatković.. Onda je Pera predsednik zajecao od sreće, poletele su suze radosnice. Održao je i govor: „Od danas smo ozbiljno društvo, tako moramo i da se ponašamo. Naše vrline moraju da budu javne, jer od danas smo prijatelji sveta…” Potpredsednik, zadužen za muziku, Srba Jovanović, naručuje specijalno pripremljenu kompoziciju:

Ima neko ko te voli

da ga za teb’duša boli,

i taj neko tako shvata

i voli te kao brata.

Prijatelj je njemu ime

Tako mu je i prezime.

Autor stihova Pera Zlatković.

Aktuelni predsednik Društva, Ljuba Mladenović ispričao je kako je gulaš iz testije nekoliko puta okupljao „zlatkovićevce” pre zvaničnog osnivanja danas najsigurnije borske „institucije”.

Našli bi se još vazda puta oko tog specijaliteta Stanka Šekularca (nadimak dobio zbog virtuoznih ugostiteljskih manira i veština), ali nije bilo testija. Dve poslednje, 1. juna 1961, nabavio je Čole Kostić kod grnčara u Zaječaru. U Boru tada nije bilo grnčara. Jer, neobičan specijalitet u još neobičnijoj posudi, pre konzumiranja, morao je da se „posluži” uz prethodno razbijanje testije, ali da se jelo ne prospe.

Tako nekad, tako i danas, „probirači” ne odustaju od svojih, ličnih specijaliteta. Sem gulaša spremaju i – jare. Ono je u ilovači, može i na ražnju, te šureno ili iz pećnice. Može i prženo, u pikantnom sosu ili bez ražnja. Posebno se sprema žensko prase na vatri od vinove loze. Miroljub Mojsin, čuveni kulinar, poreklom Vojvođanin, Boranin po svemu ostalom, s uživanjem spremao je berbeka na ražnju i pečenu ovčju glavu, pa teleće pečenje u sosu, teleći gulaš u povrću ili teleću glavu u škembetu. Sve se to zaliva špricerom koji s uživanjem prave kelneri Ješa Stojanović i Vlada Bugarinović.

Kao i uvek, i na promociji Spomenara, skup je otvoren himnom „probirača” „Oj devojče, Piroćanče” nastavljeno je „Knjigu piše Mula Jusuf…„ a završnicu krasi „Svilen konac”.

– Uspomenu na „probirače” kojih više nema, mlađe kolege čuvaju naručujući im, ili sami izvodeći, samo njihove pesme. Pera predsednik bio je preosetljiv na „Oj, Zoro, Zorice”, doktor Jordan Stojanović uživao je u „Dva putića”, Ljubiša Mitrović „Ah, moj doro”, profesor Ika Žikić „ludovao” je slušajući „Raslo mi je badem drvo”, a Bora Kenić uzdisao je uz „Udaše me za staroga”. Jedino se podvriskivalo uz „Krčmarice, vina mi donesi” i „Kafu mi draga ispeci”. Za rastanak bila je prigodna: „Ne dolaziš kad dolaze ljudi”…- seća se 8o- godišnji Ljuba Marković.

Možda je i zato recenzent knjige Miodrag Đurđević napomenuo: „Ovo je spomenar, čine ga slike i sličice iz rudarske neseobine. Spomenar je to jednom segmentu života i življenja. O druženju. Svojvrsni kaleidoskop života”.

Share

DAN PRIMIRJA OBELEŽEN I U BORU

Bor,11.11.2013.

Dan  primirja u Prvom svetskom ratu, 11. novembar, obeležen je danas u Boru polaganjem venaca i cveća na spomenik srpsim i francuskim rodoljubima izginulim od  1914-1918. godine i svečanom akademijom u Domu kulture. Vence su položile delegcije Opštine Bor, Saveza rezervnih vojnih starešima, Društva za negovanje tradicija NOB-a i Opštinska organizacija vojnih i mirnodopskih invalida. Svečanosti su prisustvovali i potomci starih srpskih ratnika iz Bora, Zlota, Gornjana, Slatine…

Borci2w DJura2w Zikicw Borci1w

Na svečanoj akademiji govorio je Mimčilo Radisavljević, predsednik opštinske organizacije Saveza rezervnih vojnih starešina. U umetničkom programu nastupilo je Kulturno-umetničko društvo „Bor“.

primirje

Međunarodni dan primirja u Prvom svetskom ratu obeležava se u svetu državnim manifestacijama u znak sećanja na 1918. godinu, kad je 11. novembra u 11 sati na snagu stupilo primirje.

