Povodom izlaska rukometašica RTB-a Bor iz takmičenja u saveznoj superligi
Nakon pola veka, tačnije 53 godine, Ženski rukometni klub Bor, danas RTB Bor, prvi put napušta najelitnije takmičenje u zemlji – saveznu superligu! Bilo je kroz istoriju ovog kolektiva vazda nedaće i izostanaka sa utakmica, pauza u redovnim sezonama, ali nikada, otkako se zakoračilo u elitu /1992. godine/, u kvalifikacijama sa Sremom iz S. Mitrovice na beogradskoj Banjici /izvojevana je lavovska pobeda sa dva gola razlike/, nije se spalo na tako niske grane. U strahu, bez razumevanja i podrške najodgovornijih– počelo se u novoj sezoni i – stalo. Tiho je objavljena odluka Upravnog odbora da se napušta superliga, jer opština nije izmirila dogovorene obaveze. U javnosti, uzburkanoj zbog naglog otpuštanja radnika i likvidacije nekih preduzeća, kao i početka opasnog gripa, malo ko je obratio pažnju na gorku istinu borksog i srpskog sporta. I ne samo sporta.
Boranke su izborile Prvu ligu te 1992. godine u burnim vremenima za državu i ovaj grad, ali Ljubinka Ivanov, Snežana Poledica, Moma Marković, Dragana Stevanović, Đurišićeva, Gabrijela Milenković, Slobodanka Perišić, „Mala“ Caka i ostale mlađane borske heroine na parketu, nisu žalile truda i ljubavi da se domognu sna i postanu prvoligaši. Nisu imale podršku celog grada, zdušno su ih prigrlili TIR i privatna firma Omnikomerc i – uspeh nije izostao. Kasnije je na čelu kluba, odnosno Skupštine bio, niko drugi do poznati privrednik i direktor RTB Bor, Borivoje Stojadinović. Nije izostajao, kadgod je pozivan, trener i pedagog Joca Stojanović, stizala su pojačanja, čak i dve Ukrajinke 1995., preživeo se ekonomski embargo, nekako se plivalo i isplivalo s rukometnom loptom u dvorani SPC „Mladost“. Bor se ponosio svojim rukometašicama i nije zaboravljao ni začetke Andrijane Budimir, igračice svetskog glasa koja je kao gimnazijalka u ovom gradu naučila prve rukometne korake.
Gde smo danas? Ukinut je opštinski Sportski savez i počelo je komisjijski da se radi. FK Bor je u rangu sa FK Slatina i Rudarom, napušten i zapušten. I još neki sportovi s dugom tradicijom čekaju sudnji dan. Glavni čovek u opštini za sport izjavio je da prvi put čuje da je osnivač FK Bor – opština. Niko se tome i ne čudi, šta bi taj i takav ispolitizovani element i mogao drugo da kaže. Nemamo svoju decu u rukometu i zato navodno taj sport puno košta. Nemamo više ni firmu Sportski centar, ne samo Savez. Nemamo u opštinskoj kasni para ni za plate zaposlenima u Muzeju i Biblioteci i oni štrajkuju i- dobiju platu. Rukometašice ne štrajkuju i nemaju čemu da se nadaju. A nisu ni one pale „s neba“, valjda je nako u ovom gradu brinuo o sportu , pogotovu elitnom. Zar nas ne zanima kvalitet? Pa, zašto smo, nameće se pitanje, gradili velelepni Sportski centar; za koga nego za našu decu? Niko iz Rukometnog kluba /koji nije recimo isto što i fudbalski timovi, jer je u najvišem rangu/ nije zapošljavao u Centar za kulturu, TV, Sportski cnetar, pa i ostala javna i društvena preduzeća i ustanove političke i rođačke kadrove i neradnke, neznalice i mutivde, nego moćnici iz političkiog i opštinskog vrha. Ako opština treba da bankrotira, neka se to desi dostojanstveno i sa valjanom, javnosti prezentiranom, strategijom izlaska iz krize. Danas smo suočeni sa brzopletom i čudnovatom kadrovskom vrteškom, otimanjem para i bacanjem prašine u oči građanima. Može ova komuna da ostane i bez TV i da se, kako i zakon dozvoljava, osloni na privatne medije i informiše građane po sistemu „koliko para toliko muzike“, ali ne bi smela da se odrekne vrhunskog sporta kojem svi težimo. Da treba uvesti racionalnije trošenje sportskog, pa i rukomentog dinara, apsolutno je tačno i da je moguće organizovati bar jedan profesionalni sport u gradu, više je nego poznato. Pravdanje da je opština obavezna jedino da finansira školski i masovni sport samo je zamajavanje i bežanje od stvarnosti. Najvažnije je, ispostavlja se, da zadovoljimo partijske interese i sačuvamo fotelje. Nama, zna se i kojima, smeta i uspeh onih koji nisu po volji ili ne slušaju kako gazda kaže. A ovde su neprikosnovene gazde – u RTB-u, generalni direktor /u ovom slučaju nije se odrekao rukometašica/, u opštini predsednik i zamenik predsednika, te neuspeli „farmer“ Boško Ničić i njegovi puleni, gazde dve-tri privatne fimrme i – niko više. Ni u Beograd se ne ide kao nekad, više se zaklanja za ministre i lidere iz svojih partija i čelnike upravnih odbora. Naravno, ukoliko nije u pitanju korupcija i kriminal.
Gde to SVI MI srljamo i kuda političke vojskovođe VODE ovaj grad i prozebli, siromašni i napaćeni, narod? U sportske dvorane niko ne ide, sem rodbine dece koja igraju uglavnom rekreacije radi. Glavni i svuda u svetu prihvaćeni cilj – što bolji rezultat, ostaje po strani. A ne tako davno iste te rukometašice punile su dvoranu, ceo grad je živeo za pobedama, radovao se; sad smo zadovoljni, i ne samo sportskim, i minimalnim porazima, jer ionako se malo ko nada u boljitak. Obuzima li nas – doista – beznađe?
Danas smo stigli do neviđene bruke i sramote, danas nemamo ni jedan jedini sport u eliti, a kao nacija ponosimo se sportistima i jedva čekamo da nas još jedanput obraduju. Da li je, samim tim, i Bor , kao grad, opština, i RTB-e, napustio dalje takmičenje ne samo u jednoj – SUPERLIGI? Nije li uskoro, ili već jeste, većini institucija ovog grada, pa i društva, kraj u – PODSAVEZU. E, tu bi se trebalo duboko zamisliti, bez obzira na grip koji, uz strahopoštovanje njegove moći, nadolazi!
Brana Filipović
