Bor, 30. april
Autor: Stojan Todorović
Poznatom novinaru „Politike“ postumno predstavljena knjiga poezije iz rukopisne zaostavštine
Rajku Čukiću, dugogodišnjem istaknutom novinaru „Politike“,preksinoć je u Boru, iz njegove rukopisne zaostavštine,posthumno,predstavljena pesnička zbirka „Dodiri i praznine“.O toj knjizi, četvrtoj po redu( objavio je i zbirke „Čovek od zemlje“ i „Epitaf za jedan svet“ 1961.godine i „Kap krvi na nebu“, 1970),govorili su njegovi prijatelji novinari,pesnici, priređivači i izdavači knjige iz Narodne biblioteke u Boru. Nisu, u svojim besedama,zaobišli ni Rajka raspevanog novinara, koji je Bor, Timočku krajinu, Srbiju i „Politiku“ proslavio mnogim svojim antologijskim lirski reportažama.
Govorili su o Rajku pesniku koji je na pesničkom nebu Srbije počeo da blista još 1954.godine, u prvom talasu naše moderne posleratne poezije(hvalili su ga kao prvog srpskog neosimbolistu). A o Rajkovim novinarskim tekstovima u „Politici“ još je dugogodišnji urednik ove kuće Živan Mitrović rekao da su od Bora, „malo poznate rudarske kasabe, načinili metropolu“.Uspomenu na takvog Rajka i Rajka ljudinu oživeli su posebno njegovi pesnički prijatelji Milen Milivojević, priređivač izdanja, Adam Puslojić, Branimir Veljković i Radomir Andrić,predsednik Udruženja književnika Srbije.Pričali su o Rajku pesničkom uzoru, o njegovim vanserijskim reportžama o rudarima,o dramatičnom raslojavanju srpskog sela, o tragačima za zlatom i dragim kamenjem, o graditeljima „Đerdapa“,o isluženim oslepelim konjima,koji su u tami Borskog rudnika vukli vagonete natovarene rudom…
Posebno su pohvalili brižnost Rajkovog sina Bojana i Bojanove supruge Snežane koji su posle Rajkove smrti, 2007.godine,prikupili i sačuvali njegovu rukopisnu zaostavštinu.Zahvalili su i borskoj biblioteci, izdavaču.
Dugom i emotivnom govorenju o pesniku i novinaru Rajku Čukiću, koji se sinoć po treći put(i posthumno) pojavio među svojim Boranima, prisustvovao je (u borskoj biblioteci) i veliki broj Rajkovih prijtalja i poštovalaca.Među njima su bili mnogi koji su Rajka ovde dočekali 1961.godine, kada je iz Beograda,ovenčan pesničkom slavom,prvi put došao u Bor, pa ga ispratili 1977.godine kada su ga pozvali u beogrdasku redakciju „Politike“ i – 2007.godine, kada su se od njega oprostili na borskom groblju.
Na sve njih snažan utisak ostavio je i neobično dirljiv predgovor knjizi Rajkovog prijatelja psihologa Žarka Trebješanina.I posebno, prvi put proičitana pesma Rajkove unuke Vere, nastala pre gotovo sedam godina, posvećena dedi pesniku od tada dvanaestogodišnje devojčice,neposredno posle njegove smrti.
Čovek za priču
Rajko Čukić i Žarko Trebješanin sreli su se prvi put kada je novinar intervjuisao psihologa.I tada, i u svim kasnijim druženjima, Rajko je za Žarka ostao „izuzetno dobar i odgvoran profesionalac… perfekcionista koji je težio savršenstvu“.Bio je, kaže Trebješanin,“izuzetna novinar,pesnik i izvorni boem“.Zapazio je poznati psiholog da je Rajko bio opsednut Gogoljem i da je i sam“ bio vanserijska ličnost, koja bi mogla da posluži kao prototip za sjajan književni lik u nekoj priči ili romanu“.