U čast Dana primirja u Prvom svetskom ratu, juče po podne je sa Savske terase Beogradske tvrđave, uz najviše vojne počasti, Gardu VS i intoniranje himne, izvršena počasna artiljerijska paljba sa 10 plotuna iz šest artiljerijskih oruđa.

Spomenikw

Prema Zakonu o državnim i drugim praznicima u Srbiji, Dan primirja u Prvom svetskom ratu je neradan dan.

Share

Opština Knjaževac iz 1956.

Bor, Knjaževac, 12. septembar

Na sačuvanim fotosima Ibe Đergovića je sastav Opštine Minićevo iz 1956. i tim lokalnog „Meteora“ iz 1933.

Autor: B.F.

Na Dan oslobođenja Minićeva, 8. septembra, u svoje rodno mesto stigao je i Velibor Iba Đergović. On je, videvši u Muzeju sela i spomen-sobi legendarnog fudbalera Voje Brašanca, stare, požutele fotografije i spise, otišao kući, našao dva vredna fotosa i – doneo ih „zemljacima“ u muzej dok je još trajalo razgledanje.

-Ovo je Odbor Opštine Knjaževac iz 1956. godine. Tad je ova mala varoš sa okolnih 20 sela bila opštinsko mesto u tadašnjem srezu Zaječar. Ova, druga fotografija je starijeg datuma, to je ekipa lokalnog Fudbalskog kluba „Meteor“. Sa desne strane, ovaj dečak, to je moj brat Mika Đergović, čuvena „sedmica“ FK Bor iz najboljih dana. Moj Mika igrao je fudbal, a bio je i predsednik Opštinskog suda u Boru više od 20 godina, verovatno s najvećim stažom na toj dužnosti u Srbiji do danas.  I moj brat Nikola Đergović, prosvetni radnik i dugogodišnji direktor Centra za kulturu u Boru, sačuvao je niz vrednih fotosa i starih knjiga. Nekad će to blago zatrebati našem selu-rekao je Velibor darujući nam knjigu Marinka Stanojevića „Timok“. Naselja i poreklo stanovništva, izdatu 1940. godine, izdanje Srpske kraljevske akademije.

Kasnije smo u selu čuli da su nezadovoljni ponašanjem nove URS-ove vlasti u svojoj Opštini i da je moguće da, zajedno sa 21 okolnim selom, potegnu pitanje ponovnog pripajanja Zaječaru, gde se sprema nova politička koalicija bez aktuelnog gradonačelnika i jednog od lokalnih lidera URS-a Boška Ničića.

Share

„BELI ORAO“ NA GRUDIMA DR KOVAČEVIĆA

VREMEPLOV: Prvi lekar sa stalnim boravkom u Boru bio je dr Svetozar Kovačević, specijalista za dečje i unutrašnje bolesti. Pre njega dolazio je, jedanput nedeljno, lekar uz Zaječara.

Priredio: B.F.

Doktor Svetozar Kovačević rođen je između 1838. i 1840. godine. U Bor dolazi iz Kragujevca 1911.  Potiče iz svešteničke porodice u kojoj je odrastao uz još šestoricu braće. Studije medicine završava u Beču. Posle studija radi u Kragujevcu, gde je prevremeno penzionisan jer se nije slagao sa režimom u vreme poslednjeg kralja iz dinastije Obrenovića. Jedno vreme, pre dolaska u Bor, radi u Beogradu.

