23.mart.Bor
Autor: Brana Filipović
Otišao je ( minule sedmice) zauvek Viobran Stanojević Srbin i Čovek koga je neizmerno volela rodna Stara planina, njegov Knjaževac, svako ko ga je poznavao i dolazio u njegov skromni dom na visoravni živopisnog Štrpca. Zračila je toplina starog, ognjišta i vekovne Srbije, osećala se u svakom krajičku oka sokolovog nepresušna ljubav prema otadžbini, svom kraju i svojim gorštacima, sijao je ponos i svetlila duševnost. Bio je do psolednejg daha častan, vedar i vredan. Voleo je svoj vinograd više nego Knez Mihajlovu, više nego ceo Beograd. To nam je u razgovorima potvrdio bezbroj puta. Iz Štrpca je, poslednjih 30 godina, odlazio samo kad su ciče zime i kad se zaželi starih drugova i prijatelja. Sve te drage pnezionerske godine podarene su zavičaju.
Od 1976. do 1982. bio je srpski minsutar policie, pre toga i dve godine rapublički javni tužilac, kratko i prvi čovek Državne bezbednosti, završio je Pravni fakultet, penzioniosan 1985., sarađivao sa Titom i Rankovićem, najviše je cenio Krcuna, nije se previše bavio politikom, od skojevskih dana trudio se da Srbija ne zastane, “da gura samo napred”.
Pre dve godine u njegovom skormnom domu u Štrpcu tri i po sata razgovarali smo pred TV kamerom. Pričao je lagano, tiho, svaku reč je odmeravao trudeći se da udovolji sagovorniku. Nije krio da je Tita posebno poštovao, da se nije mirio sa nekim stavovima timočkog revolucionara Bobija Radosavljevića i da je najviše za uspešnu karijeru zahvalan zemljaku Božinu Jovanoviću. Isto koliko i Titu – to je posebno voleo da naglasi – za podignuti Đerdap. Svaki suret sa Viobranom, u Štrpcu ili u Knjaževcu ili na Karadžinu na svečansotima slobode, proticao je u iskrenim, nenametljivim kazivanjima o prošlosti i sadašnjosti.
-Svaki intelektualac teba da pročita ovu knjigu, to je istorija Zapada – bio je poslednji mali veliki poklon koji se ne zaboravlja… usledila je, sećam se, i molba: – Nemoj, budi drug, ova moja prisećanja objavljivati za mog života. Nareži jedan disk, ne više, da ostavim za proodicu… Tako je bilo pre dve i po godine, tako je i ostalo.
Kada sam prošlog petka uveče čuo da su Viobranove umrlce osvanule u Beogradu, reči su zastale. Bio je posle Nove godine, čuo sam, bolešljiv, nije hteo da ide u Beograd, tražio je lekara u Knjaževcu. Ipak, morao je u glavni grad ne dočekavši da se još jednaput probude čokoti na kosi iznad Štrpca. Udes, bol, drama jednog burnog života, Da bi Viobranov radni i životni put približili i bolje upoznali možda je najbolje pročitati jedan od retkih njegovih intervjua iz 1979. godine u ARENI 92… Možda – jer zaista nije lako prperičati tako bogato i iznad svega skromno žitije jednog od onih koji su imali važnog uticaja na prelomne događaje u srpskoj istoriji… A Viobran Stanojević jeste bio jedan od tih Titovih posleratnih saboraca koji nije pokleknuo čuvajući čast i obraz, dubinu duše i – slobodarske misli.
Viobran Stanojević: Ne zavidim Dačiću …
Piše:M. Kovačević
Na osnovu pisanja medija i upiranja prsta pojednih članova Državne komisije za otkrivanje istine o Draguljubu Draži Mihailoviću, ekipa “Revije 92” uputila se kod Viobrana Stanojevića, bivšeg sekretara Sekretarijata unutrašnjih poslova tadašnje socijalističke Srbije. On je obeležen kao “ključ” najveće potere u ovom veku. Spekulisalo se da zna šta se desilo sa zaturenim arhivskim dokumentom – Dražinim dosijeom. Da je on u svom sefu do 1982. godine, kada mu je prestao šestogodišnji mandat, imao dokument koji juri cela Srbija a koji bi i rešio enigmu gde je streljan i gde je pokopan komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Ipak, put do ovog nekada uticajnog čoveka nije bio ni malo lak. Penzionisani ministar poslednje dve decenije, za razliku od mnogih partijskih kolega nije nastavio da se bavi politikom, već se povukao u porodičnu kuću u selu Štrbac, koja se nalazi tik uz bugarsku granicu, na obroncima Stare planine. Tamo smo ga i zatekli, kako poput nekog mladića obavlja težačke poslove.