U Boru dr Svetozar Kovačević boravi do 1915. godine kada, ne želeći da sačeka nemačku i austrougarsku okupaciju, sa Srpskom vojskom, i celom svojom porodicom,  prelazi albansku golgotu. U Bizerti je u bolnici Crvenog krsta. Na Krf prelazi 1918. godine, gde se sastaje sa svoja dva sina, koji u ratu obavljaju dužnosti u sanitetu Srpske vojske ( jedan je bio civilni, kasnije prvi apotekar u Boru, mr Branislav Kovačević, a drugi, vojni apotekar, u činu sanitetskog pukovnika ). Iste godine na Krfu umire supruga dr  Kovačevića.

Po završetku Prvog svetskog rata, krajem 1918. godine, vraća se u Bor. Porodica Kovačević stanovala je u kući koje danas nema, a koja je potom bila na mestu  zgrade Kasine, kasnije Doma kulture i, najzad, Tehničkog fakulteta. U neposrednoj blizini bila je i prva borska bolnica, koja se nalazi na mestu, na kome je 1937, sazidana zgrada za stanove za lekare i u kojoj se danas nalazi Centar za socijalni rad.

Dr Kovačević imao je čin sanitetskog pukovnika i nosilac je sedam visokih odlikovanja, od kojih i Karađorđevu zvezdu sa mačevima i Orden Belog orla. Umro je u Boru 1921. godine i sahranjen je na Starom borskom groblju.

Njegovo ime nalazi se na spomeniku poginulim srpskim i francuskim vojnicima u Prvom svetskom ratu 1914 – 1918. godine, u centru grada. Ime dr Svetozara Kovačevića na spomeniku može se smatrati kao počast lekaru – ratniku.

Share

NA CRNOM VRHU JOŠ TRI SKI LIFTA

VREMEPLOV: VEČERNJE NOVOSTI, SEPTEMBAR 1981.

Šumsko gazdinstvo „Južni Kučaj“ iz Bora će uoči novogodišnjih praznika pustiti na obližnjoj planini Crni vrh nova tri ski lifta, dužine 200, 400 i 1.000 metara. Završena je i izgradnja staze za smučare za decu i odrasle.
– Sa 140 snežnih dana u godini Crni vrh spada u red najsnežnijih planina u zemlji – kaže Milan Rodić, direktor „Južnog Kučaja“. – za sada imamo motel sa nekoliko desetina postelja, a tokom naredne godine izgradicemo restoran, dva depadansa i teren za male sportove. Svi objekti nalaze se na hiljdu metara nadmorske visine, što omogućava idealne uslove za odmor, i leti i zimi. Tereni se nalaze kraj lovišta, gde se mogu odstreliti muflon, srndać, divlja svinja i drgua divljač.

Share

Прва помоћ, с љубављу

ЛЕКАРИ ПЛАНИНСКОМ СЕЛУ ГОРЊАНЕ У ПОХОДЕ

ВРЕМЕПЛОВ: «ГЛАС ОСИГУРАНИКА», МАРТ 1985.

Aутор: Б. Филиповић

Ни старији не памте да је екипа лекара, свих осам социјалних радника Центра за со-цијалнм рад, санитетских техничара, лекар-ских помоћника и ученика – члзнова под-млатка Црвеног крста из Бора – дошло у се-ло, обишло готово сваку кућу и помогло љу-дима. У планинском селу Горњаие, на међи борске и мајданпечке општине, испод маси-ва Великог крша, без динара надокнаде, уз вољу и разумевање, то се недавно, обистини-ло. Општинска организација Црвеног крста Бора показала је како се организоаано дола-зи у село, али и више од тога: многима је пружена хитна помоћ, неки су добили упуте за болничко лечеше, други су сада после де-сет и више година {Ана Лазаревић стара 103 године, на пример) видели лекара.

– Свакодневни послови у селу, 20 киломе-тара удаљени Бор, старачка усамлЈеност -често „спутавају“ да се оби горштаци благов-ремено и правилно лече. Наши радници су цео дан упознавали те људе, а закључак је: убудуће чешће долазити на овакве радне ви-кенде и посветити већу пажњу изнемоплим и безнадежним домаћинствима – прича Не-над Гачић, директор Центра зз социјалну за-штиту.

Докторка Милена Кочовска од раног јутра до предвече није предахнула. Пред њеном „ординацијом“ у Дому културе била је несва-кидашња г>“жва. И стоматолози су ималк пу-не руке посла: сваком детету, после прегледа и интервенције – уручен је поклон Ирвеног крста: четкица и паста за зубе.

–            Социјални радници су у знак пажње пре-
ма старијима поклањали по сто грама кафе.
Не, није то ништа нарочито, али свако је био
пријатно изненађен. За недљу-две идемо у
нови поход – у Доњу Белу Реку. Касније, ак-
ција треба да буде шира и садржајнија – каже
Бора Бојић, председник Општинске органи-
зације Црвеног крста.

И лекарски брачни пар Оободанка и Ми-лош Алексић цео дан су обилазили разбаца-не сељачке куће, удаљене и по неколико ки-лометара.

–           Није ми тешко. Људи су били толико из-
ненађени: откуд лекар у њиховом дому, тако
ненадано и с толиким интересовањем за њи-
хово здравље – рече нам Слободанка.

У Горљану је, истовремено. основана и ор-ганизацша Црвеног крста. Било је и разнов-рсних спортских такмичења. Увече, за меш-тане, наступио је КУД „Топионичар“.

Неко ]е на састзнку у месној заједници гласно рекао: „Сви рецепти су дати с д>убав-љу, уз пуну пажњу. Шта друго да сумирамо, бројке су неважне!“.

Share

KRAЂА ЗЛАТА У БОРУ

Времеплов: „Комунист“, мај 1987.

„Највећу одговорност за крађу злата и сребра сносе пословодни одбор и самоуправки органи „Елек-тролизе“, службе интерне контроле Топионице и рафинације“. Ово је део саопштења Општинског коми-тета за ОНО и ДСЗ Бора, издатог -последњег дана старе године поводом откривања крађе 18 килограма злата и 83 килограма сребра из „Електролизе“ бакра.
Сличан закључак, уз наглашавање незадовољства радника и грађана, усвојили су и пословодни одбор РТБ и раднички савет Топионице и рафинације. Уследиће највероватније нова саопштења, закључци и разговори. Повучени су и конкретни потези: цео пословодни одбор „Електролизе“ је суспендован.
Ипак, „Златна грозница“ тресе немилосрдно. И незванично и званично, без длаке на језику, коментарише се брука која полагано поприма димензије афере. Не толико због украдених драгоцених метала колико због чињенице да је тако нешто уопште могуће. Небудност, опуштеност, неодговорност, најчешће су речи које се сад помињу. Срећом, брзом интервенцијом радника борског СУП-а готово целокупно украдено благо је пронађено и штета је нaдокнађена. Притворен је и купац извесне количине злата, пећки златар Лоренцо Паљи.
Али, недоумице ће и даље пратити овај „случај“. Јер, како разумети то да је осумњичени радник Пе-тар Николић износио злато и у џеповима, или га избацивао кроз прозорска окна, а затим ноћу износио из фабричког круга. И то — од средине 1985. године.
Није ово први пропуст и једино посезање за друштвеном имовином. Било је већих пожара, крађе бакра од пре две године, а чудан је и нестанак 180.000 литара бензина са стоваришта „Југопетрола“. Од 1982. године суди се директору и двојици радника и никако да се утврди где је и како гориво „испарило“.
Данас, ето, не помаже ни уверавање најодговорнијих да ће драгоцени метали у Бору убудуће бити чувани савременом техником, онако како се то ради у свету. Остаје горка истина да се све то десило у време рекордне производње у рудницима, у Топионици, па и у самој „Електролизи“. Но, не можемо заобићи нешто што побуђује посебну пажњу: није се овог пута чекало да чаршија распреда приче. Није, дакле, поновљен пропуст са „Југопетроловим“ нестанком бензина, када је све обелодањено тек три године касније.
Да ли из најновијег „случаја“, како то обично бива, могу да се извуку неке поуке?
Многи су склони да кажу да “златна грозница“ није ништа ново и непознато и да је захтев Општинског комитета за ОНО и ДСЗ за хит-не и ефикасне мере — најбољи лек. Јер, једно је бар сигурно: ако се имовина добро чува, немогуће су велике и дуготрајие крађе.