– Tokom mog mandata, koji je trajao šest godina, u sefu su se nalazila samo četiri dokumenta, potpuno drugačije saržine, o kojima ni sada neću da govorim, ali ona nemaju nikakve veze sa Dražom. Dosije ravnogorskog komadanta, niti me je zanimao, niti mi je bio “pod rukom”. To su bila neka potpuno drugačija vremena kada je “Slučaj Mihailović” i eventualno mesto njegovog streljanja malo koga intresovalo – kaže nam Stanojević, danas krepki osamdesetogodišnji penzioner.
Dok nam je sa ponosom pokazivao mini vinograd, prisetio se dana kada je on rukovodio ministarstvom i postavio je paralelu sa današnjim dešavanjima.
– Teško je porediti ona i ova sada vremena. Sedamdesetih je daleko lakše je bilo biti ministar policije. Dačić je dobar momak, ali on je u daleko gorem položaju, nego što sam ja ikada bio. Možete zamisliti da sam ja za šest godina imao samo jednu pljačku banke. Neki momak je ušao u poslovnicu na Cvetnom trgu, uzeo novac i pobegao u pravcu Jadranskog mora. Tog, istog dana smo ga uhvatili na Zlatiboru. Sećam se da je bila jedna malo opasnija tuča u Novom Pazaru i ubistvo policajca u Smederevu. I To je sve. Danas se svakodnevno ovakve stvari dešavaju. Ni malo ne zavidim Dačiću – priseća se naš sagovornik.
Ipak, nije sve bilo tako ružičasto. Bezbednosnu idilu kvarila je unutrašnja politika, jer tokom njegovog mandata počelo je da se “kuva” na Kosovu i Metohiji. Ustavom iz 1974. godine autonomne pokrajine ima svoje snage, koje su samo formalno bile pod republičkom vlašću.
– Kosovo je tih godina izuzetno privredno napredovalo. Iz svake republike se izdvajao za ovu nerazvijenu regiju. Ipak, uprkos tome počeli su napadi na policju. Zbog pomenutog Ustava, jedinice iz centralne Srbije nisu smele da dođu u ispomoć. Zbog više politike, da bi se umirile studentske demonstracije, poslata je savezna jedinica. Dva kamiona su kao na izlet pošli. Kada su pušli na Kosovo, dočekali su ih separatisti i oduzeli im svo nauružanje. E, kada su videli da je đavo odneo šalu, mi smo inervenisali, a o pomenutom događaju znalo je samo nas nekolicina. Svi smo morali da ćutimo. U to vreme savezni sekretar unutrašnjih poslova je bio Franjo Herljević, koji je tražio da o ovome nigde ne progovaramo – kaže Viobran
Revoltiran zbog ovakvog razvoja situacije Stanojević je ponudio ostavku, a sa funkcije odlazi tek godinu dana kasnije. Ministar vojni Nikola Ljubičić ga tada nije podržao u njegovim idejama za razrešenje krize.
– Lubičić je bio sila dok je Josip Broz bio živ. On je komandovao avijacijom, oklopnim jedinicama, ali nakon Titove smrti, autoritet mu je splasnuo. Nije se tada reagovalo na vreme. Albanci su počeli da kopaju bunkere, da se naoružavaju preko granice. Stekao se utisak kao da nam je federacija želela da nam napravi zlo. – sa setom u glasu kaže Viobran. – Poznati francuski filozof Andre Marlo je 1984. godine, je rekao da “Srbija vodi takvu nacionalnu politku, da se igra sa državom. Imate jedni u Evropi otvorenu granicu, sa zemljom sa kojom se najmanje volite”, aludirajući na problem sa Albanijom.