Share

„I PONESI AMERIČKU ZASTAVU SA SOBOM“

…I tako se zbilo da je na hiljade američkih i kanadskih Srba napustilo svoje domove u Severnoj Americi da bi se borili za Srbiju. Od tog broja, 450 je došlo iz severozapadne Indijane.  Većina je odlazila u dva naleta, jedan u aprilu, a drugi u novembru 1917. godine. Istočni Čikago Namond poslao je grupu iz crkve Svetog Đorđa. Garijeve „Večernje novosti“ prenosile su događaje do detalja, stavljajući naglasak na građanske vođe koji su aplaudirali grupnom patriotizmu. Održavani su i mitinzi. Oni koji su o patriotizmu govorili bili su bodreni srpskim pozivom na oružje, mada je zakonskim i ozbiljnim dobrovoljcima to bio poziv na Kosovo, ne samo mesto na mapi, već na Kosovo koje zahteva polaganje  života u odbranu časnog krsta.
Sem njih, samo još nekolicina je to mogla razumeti.

…I tako, pošto ih je gradonačelnik Indijanopolisa pozdravio divljenjem za hrabrost, oni su pristali još jednom da se slikaju za „Njujork tajms“. Gledali su pravo u fotografski aparat bez posebnog izraza „sa ozbiljnošću pijeteta“, kako je to kasnije nazvala Rebeka Vest. Onda su se ukrcali na voz za Njujork Siti.
Amerikanci, koji su videli sliku, pročitali su naslov da je misija dobrovoljaca tu da pomogne u oslobađanju Srba; ono što Srbi nisu mogli da objasne štampi bilo je da su se vraćali na Kosovo da preuzmu Krst, da umru za svetog Lazara.
Iz Njujorka, dobrovoljci su poslati na Nova Skotija radi obuke. Kanađani su bili mobilizirani i pripremljeni za takvu dužnost. Posle osnovne obuke od nekoliko nedelja, ukrcali su se na brod za Bizertu, u Tunis, pa su išli do srpske bolnice i kampa radi dodatne obuke. Onda su se ukrcali na brod za Grčku.
Do tada, dobrovoljačke grupe iz cele Amerike i Kanade, preuzimale su oružje iz kalifornijskih rudnika zlata i nevadskih rudnika bakra, iz pensilvanskih čeličana i rudnika uglja.
Ankorag i Galveston slali su svoje najbolje momke iz Čikaga i Minesote; Bilinga, Vine, Britanske Kolumbije, Toronta i Montreala, i dole do Nju Orleansa. Bratske organizacije, pomoć srpskih simpatizera, prikupile su novac za prevoz sve većeg broja do Kanade, radi obuke. Prvi dobrovoljci, oni koji su se vratili u Srbiju 1915, 1916. i 1917. godine, poticali su iz svih delova srpskih sela, mada ih je bilo malo brojčano. Najveća najezda bila je 1917 – 18. godine, i to su uglavnom bili Bosanci koji su podizani po austrijskim manirima, i koji su bili brzi na osveti, ali do 1918. godine veliki broj Srba koji su emigrorali iz Like, srpskih pravoslavnih enklava u sadašnjim administrativnim granicama Hrvatske, koji su isto tako mrzeli austrijsku dominaciju. Sledeća najveća grupa bili su Crnogorci, mnogi nastanjeni na američkom Zapadu. Bili su žestoki antimuslimani i antiaustrijanci. Svi su govorili da su dobrovoljci, da su  došli iz regija Severne Amerike i značajno su predstavljali svaki ćošak njihove bivše domovine. Većina regrutovanja obavljena je u crkvama.
Arhive sa Univerziteta u Nikšijani u Geriju opisuju interesantan događaj koji se desio tokom regrutovanja Bosanaca. U tim patriotskim danima groznice za odlaskom u rat, neki crnomanjast čovek ( cranac ) je potpisao da ide u Srbiju da se bori naporedo sa svojim prijateljima. Starosedeoci su predlagali da američki crnci, bivši robovi, mogu slobodno da razvijaju prijateljstvo sa Srbima, koji su bili Sloveni. I tako se  desilo da su se ova prijateljstva kovala u etničkim kafanama sa  Bosancima koji mogu dobro da popiju, onda nije neobično neobično ni za crnca žto je potpisao da  ide u rat sa njima. Njegovo ime, kao ni šta je bilo s njim, nije ni danas poznato.
Odmah kada su dobrovoljci stigli u Solun, bili su raspoređeni u pet srpskih divizija duž Solunskog fronta.
Grad sam po sebi je bio urbani haos. Uvek u gužvi sa svojim  stanovništvom od 120.000 ljudi. Grad je do 1916. porastao uključujući 100.000 grčkih trupa, 60.000 britanskih, 110.000 francuskih i nebrojeno srpskih vojnika i civilnih izbeglica. Žagor na ulicama je bio nepodnošljiv. Smrad se svuda osećao. Ljudi su bukvalno živeli po kaldrmama, u jadnim prodavnicama pod vedrim nebom, u kioscima, radeći, prodajući robu, pričajući, vičući iznad tezgi.
Ričard Harding Dejvis bio je tamo dve nedelje izveštavajući za njujorški „Tribun“. Spavao je u hotelu  na krevetu dve stope kraćim , gde su Englezi, Francuzi, Srbi i Grci – muškarci, žene i deca , ranjenici i ostali, svi zajedno spavali po hodnicima. Bilo je slučajeva da su neki samozadovoljno trljali dlanove od zarada, kao što su prodavci, vlasnici hotela, kafea, barova i „bioskop“ kuća. Zgrtali su bogatstvo u zlatu. Škripanje nosila, buka kamiona, vagona i konjskih kola svih vrsta, ambulantna kola Crvenog krsta, ljudi i psi po ulicama –  bili su to sve  prizori i zvuci ovog drevnog grada. Solun je video mnoge događaje i razne slike od vremena Aleksandra Velikog, ali nikad takve.

Todor Erceg,
“Hronika dobrovoljaca iz Amerike 1914-1918.”,
Indijana, 1995.

Share

REKORDNA PROIZVODNJA BAKRA

Vremeplov – godina 1990:

List „Kolektiv“je za Dan Republike 1990. najavio  skori početak raskrivanja rudnog ležišta „Cerovo“ koje sadrži oko 18 miliona tona rude sa 127.000 tona bakra. U tekstu „Na pomolu novi rekord“ najavljena je mogućnost postizanja rekordne proizvodnje katodnog bakra u istoriji RTB – a od 151.000 tona. Te, 1990. godine produkovano je čak 395 tona više nego što su stručnjaci predvideli, odnosno 800 tona više nego 1989. godine. Nagovešten je rekordan izvoz od 276 miliona dolara. A, u tekstu „Integracijom do veće dobiti“ najavljeno je povezivanje svih proizvođača i prerađivača bakra u Srbiji. Cilj je bio da buduća udružena preduzeća proizvodnje i prerade bakra markentiški nastupaju u tržišnoj utakmici, jer je to jedini način da se dođe do većeg profita.

Rekordna proizvodnja i izvoz nisu, kako se vidi iz novogodišnjeg intervjua  Jovana Miloševića, predsednika Poslovodnog odbora RTB –a, doneli profit. Direktor je najavio gubitak od preko 70 miliona dolara, što je mahom posledica veoma loše ekonomske politike tadašnjeg SIV – a. Najavljene su i dalje organizacione promene u RTB – u.

Share

ŠESTORO MILIONERA U BORU

Vremeplov

novacBor- Šestoro Borana prijavilo se da je u prošloj godini zaradilo više od milion dinara. U poređenju sa pre 15 ili 20 godina cifra je zanemarljiva. Ranije, srećnih godina kada je kombinat bakra radio punom parom i kada se dobijalo između sedam i osam tona zlata godišnje, (sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka) milionera je bilo između 100 i 150. Podatke ko su i koje profesije šestoro najnovijih parajlija, nismo mogli da  dobijemo, jer poreznici smatraju da je to tajna.

Share

D. TRUJKIĆ: IMAM SAMO JEDNE PANTALONE

Vremeplov
„Glas javnosti“, 10. mart 2005. 

Trujkić – Napadaju me na opštinskoj sednici kako imam kancelariju, sekretaricu i vozača. Ispada da sam bogat, da se luksuziram, da mi je lični interes važniji od radničkih muka i nevolja. I sam sam radnik rudnika. Eto, koliko sam raskalašan, imam samo ove izlizane farmerke od pantalona. Da ne spominjem ostalo. Sramota je da mi se pripisuju takve ocene – rekao nam je Dragiša Trujkić.

Share

70 PUTA VEĆE ZAGAĐENJE VAZDUHA

VREMEPLOV: Glas, 10. mart 2005.

Iako je zakonski dozvoljeno 150 mikrograma sumpor – dioksida po kubnom metru vazduha, dostignut je rekord – preko 12.000 mikrograma.

dimnjakGrađani Bora i okoline, pre desetak dana, po ko zna koji put suočili su se sa maramicama na ustima i nemogućnošću da dišu, kao i sav civilizovan svet, punim plućima. Eko – stanica u centru grada, poklon EU, izmerila je u jedan sat po ponoći 70 puta veću prisutnost sumpor – dioksida od dozvoljene. Merni instrumenti pokazali su da je sumpor – dioksida u kubnom metru vazduha više od 12.000, a zakonski je dozvoljeno samo 150 mikrograma. Sledećeg dana u isto vreme nebo je bilo malo vedrije, izmereno je 7.640 mikrograma nezdravog vazduha u kome je dokazano da ima i čvrstih čestica, od olova i cinka do žive, arsena, pa i najopasnijeg po zdravlje kadmijuma.
– Poslali smo resornim ministarstvima i inspekcijama upozorenje da je aerozagađenost nad Borom sedamdesetostruko uvećana i da moraju da intervenišu, pa i po cenu zatvaranja dotrajalih pogona topionice. Odgovora po običaju nema, ali je evidentno da inspektori za ekologiju nemaju hrabrosti da vinovnike kažnjavaju. Stručnjaci Svetske banke nisu napamet preporučili da se topionica najkasnije do kraja 2006. godine zatvori. Ona seje otrov već godinama i decenijama i sve zbog upošljavanja starih, u savremenom svetu davno odbačenih kapaciteta. Da li je uvozni koncentrat prljav niko neće da saopšti, ali je istina da je topionica odradila svoje i da je bolje da stoji nego da nas truje. Utoliko pre, jer proizvodnja bakra iz naših rudnika se definitivno ne isplati, a od uvozne prerade sirovina, očigledno, isto se teško živi – kaže Dragan Jankucić, iz sindikata Nezavisnost Topionice i rafinacije.
Prema našim saznanjima, uvozne sirovine stizale su iz Turske, a sada dolaze čak iz Čilea. Novica Milošević, najkompetentniji ekološki stručnjak u Boru ističe da se događaju akcidentne situacije i da je to maltene normalna pojava kod zastarele i propale topioničke tehnologije.
I još nešto je evidentno: od prošlog ponedeljka, kada je delegacija vlade Srbije, na čelu sa potpredsednikom Miroljubom Labusom, posetila Bor – lakše se diše. Nebo je vedrije, a iz topioničkih dimnjaka nema uobičajenih raznobojnih vazdušnih zavesa. To znači da je, verovatno dok ne prođe nezadovoljstvo gradjana, smanjena proizvodnja uvoznog koncentrata bakra.

Share

DEKAN FAKULTETA KOLO VODI

Vremeplov: „Politika Ekspres“, 1988.

Kako su Borani živeli u 1987. godini: Na listi od 152 najbolje plaćenih, ni jednog rudara, uključujući i direktora „Jame“

DINAR_10_1981BOR, 23. – Zarada viđenih Borana česta su tema razgovora u gradu bakra. I zvanično i nezvanično pred kraj prošle godine ukazano je na visoke lične dohotke u RTB koji nisu rezultat rada. I nedavni štrajk borskih rudara pokazao je da je glavni uzrok nezadovoljstva – zarada. Rudari su zahtevali da im se januarska plata izjednači sa decembarskom jer je prosečno smanjena za 20 odsto. Taj zahtev nije ispunjen, niti se pritiscima i iznuđivanju popustilo, jama je završila prošlu godinu sa gubicima, tako da lični dohoci podležu zakonskim ograničenjima.

U opštinskoj upravi prihoda ovih dana je sačinjen spisak od 152 najplaćenija građanina Bora. Mirni duše neki su zaradili pravo malo bogatstvo,mada je reč o nekolicini koji su deo zarade ili celu zaradu ostvarili u inostranstvu. Takvih je 6 radnika inženjera, od kojih su dvojica primila i do dve (stare) milijarde u dinarima ili devizama.

Na listi najplaćenijih su profesori Tehničkog fakulteta od kojih je najveću zaradu imao dekan (prosek 694.594 dinara), zatim slede direktor Instituta za bakar, a na sedmom mestu je direktor „Elektroistoka“ sa prosečnom zaradom 559,6 hiljada dinara. Predsednik poslovodnog odbora RTB je na jedanaestom mestu sa 542 hiljada dinara. Opštinski funkcioneri imali su skromnija primanja: predsednik Skupštine opštine je tek na 80. mestu sa prosečnim ličnim dohotkom od 435 hiljada dinara, a gotovo na kraju liste su  predsednici Veća Sindikata i Socijalističkog saveza sa 399 hiljada dinara.

Među onima koji su prijavili prihod je i jedan VKV bravar sa prosekom od 400 hiljada dinara . Prosečni l.d. rudara u prošloj godini, zavisno od kvalifikacije, kretali su se od 218 do 331 hiljada dinara. Direktor „Jame“ zarađivao je prosečno 407 hiljada dinara.

Zaključak je nedvosmislen: od proizvodnje ne živi se ugledno, iako je pred kraj godine porasla svetska cena metala. Međutim , tokom cele prošle godine poslovanje su pratili gubici i zakonska ograničenja u isplatama ličnih dohotka. Jedino su zarade porasle pred kraj godine, kada su na obračune uticali visoki troškovi života.

Ne treba zaboraviti da su životni i radni uslovi u Boru među najtežim u zemlji, pa su otuda i opravdana poređenja sa petrohemijom ili elektroprivredom. No, primanja zaposlenih u kombinatu bakra često su na granici koja omogućuje egzistenciju dostojnu poziva.  

Share

PRVI POSLERATNI ŠTRAJK BORSKIH RUDARA

VREMEPLOV…

„Politika Ekspres“, 1988.

jamaBor – U „Jami“ borskog rudnika bakra, minule noći je došlo do obustave rada. Rudari nisu sišli u „Jamu“ u trećoj prekjučerašnjoj i prvoj jučerašnjoj smeni. Od 7 sati izjutra traje zbor radnika kome prisustvuju, sem rukovodilaca OOUR, i predsednik Skupštine opštine Radoslav Terzić i direktor Radne organizacije Rudnika bakra Mirko Ranđelović.
rudariUzrok štrajka je manja zarada u januaru nego u decembru prošle godine. Zahtev rudara je nedvosmislen: bez obzira na zakonska ograničenja i propise treba obezbediti lični dohodak dovoljan za sve skuplji život. Istovremeno, rudari se obavezuju da  ispunjavaju svoje mesečne planove proizvodnje, kao što su to učinili u decembru prošle godine.
Na zboru su pokrenuta i mnoga druga pitanja : od  prekomernih izdvajanja za opštu potrošnju do slabosti i propusta u  kolektivu „Jame“ koja zapošljava 1.170 radnika.
Koliko je novinarima poznato, ovo je prvi štrajk borskih rudara posle 1945. godine.

Share